Srpska istorija puna je groznih događaja, a redarstveno vojna akcija Oluja svakako je u top fajv. S druge strane, Hrvatima je Oluja top događaj u čitavoj njihovoj istoriji i ta dva kosmosa, sunovrat srpskog i uzdizanje hrvatskog, sukobljavaju se svakog avgusta, svake godine i tako će biti dok i poslednji pripadnici oba naroda budu naseljavali ove prostore, dakle, neće još dugo, pa je stoga bolje da obradim tu temu na vreme.
Oluja je imala uvertiru u vidu akcije Bljesak, u kojoj je, početkom maja 1995. god., preuzeta kontrola nad Zapadnom Slavonijom. Sećam se da su reakcije na Bljesak bile: „Pa, dobro, jebiga, dosta nam je ostalo, Knin niko nikada nije osvojio.“ Onda je usledila akcija Mladićevih trupa u Srebrenici, praćena masovnim pokoljem lokalnog stanovništva, tako da je na neki način, u toj maloj balkanskoj krvavoj utakmici, igranoj čitave 1995. god., bilo jedan - jedan.
Mesec dana posle Srebrenice, počinje Oluja.
Sećam se tog jutra kad su krenule prve vesti o ofanzivi hrvatskih snaga na Krajinu, reakcije su bile: „Nema šanse da osvoje Knin, to je neosvojivo.“ Istovremeno, ljudi su bili u fazonu: „Priteći će Ratko u pomoć, kako je slistio Srebrenicu za doručak, šta je za njega šaka ustaša.“ Kada su, samo nekoliko sati kasnije, počele da pristižu vesti o tome kako Srbi masovno pale iz Krajine, reakcija je bila: „Dobro, idemo sad svi zajedno, da tim ustašama jebemo mater!“ Umesto vesti o bratskoj vojnoj pomoći, koje su Republika Srpska i Srbija uputile svojim napadnutim sunarodnicima, stigla je vest o tome kako je otvoren koridor za bekstvo krajiških Srba ka Srbiji. Reakcija na ovo je bila: „Aha, tako znači. Idem da perem auto.“
I tako su svi Srbi iz Krajine došli kod onoga koji ih je 1991. god. i naložio na ratovanje – kod Slobodana Miloševića. Hrvati, koje su ovde celih devedesetih zvali „ustaše“, pre nego što je to postao nadimak domaćoj policiji, pobili su, bez milosti, starce i starice na koje su naišli u ostavljenoj Krajini. Baš kao prave ustaše, u potpunosti su opravdali svoju reputaciju, u tom ratu bez rata, oružanom sukobu bez borbe, samo sa napadom i masovnim bežanjem.
Zamislite Jugoslaviju u drugom svetskom ratu, bez partizana i komunista, e to je otprilike ono što imamo ovde, na prostoru bivše Jugoslavije, od 1991. pa naovamo. Kad su vremena bolja, onda smo i mi bolji, a kad su gora, a ova su gora, onda smo i mi grozni. U dvadeset prvom veku smo makar civilizacijski napredovali (ili možda pre oružano nazadovali) u toj meri da ne ubijamo jedni druge, već pre svega sami sebe. Diplomatski odnosi između Srbije i Hrvatske nalik su diplomatskim odnosima Nedića i Pavelića u vreme Hitlera. I te „države“ nalik su tim“ državama“.
Najveća žrtva ovogodišnje obljetnice Oluje bio je crnogorski bezbednjak, koji se pojavio u Kninu, ispod ustaškog barjaka. Njemu su svi jebali majku. Kažem svi, a u stvari Ivica Dačić, crnogorska opozicija i srpski tabloidi. Koga boli kurac, bre. Crna Gora je u NATO. Normalno je da pošalje svojim koalicionim partnerima oficira u goste na njihovu najveću proslavu. „Za dom spremni“, „za dom spremni“, pa šta! Onolike starce su pobili, zašto ne bi imali i ustaški barjak na žurci. Dokle ćemo se više pecati, zamislite kako je građanima Hrvatske koji moraju da žive sa tim likovima.
Ipak, Oluja ima i svog pobednika, a to je poglavnik Srbije, Aleksandar Vučić. Ne znam da li ste primetili, ali za vikend je trebalo da izbije neko kao sranje na Kosovu. I onda su se pojavila dva američka džipa na Gazivodama, i nikom ništa. Vučić je, u svojstvu predsednika cirkusa nakaza zvanog Savet za nacionalnu bezbednost, poručio da su svi strani špijuni navalili na njega, među kojima i pop iz Dečana, koji koristi fejsbuk.
Srećom po njega, pre nego što smo uspeli da shvatimo šta se to upravo kog đavola desilo, iste večeri se i u Srbiji „slavila“ Oluja. Tačnije, u Bačkoj Palanci. Sa Dodikom. I još mnogo užasnih njuški. Autobusima su, iz ostatka zemlje, na zezanje dovučeni naprednjaci - sendvičari, koji su za tu priliku glumili Krajišnike, mada nije isključeno da je među njima bilo i pravih Krajišnika, onih koji se sećaju poglavnikovog hrabrog govora narodu Gline, iz maja, 1995., kada je obećao da junačka Glina nikada više neće biti hrvatska.
Krenuo je Vučić da spinuje, da spinuje kako nikad nije. Toliko je bio lud, da je izjavio: „Drago mi je što vidim Krajišnike u ovolikom broju“. Udario je po ustašama, koje su se tako zgodno namestile, samo da se ne bi gledalo ka američkim džipovima na Kosovu. Vratio se u svoju originalnu ratnohuškačku kožu, pa je raspalio, kao da je prekjuče bio u Glini, samo da se ne čuje kako će Albanci sa juga Srbije tražiti pripajanje Kosovu.
Naravno, uspelo je. Mrzimo Hrvate. Mrzimo i „Šiptare“. Ali trenutno Hrvate više. „Braća po oružju“, kako je Hrvate i Albance nazvala Kolinda, nalaze se na dva kraja naše male klackalice mržnje i strave. Čas su „Šiptari“ gore, čas Hrvati. Rat samo što nije počeo. To je pravo stanje u kome valja držati retardirani narod koji pljačkaš. Rat samo što nije počeo. Ali kako, kad nemamo tenkove? Rat, samo što nije počeo. Ali, kako, kad je Vulin ministar vojske? Rat samo što nije počeo. Ali, kako kad smo već izgubili rat sa celim svetom?
Rat samo što nije počeo.
Rat samo što nije počeo.
