Grupa kriminalaca i dilera pod nazivom Vlada Srbije formirala je Komisiju za borbu protiv narkomanije u školama, čiji će predsednik biti ministar zdravlja Zlatibor Lončar, kojeg je na tu funkciju najverovatnije preporučilo to što je bio ortak sa Dućom i Kumom, koji su, u državno ime, trgovali heroinom.
Povod za ovu humanu odluku bilo je to što je nekoliko tinejdžera u poreteklom periodu overilo od sumnjivih “eksera”, pristiglih najverovatnije iz Kine. Prokleta nezahvalna dečurlija, sve im je pružieno na zlatnoj tacni, a ona crkavaju od neproverene prljave gudre, umesto da se strpe koju godinu, postanu naprednjaci, zaposle se u javnom sektoru i onda šmrču kvalitetni držvni kokain sa guzica prostitutki.
Uvek nešto s tom jebenom decom, čas biju vršnjake, čas biju profesore, čas idu na ekskurzije gde ostaju ili bez kreveta ili bez para i pasoša. Zašto jednostavno ne mogu da sede kod kuće i uče, spremajući se za sve divote koje im priprema život u Srbiji. Kakva buđava, nezahvalna govanca, gotovo i da ti ne bude žao kad neko od njih overi ili pogine od vršnjačkog noža.
Zlatiborova komisija, tako piše u podužoj vesti, posebno će se osvrnuti na to da se deca u školama na vreme edukuju o narkomaniji, da vide kako je to užasno i kuda to vodi. Kažu, to će se raditi na licu mesta, u školama, prizorima pravog konzumiranja droge. Ako ste mislili da je reč o onim zastrašujućim filmovima iz osamdesetih, sa narkomanom koji se bode u venu, a zatim dobije sidu, hepatitis C, zatvorsku kaznu i grob koji niko ne posećuje, varate se.
Danas se niko više ne bode u venu. Zgodno, posle ubistva Zorana Đinđića, ubijene su vođe glavnog narko-kartela u zemlji, heroin je otišao u drugi plan, a široki zlatni tepih prostran je trgovicma novim državnim projektom, kokainom. Za razliku od heroina, kokaniđu vole svi, a naročito oni u lovi, što će reći, vlast. Ako ste se pitali kako je moguće da kuća sa voćnjakom na jedan sat vožnje od Beograda košta deset hiljada evra, a kvadrat novogradnje u Miljakovcu 16 i dalje ne ide ispod jedne hiljade, to je zato što zahuktala izgradnja Beograda predstavlja mašinu za pranje love od prodaje koksa, koja neprekidno radi.
U spisima sa domaćih maratonskih sudskih procesa može se čak pronaći i model kako su pare od gudrice preko of šor kompanija domaćih tajkuna stizale nazad u zemlju u vidu građevinskih investicija. Kokain gospodari estradom, guraju ga u njuške pevači, učesnici rijalitija, voditeljke rijalitija, glumci, političari, bilderi, navijači, kontraverzni biznismeni, regularni biznismeni, advokati, doktori, zubari, svi, mamu im jebem, osim naše nesrećne dece, koja bi, poučena primerom odraslih i sama da zamrljave nešto kvalitetno u njonjaru, ali to sebi ne mogu da priušte!
Retki su srećnici među tinejdžerima kojima je kokaniđa dostupna. Jedino ako ukradeš malo od ćaleta ili se smuvaš sa dilerom. Ostali su, kao žrtve nezaposlenosti i niskoga džeparca, osuđeni na smeće. Vuku groznu mokru spidinu, samo zato što liči na kokain, sebe ubeđujući da će za dve ili tri godine konačno preći na nešto kvalitetno, a ako su u potrazi za osećajem sreće, koga u pravom životu nema ni u tragovima, taj osećaj im u tim godinama i sa tim budžetom može pružiti samo ekser. A ekser često može da bude i “prljav”.
Dakle, Vladina Komisija će najverovatnije doveti nekog člana vlade, može i ministra, u neku gimnaziju, da izvadi iz šteka mić belog, zavije novčanicu od dvesta evra i iz dvaput ga ušmrče, pred zapanjenom dečicom. “Ovako se to radi, golupčići dragi”, reći će, pošto kokainska toplina počne da mu se sliva niz grlo, “strpite se koju godinu, učlanite se u SNS i uđite u državni kartel, gde nema bojazni od toga da je roba prljava ili da će vas neko uhapsiti. Tada ćete sigurno imati na raspolaganju i nekoliko privatnih apoteka, u kojima ćete bez recepta moži da kupite bensedin, da se malo spustite, pre nego što vam eksplodira čuka, a onda ćete sutra moći i izjave za dnevnik da dajete, a da pritom izgledate skoro normalno.”
Da, sve će im to reći, jer poznato je da dobra koka, a ona koju valja država je najbolja, izaziva logoreju, sreću, hrabrost i kurčevitost. S druge strane, Komisija je obećala da će preporučiti da one koji diluju maloletnicima treba kažnjavati strožije, i ne samo njih, već i konzumente. Naravno, tog koji je dopustio da ga život u Srbiji savlada do te mere da oboli od bolesti zavisnosti i treba kazniti. Ovo se naravno neće odnositi na kokainske ovisnike, pre svega jer bi u tom slučaju država morala da uhapsi i dobar deo sebe.
Dakle, pojačana državna represija biće uperena, kao i obično, na konzumente marihuane. Stara dobra vutra. Poslala je toliko njih u Zabelu i Sremsku Mitrovicu. Stara dobra vutra, koju već decenijama zajedno sa kolegama iz Albanije i Kosova, naša država šalje dalje u svet, ali koja je unutar naših granica ponekad kažnjivija od ubistva. Stara dobra vutra, koja je tako prokleto kabasta, da ni jedan gram ne možeš da štekuješ a da ga iskusna pandurska ruka ne opipa dok ti pretresa gaće.
Stara dobra vutra, koja nikada nikog nije ubila, ali je zato proglašena državnim neprijateljem broj jedan. Glupi klinci, koji u parkiću dele buksnu, tako su prokleto zgodni da ih uhapsiš i s lisicama slikaš u policijskoj stanici, a ako ponove učinjeno krivično delo, ići će malo u ‘ladovinu, da vide kako je od života u zatvoru “Srbija”, godi jedino život u pravom zatvoru.
Na srpskim ulicama trenutno vlada rat pomahnitalih našmrkanih lerdija koke. Upucavaju se svakodnevno, dižu se u vazduh, a dok se to dešava, srpski policajci izbegavaju metke, prikradajući se svom primarnom cilju, klupici u kraju, gde će se već nešto naći u maloletničkim džepovima. A noću, dok radni narod gleda “Parove”, dok se dileri ubijaju, dok tone kokaina prolaze srpskim disajnim i autoputevima, upaljeno je svetlo u jednoj kancelariji u ministarstvu zdravlja.
To ministar Zlatibor Lončar ne može oka da sklopi. Ne budite bezobrazni, ne zato što se našmrkao, nego zato što danonoćno piše program za svoju Komisiju, kojim će spasiti našu decu iz njegovih kandži.
Legalizujte marihuanu.
