Marko Vidojković: OD RAZBIJANJA GLAVE DO RAZBIJANJA VUČIĆA

Hvala idiotima koji su pre godinu dana u Kruševcu razbili glavu Borku Stefanoviću. Oni su započeli kraj naprednjačkog režima

Marko Vidojković / 28. Novembar 2019

 

Jesen, 2018. godine, vlast Aleksandra Vučića i njegove bande je nedodirljiva. Pregovori sa Kosovom su zapeli, što poglavnika učvršćuje na mestu nezamenjivog međunarodnog političkog faktora. Crni džipovi bez tablica šestare Lučanima i ubeđuju glasače da na predstojećim lokalnim izborima glasaju za njegovu visost. Opozicija je napustila parlament, pošto vlast podnosi hiljade amandmana na sopstvene zakone, trošeći na taj način sve raspoloživo vreme za skupštinsku raspravu. Građane život u neprekidnom stresu masovno ubija, a ostali emigriraju kud koji, od Bosne do Kine. Saša Janković se penzionisao, a Savez za Srbiju po Srbiji organizuje osrednje posećene tribine, o kojima niko ne sme da izveštava.

Jedna takva tribina trebalo je da bude održana 23. novembra 2018. godine, u Kruševcu, naprednjačkom osinjem gnezdu, kada su, osnovano se sumnja, intimusi lokalnog naprednjačkog moćnika, u sačekuši premlatili nekoliko opozicionih vođa, predvođenih Borkom Stefanovićem. Krvava Borkova glava i košulja bile su neposredan povod za prvi masovni protest građana Srbije nekoliko dana kasnije, u istom tom Kruševcu. Do tog dana, jedino je Požega cele godine služila kao tužni usamljeni primer opštine u kojoj se stanovništvo pobunilo protiv naprednjačkog klana.

Posle Kruševca usledio je Beograd, koji od pokojnih protesta protiv Beograda na vodi nije video toliku masu na ulicama. „Stop krvavim košuljama“ zvao se taj protest, a malo kasnije „Jedan od pet miliona“. Posle Beograda, još sto naseljenih mesta se pobunilo (jednom nedeljno). Učinilo se kao da je neko uključio premotavanje i da su protesti iz 1996. godine ponovo počeli, iako ni povod, ni učestalost, ni ulični potencijal, a ni odgovor režima nisu bili ni slični. Napadači na Stefanovića ekspresno su uhvaćeni, ali zna se kako to ide kod naprednjaka: „Aj ti sad napravi sranje, pa ćemo mi kao da te uhapsimo, pa ćemo kao da ti sudimo, pa će slučaj ili zastariti, ili ćemo te osuditi uslovno, u svakom slučaju, evo ti lova.“

Toliko smo bili jadni te jeseni, 2018. godine, da se velikim uspehom smatralo to što su u istoj koloni marširali građani i opozicija. Trenutno je jesen, 2019. godina. Suđenje napadačima na Stefanovića se, prema utvrđenom planu, razvlači. Protesti koji su zapalili Srbiju prošle zime i renog proleća i dalje tinjaju, a pitanje je trenutka kada će ih neka naprednjačka pesnica, palica ili metak ponovo rasplamsati. Problem u Srbiji je prepoznat i internacionalizovan. Evropske delegacije dolaze ovamo ne bi li nekako privolele bandite na vlasti da ponovo uspostave demokratiju u zemlji, a opoziciju da se vrati u institucije. Tramp je poslao čak dva izaslanika na Balkan, verovatno u nadi da će ovde prikupiti neki predizborni međunarodnopolitički poen.

Ne sve strane ispadaju afere, u koje je upleten naprednjački vrh, a ona o preprodaji proizvoda srpske namenske industrije širom sveta, od Al Kaide, do Islamske Države, preti da metastazira u nešto što može ozbiljno da uzdrma temelje režima. Počelo je sa ćaletom Nebojše iz Beograda, a vrlo brzo se završilo sa sinom Anđelka iz Novog Beograda. Mutirana hobotnica švercera (ne samo oružja) i perača prljavih para uskoro će biti sasvim ogoljena, neoborivi dokazi o organizovanom kriminalu državnog vrha ispadaju na sve strane, a čeka se da proradi pravosudni sistem, koji se od 2012. godine nalazi u kliničkoj smrti. Jedna mala pobeda odnesena je nad Sinišom Malim, prvom iz plagijatorskog naprednjačkog osinjaka čiji je doktorat na Beogradskom univerzitetu (na jedvite jade) prepoznat kao plagijat.

Ni drugoj strani nije bajno. Agresivnu kampanju bojkota predstojećih izbora, koju sprovodi Savez za Srbiju, amortizovalo je to što ju je spremno prihvatila samo grupa Ne davimo Beograd. Pokret slobodnih građana, kom je u međuvremeno na čelo stao nenavođeni projektil Trifunović, još uvek razmišlja. Zoran Živković kaže odlučićemo da li bojkotujemo izbore kada budu raspisani, a neki otvoreno govore da će na izbore izaći, poput bivšeg Vučićevog ministra Velimira Ilića, sumnjivog novobeogradskog doktora Aleksandra Šapića ili političarskog sitnog demona Belog Preletačevića. Neki čak prave stranku i to ne neki, nego Jovo Bakić, a da li će izaći na izbore, videće se po osnivanju stranačkih organa. Tu je i nešto što se zove Srbija 21, nemojte se ni truditi da mi objasnite šta je to, a tu je i Srpska desnica, na koju više ne treba trošiti reči, već policijske lisice.

Građani su po običaju zbunjeni, a to je zato što se nalaze u klasičnom primeru narodne poslovice: „Jebe lud zbunjenog“. Aleksandar Vučić je lud, pričao je njegov šef još dok je bio u radikalima. Aleksandar Vučić je lud, pričali su njegovi saradnici još dok je SNS bila u povoju. Aleksandar Vučić je potpuno lud, pričali su naprednjaci dok je bio premijer i lomio kvake. Aleksandar Vučić je potpuno izgubio kompas, on više nije samo lud, on je zreo za ludačku košulju, govore ovih dana dobro obavešteni bezbednosni izvori. Šta da radimo? Da ga izludimo do kraja komentarima na internetu, pošto je skrolovanje po društvenim mrežama jedino što radi između dve lude noćne žurke.

Kuda Vučić dalje ide i da li će uspeti da poveže prizanje Kosova, državni kriminal, opstanak na vlasti i ludačku košulju. Neki tvrde kako se imaginarno drvo na kom čuči toliko trese, da će opozicija nespremno dočekati njegov pad i haos koji će uslediti. Što se mene tiče, neka padne odmah i biće prekasno.

 


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.