Dragi Nešo,
Prvo da ti kažem da pucaš. Ne da pucaš, u smislu puko si, nego, druže, pucaš kako izgledaš. Ova promena, o kakvoj god promeni da je reč, očigledno ti prija. U odnosu na sliku tebe koja mi je urezana u mozgu (sivog si lica i pognute glave, kao da neko samo što te nije gađao pederušom ili mobilnim) Neša koga gledam ovih dana je nešto sasvim drugo. Bukvalno sijaš. Tako izgleda slobodan čovek, rekoh samom sebi, kad si prošle subote pomenuo FBI, a mi kasnije ubrzali da to „pogrešno“ protumačimo.
Razumi nas, živimo u paklu poslednjih devet godina, svaka potencijalna krhotina u režimu sija kao dijamant. Ti si, Nešo, tako nam se makar čini, ta krhotina, odnosno taj dijamant. Još 2019, kad su te gospoda Amerikanci zvali u posetu na najvišem nivou (krivljenje Vučića na stolici preko puta Trampa je, veruj mi, mnogo niži nivo), da kao ministar policije posetiš sve vrhove svih njihovih bezbednosnih agencija, nešto je najbitnije što nam se desilo otkako je gospodin Nikolić odneo pobedu na predsedničkim izborima.
Rekao sam tad Neši Kulačinu „Gospodin Stefanović je ’ladno naš!“ Ti znaš, Nešo, da se ja olako frljam tim etiketama, sve dok konačno ne ubodem, ali čovek koga tako ugosti američki bezbednosni vrh definitivno je „naš“. Dve godine kasnije, preplanuo, uspravljen i odlučan, odaješ utisak čoveka koga ništa ne može da izbaci iz ravnoteže, štaviše, ti si taj koji izbacuje iz ravnoteže. Tužiš medije bliske vladi jer se opoganjuju po tebi, a pritom si član vlade, to može, brate Nešo, samo neko ko je konačno i zanavek ispravio kičmu.
Taktički mudro tužiš i „naše“ medije, jer brzopleto izvlače zaključke o tvojoj „fascikli“, umesto da te puste da radiš radnju, jer očigledno je da radiš radnju. Oprosti nam i ako je moguće odustani od tužbe protiv „Nova“ novina. Njihovi, odnosno naši tekstovi i reči samo su neobičan način da izrazimo oduševljenje skorom promenom koje nismo sasvim svesni, ali je sasvim jasno osećamo, to jest, vidimo njen odraz na tebi.
Ako koza laže, tvoj izgled ne laže. Savršeno te zabole. Sve karte su u tvojim rukama. Evo, ja prvi nikada nisam poverovao u priču da je u toku sukob dva klana u vrhu države, od koji je jedan Vučićev, a drugi tvoj. Samo je jedan klan u vrhu države, duboko sam uveren, a taj klan nije „tvoj“. Ne bi gospoda Amerikanci zvali u goste nekakvog šefa nekog klana ili vođu nekakvog krila neke bande ubica, več čoveka koga su pažljivo odabrali, znajući da samo on može da razmrsi mafijaški čvor kojim smo zavezani.
Samo smo malo požurili, radujući se što nam je mašta proradila i počela da zamišlja sve i svašta - snimke, slike, razgovore, preko Skaj aplikacije; snimke, slike i razgovore, koji će konačno staviti tačku na nagađanja ko je, kada, kako i koliko tesno sarađivao sa klanom Veljka Belivuka, iako svi znamo ko je to, a znamo i da nisi ti.
Kačiš slike ćevapa i niko ne sme ništa da ti kaže, a kad smo Neša Kulačin i ja u DLZ doneli ćevape, da pokažemo koliko je besmisleno trabunjanje tvog još uvek formalnog šefa o Zvicerovom neobičnom apetitu, ceo državni vrh se izređao na nama. Ne i ti. To što niko ne sme da zucne zbog tvojih ćevapa, pokazuje koliko si opasan igrač u ovim istorijskim trenucima. Iako ćeš (pravilno - i ne treba da srljaš u pobedu) reći da nisam u pravu, ja sam tvoje ćevape doživeo kao podršku našim ćevapima. Hvala ti. Svi Vučićevi odbori glasali su da letiš iz stranke, ali ti si i dalje tu. Sve Vučićeve novine nacrtale su ti metu na čelu, označavajući te jednim od najopasnijih kriminalaca u zemlji, a ti si im hrabro rekao vidimo se na sudu. Kad kažem Vučićeve, znaš na šta mislim, nemoj da se srdiš. Mogao sam napisati banditske novine, ali mi je ovo bilo lakše, uopšte nisam imao nameru da kudim tvog i dalje formalnog šefa, nego, eto, tako mi izlete.
Uopšte mi nije namera da vas svađam, veoma dobro sam između redova rastumačio tvoje obraćanje jvanosti i uveravanje da nikada nisi radio protiv predsednika. Ja ti verujem. Ti si pošten i odan. Pre će biti da je predsednik radio i radi, kako protiv svih nas, tako i protiv tebe. Zašto, to samo on zna, šalim se, znamo svi, ali evo ja prvi poštujem tvoju odluku da taktički igraš staloženo i mudro, preplanuo i ispravljenih ramena (opet, toliko blistaš ovih dana da bih tebe prvog izabrao u svoj tim za mali fudbal, samo da zaslepimo protivnike).
Ja sam čovek praktičan. Znam u kakvoj zemlji crkavamo, pardon, živimo. Znam šta je ostalo od našeg ubogog naroda posle ovih devet godina i kad neko krene da grakće kako svi moraju da krivično odgovaraju, pa pomenu i tebe, digne mi se kosa na glavi. Pa, ti si na ivici da ti za života dignemo spomenik, ako odradiš ono što smo se istripovali da ćeš da odradiš. Kakav bre zatvor. Koga zabole šta si, kada i gde studirao, koga zabole za tvoj doktorat, u ovom moru strave i užasa u kom se podavismo, a iz kog ćeš nas možda baš ti izbaviti.
Javlja mi se, slavićemo tvoj doktorat, pisaćemo tvoje DR velikim slovima, makar ja ću ga tako pisati, jer već i beogradske mačke na krovovima mjauču kako si ti taj, kako ćeš ti i ovo i ono, kako nema drugog načina, osim tvog, šta god taj način bio. Ne zavaravam se da narod na ulicama može nešto da promeni. Sav narod koji valja zbrisao je daleko odavde. Promena dolazi odozdo, vele mladi levičari, a meni se čini da promena ipak dolazi odozgo, a to odozgo si ti, dragi Šone.
A dolazi i sa strane, međutim, to sa strane neću da imenujem, ionako svi znamo na koga mislim, a ne bih da te dovodim u situaciju da me demantuješ, opet braniš šefa (u poverenju, svaka tvoja odbrana njega zvuči kao da si mu zviznuo šamar, ne znam, možda je trip, ali čini mi se da nije i hvala ti na tome, čak i ako je trip) ili ne daj Bože, da me tužiš.
Kad pre stigoh do kraja pisma. Priznaj, baš sam se potrudio da te ne uvaljujem u probleme. Jednostavno, verujem u tebe. Od Amerike, verujem u tebe. Od imenovanja za ministra odbrane, verujem još više. Od napušavanja provladinih tabloida (uspelo mi je da ne pomenem Vučića, sve zbog tebe, matori), verujem ti gotovo bezuslovno, a od slike s ćevapima skroz sam kul. Znam da znaš šta radiš. Opušteno čekam i radujem se unapred. Ako sam nešto nekad kenjao, izvini, bilo je to u žaru političke borbe, dok nisam skapirao da si „naš“.
Ako sam omašio u proceni, neće mi biti prvi put, pa se neću mnogo sekirati, a ako nisam, onda ću se mnogo radovati. Ovo je bio jedini trenutak da ti napišem ovo pismo, pa sam ga, eto, iskoristio, a pošto svi sve znamo, znam i ja da ovo pismo ne može da ti naškodi. Štaviše, kad te čovek pogleda, zaključak je: tebi ništa ne može da naškodi. Ti si taj koji može da naškodi i to ne „nama“, nego „njima“. Želim ti puno sreće, kucnuću na kraju dvaput o drvo, da te ne izmalerišem. Kuc kuc.
Puno pozdrava, usudiću se da lanem i „Do pobede!“
Tvoj Mare
