Zovem se Spasoje. Rođen sam 1972. god., u jednom selu kraj Valjeva, sigurno niste čuli za to selo. Radim na proizvodnoj traci u SFMPD - Singapurskoj fabrici malih plastičnih delova, u jednom selu kraj Mionice. Radim svakog dana, osim nedeljom. Smena mi traje dvanaest sati, od pet ujutru do pet posle podne. Nosim pelene, jer se kod nas u fabrici sere i piša na taj način, kako proizvodnja nikada ne bi stala. Imamo pauzu za ručak, od dvanaest do dvanaest i deset.
Kad je uvedeno vanredno stanje zbog pandemije, šef, Singapurac, održao je kratak govor, proizvodna traka je i tada radila, a mi odvajali neispravne od ispravnih plastičnih delova i sortirali ih u kartonske kutije, kapaciteta hiljadu komada svaka. Mi smo sortirali, on je urlao, a za njim je urlao i prevodilac: „Nikakvo vanredno stanje za vas ne postoji! Za vas je stanje redovno! Posao, smena, plata! Tako će i ostati!“
I tako, epidemija je počela, ali ne i u SFMPD. Pitali smo se hoćemo li dobiti neku zaštitnu opremu, možda maske, pošto su radnici za proizvodnom trakom raspoređeni na 40 santimetara jedan od drugoga, ali je Draganče, koji se usudio da naglas postavi to pitanje, dobio je otkaz, a šef, Singapurac, održao je kratak govor, koji je preveden na srpski glasio: „Šta će vam maske, niste okrenuti jedni prema drugima, nego prema proizvodnoj traci!“
Prvi se razboleo Mile. Kašljao je nekoliko dana i tresao se, na tri proizvodna mesta desno od mene. Nisam mnogo znao o njemu, osim imena i činjenice da je pauzu za ručak koristio da se brzinski napije. Bilo mu je pedesetak godina, možda koja više. Na koncu se srušio, a šef, Singapurac, strčao je dole, sa maskom na licu i naredio nam da ga iznesemo iz fabričkog kruga. Taj posao zapao je Stanoju, Miloju i meni. „Skinite mi... pelene“, buncao je Mile, „neću da umrem... od korone... sa usranim pelenama na bulji!“
No, zadatak je bio samo da ga ostavimo napolju, što smo i uradili, pa smo se odmah vratili u halu, na proizvodnu traku, a njega ostavili da zapomaže i kašlje na vetru. Šta se desilo s Miletom ne mogu da se zakunem, ali je dva dana kasnije, u vreme pauze, Stanoje odgovorno tvrdio kako je Mile mrtav. Pu, jebem ti lebac u krvavu sisu, pomislili smo svi, ali onda se začula sirena za kraj pauze, pa smo se vratili u proizvodni pogon.
Kad je Stanoje počeo da kašlje, pitam ga ja jesi li dobro, a on samo klima glavom i kašlje. Singapurac se preko ozvučenja dere na srpskom: „Nema razgovor u fabrika! Samo rad!“, što sam pretpostavio da je upućeno meni, pa se dalje nisam interesovao za Stanojevo zdravlje. Dva dana kasnije, Stanoje se, na sličan način poput Mileta, srušio, a stiglo je naređenje da ga iznesemo napolje i bez odlaganja se vatimo proizvodnji. Izneli smo ga Miloje, Radivoje i ja.
„Samo... mi pelene skinite, tako vam Boga... neću da riknem sa usranim pelenama na dupetu...“, buncao je Stanoje, a ja sam samo stigao da ga potapšem po ramenu i kažem: „Nećeš umreti, druže, zdrav si i prav, a i sklonili smo te pod nadstrešnicu, da ne kisneš.“ Nekoliko dana kasnije, međutim, umre i Stanoje. Srećom, bio je sam kraj marta, pa nas je hrabrila misao o plati, u iznosu od 21.345 dinara, koja je trebalo da legne prvog aprila.
Kolega Radoš se pobunio što radimo bez ikakve zaštite, a već dva radnika mrtva, uz njih dvadesetak koji kašlju, međutim, ne samo što je dobio otkaz, nego su ga i uhapsili kada je trebalo da da izjavu za lokalne novine. Ćuti i gledaj svoja posla, lepo je govorio moj deda, sve dok pred smrt nije izgubio razum i počeo svima redom da jebe majku. Elem, legne plata, taman na vreme da platim račune, plus ostalo šest hiljada, za krompir i pirinač, decu da prehranimo. Ubrzo posle plate, umre i Miloje, a za njim i Radivoje. Kad su umrla još šestorica, na vanrednom konkursu primljeno je deset novih radanika, a proizvodnja je nastavljena neometano.
Tokom aprila se ništa posebno nije dešavalo, osim što su se razboleli i umrli Ljubiša, Radiša, Staniša, Dobrivoje, Radivoje, Milivoje i Stevan. Proizvodnja malih plastičnih delova bila je rekordna. U jednom trenutku razboleo se i Singapurčev prevodilac, zbog čega je dobio otkaz, a na njegovo mesto je došao novi, koji se ubrzo takođe razboleo i umro. Šef, Singapurac, je, pored maske i rukavica, počeo da nosi i vizir.
Za Vaskrs smo otišli u crkvu, jer je, srećom, pao u nedelju. Tamo smo se pričestili, a oni koji su bili u mogućnosti, tucali su se jajima. Sveštenik Đura rekao mi je: „Sine, dosta si postio, navali na meso“, a meni bilo glupo da mu kažem kako mi postimo na pirinču i krompiru porodično, evo sad će godinu dana, to jest otkako sam se zaposlio u SFMPD. U crkvi je bilo nekoliko nas iz fabrike, a sveštenik Đura se ubrzo razboleo i umro.
Odjedanput, neke budale su u selu počele da lupaju u šerpe i lonce i tako me ometaju u spavanju. Pitam ženu šta je sad ovo, a ona kaže bune se protiv vlasti. Ko li su ti, majke im ga, da se bune protiv vlasti, koja nam je dala poslove i sačuvala nas od korone. Sledeće večeri je došao jedan iz stranke, pa je pokupio mene i još trojicu i odvezao nas do napuštenog gradilišta kraj Mionice, da palimo baklje i vitlamo njima uz odgovarajuću poruku koja je puštana sa razglasa.
Posle nekoliko dana i taj iz stranke se razboli i umre, a daljih akcija više nije bilo. Za vreme ove krize, SFMPD ne samo što je radila punim kapacitetom, već je zaposleno i preko sto novih radnika. Za Prvi maj smo radili duplu smenu, pošto je otišao zubac na levoj proizvodnoj traci, pa je proizvodnja u tom sektoru stajala čitavih pola sata.
Onda je ukinuto vanredno stanje i prošla opasnost od zaraze. Ta srećna vest zatekla nas je baš kad smo napolje iznosili Sinišu, kome je od silnog kašljanja pozlilo, pa se srušio, ne pod traku, kao što je red, već pravo na nju, među nesortirane male plastične delove. „Samo mi... skinite jebene pelene...“, buncao je, „neću da crknem od korone sa usranim pelenama na dupetu.“ „Šta trućaš, Siniša, ukinuto vanredno stanje, upravo javili na vestima! Umrećeš od ko zna čega!“
Onda smo se malo smejali, pa smo se vratili natrag u proizvodni pogon. Novi, zaposlili ga pre dve nedelje, krenuo i on da kašlje, a mlad, ni dvadeset pet godina mu nije. I još jedan, koji stoji odmah pored njega. I još jedan koji stoji odmah do mene. Negde oko jedanaest nešto me zagolicalo u plućima, što je dovelo do toga da se zakašljem i ja, usled čega sam se usrao u pelene. A dobro, trpeo sam još od jutros.
