Fudbal više nije ono što je nekada bio, govorile su čiče i dede kada sam ja bio dete. Ali su ga ipak i dalje gledale. Oni su se sećali totalnog fudbala iz pedesetih i šezdesetih, kada su timovi igrali za gol više, pa su u napad jurcali čak i igrači koji su formalno igrali odbranu. U vreme kada su to govorile pomenute čiće i dede, katanaćo, princip po kom je bilo bitno primiti gol manje bio je u punom cvatu. Odbrane su se sastojale od četvorice ili petorice surovih krljača, a u napadu, to jest, ofsajdu, visio je jedan napadač, čekajući grešku suparnika, ne bi li možda zavukao neki gol.
Ovakav pristup igri, međutim, stvarao je fudbalske genijalce, vanzemaljce koji su sa loptom činili čuda, koji su driblali cele timove i bukvalno im dupetom davali golove, ljudska fudbalska čudesa, koja su igri dala novu posebnu draž, jer su svi išli na stadione da gledaju vratolomije Šestića ili Maradone.
Devedesetih je dosadan fudbal dostigao, činilo se, svoj vrhunac, a po pravilu, na terenima su blistali novi fudbalski genijalci, poput Savićevića, Ronalda, Ronaldinja, Bekama ili Zidana. Retke su bile utakmice na kojima je padalo više od dva gola, a za ljubitelje stranog fubdala u Srbiji, golova praktično nije ni bilo, jer su bile sankcije, pa su i prenosi bili retki. Onda je TV Palma počela da prenosi špansku primeru, a BK televizija Premijer ligu.
Kako je bila dobra ta Premijer liga! Tih godina na ostrvu se dešavao sudar nekoliko fudbalskih škola, u klubovima je bilo sve više stranaca, da bi do kraja milenijuma bilo klubova u kojima ostrvljanina nisi mogao da vidiš ni na klupi za rezerve. Izmešale su se taktike, tradicionalne duge lopte, igra kratkih pasova, pomenuti katanaćo, sve se to spojilo u jednu fudbalsku simfoniju, a prenosi su dodatno dobijali na magiji prenosima Aleksandra Stojanovića. Mnogima iritantan, a meni genijalan, Stojanović je i najgore bulje od utakmica uspevao da učini zanimljivim, rešetajući nas trivijalnim podacima o fudbalerima, trenerima, njihovim ženama, porocima, saobraćajnim nesrećama i braćama od tetke, koji su iz različitih razloga završili na robiji.
Posle je Stojanović, zasluženo, otišao na javni servis, ali kroz nekoliko godina sav kvalitetan fudbal je sa javnog servisa nestao. Tačnije prenosi manje više svih bitnijih takmičenja, tako da smo Stojanovića mogli da slušamo tek na svake četiri godine, kao jednog od četiri ili više voditelja utakmica na svetskim ili evropskim prvenstvima, a danas ni tolicko.
Uporedo sa dolaskom dvadeset prvog veka, fudbal doživljava novu transformaciju. Insisitira se na brzini i izdržljivosti igrača, tako da smo na terenima dobili armiju kolonova, tačnije armiju žilavih i vižljastih komaraca sa kretenskim frizurama, koji jurcaju svi u napad, svi u odbranu, znoje se, dobijaju srčane udare, a građeni su kao mešavina maratonca i trkača na sto metara.
Novi milenijum je sa svakom godinom rađao sve manje fudbalskih heroja. Bitan je tim, bitno je da svi jurcate, bitno je da umeš da primiš i da dodaš loptu i da jurcate, ako nisam napomenuo, da jurcate kao manijaci, da precizno dodate, da skočite više od drugog i drknete loptu glavicom ili nožicom, ako je moguće u gol. Kako je fudbal ostao bez heroja, tako je postao živo sranje. Kako je fudbal postao živo sranje, tako sam prestao da ga gledam. To se desilo postepeno, tako što sam išao kod drugara, da gledamo ligu šampiona, pa kad je obesmišljena takmičenjem trista klubova u šezdeset grupa, onda sam išao kod istog ortaka da gledam završne faze Lige šampiona, ali su i ta gledanja fudbala uglavnom proticala u političkim raspravama, jer kad god bismo pogledali u ekran, ugledali bismo živu dosadu – gomilu malesckih manijaka koji jurcaju za loptom.
Čak i kad padne gol, ne, kad padne i šest golova, dosadno je, jer padaju po uigranim šemama. Toliko je jebeno dosadno i dugačko tiih četrdeset pet minuta da su uveli i pauzu za napajanje komaraca. U gledanju igranja fudbala na PS-u ima više fudbalske magije nego na terenu. Kod nas, koji negujemo najgori i najpokvareniji fudbal na svetu, zasnovan na kupljenim i prodatim utakmicama, te nameštenim penalima, jedina magija je kada se na stadionu zaori „Vučiću pederu“. Kad je reč o prenosima stranih utakmica, kod ortaka se odlazi bez emocija i uzbuđenja i vraća se kući bez emocija i uzbuđenja. Ma koliko golova da je palo. Ma kakvi da su bili penali. Jer je fubdal sranje.
I ovde konačno dolazimo do poente! Državna mafija, oličena u Telekomu Srbija je, u sred novog fudbalskog mračnog doba, pljunula šet stotina miliona NAŠIH evra za šest sezona prenosa Premijer lige, samo da se ta usrana liga ne bi vrtela na Sport klubu. Pritom su platili dvesta miliona evra UNAPRED. Tako izgleda bahata pljačka naroda. Jebe se njima što Srbi već godinama idu jedni kod drugih da prate sport, u zavisnosti od toga ko ima Arenu, a ko Sport klub, a oni iskreni i pravi sportski zaluđenici, zakupili su odavno sve moguće sportske pakete i provešće ostatak života besomučno okretati sportske kanale, a ako prate fudbal i besomučno se dosađivati.
U ovoj bahatoj i bezobraznoj demonstraciji sile, izdrkavajući se našim novcem (pošaljite ovog trenutka poruku na 5757 za bolesnu decu) smradovi je palo na pamet kako sada više niko neće gledati vesti na N1, Utisak nedelje ili „24 minuta“, jer će horde „srboengleza“ da otkažu SBB i da pojure kod njih da bi gledali usranu Premijer ligu, koja se, po kvalitetu fudbala, odnosno njegovoj beskrajnoj dosadi, ništa ne razlikuje od ostalih „najjačih“ evropskih ligaških takmičenja. Hoće, kako da neće. Bez obzira što kod nas postoji fan klub Liverpula i što postoje cure koje svim srcem navijaju za Mančeste Junanjted, jedino što će negde preći su naše pare u engleske džepove.
