Beogradski sajam knjiga već dugo predstavlja društveni fenomen, koji iz godine u godinu bezuspešno pokušavaju da definišu svi: pisci, urednici, kritičari, izdavači, novinari, političari. Nikome ne uspeva da do kraja objasni kako jedna primitivna i polupismena nacija na putu ka izumiranju ima tako ogromnu i zajebanu književnu sajamčinu, sa kojom se nijedna u regionu ne da porediti.
Otkud to jednonedeljno književno ludilo, taj kulturološki incident, koji obara sve teorije o tome kako su Srbi primitivna govna, navučena na Zadrugu, Parove i Vučićeve paranoične ispade. Sajam knjiga je više od običnog sajma – on predstavlja godišnji presek stanja u srpskom društvu. Kad odete tamo, jasno vam je sve, ko je glavni, a ko je na margini, ko je popularan, ko najpopularniji, a ko potpuno neprimećen.
Sajmovi prethodnih godina, kada je Srbija grcala u naprednjačkom beznađu, bili su savršeno ogledalo tadašnjeg trenutka. Dečurlija koja vrište za Avom Karabatić, dečurlija koja u „kilometarskim“ redovima čekaju potpis Kije Kockar, koncerti narodnjaka na Sajmu medija, Šešelj, četnici, podobni književnici, Kusturičini govori, ustajali vazduh, premoreni prodavci, pogubljeni posetioci, pripiti pisci i mediji koji se prave kako je sve u redu, a sve se raspada.
Sve ovo smučilo mi je sajam knjiga dotle da sam odlučio da ove godine tamo svratim samo juče, pre najezde školaraca koja počinje u četvrtak, te sajamskog vikenda, krunisanog famoznom sajamskom subotom, kada horde zombija koji umesto mozga žderu knjige, bauljaju od štanda do štanda, trljajući se jedni o druge, guzeći jedni druge, gazeći jedni druge, bez ventilacije, sa klonjom udaljenom kilometar.
Evo kako je bilo juče. Došao sam najpre u halu tri, da učestvujem na panelu podrške dnevnom listu „Danas“, u okviru „Medija marketa“. Da li je do srede, ili je do mene, ili je do atmosfere koja je vladala u hali, za razliku od prethodnih godina, kada je štand „Danasa“ predstavljao svojevrstan incident, na ovogodišnjem sajmu sve ostalo u hali delovalo je kao incident.
Nešto se desilo između dva sajma, što je učinilo da se osećam dovoljno opuštenim da dovikujem za ministrom Đorđevićem, koji je okolo tumarao, pokušavajući da deluje bitno, a delovao je bedno i izgubljeno, zatim sam iz sve snage u mikrofon urlao sve što mislim o dnevnom listu „Alo“, da prolazim pored režimskih medijskih štandova napadno isceren, dok osobe na njima pognutih glava čekaju da im prođe radni dan.
Slučajni prolaznici zaverenički su mi klimali glavom, namigivali, a i ja njima. Sa nekima sam se dakako i fotkao. Osećali smo se, takav mi je bio trip, kao neki pobednički sajamski odred, koji se diverzantski šunja Medija marketom, nad kojim je goloruki „Danas“ samim svojim postojanjem odneo pobedu, ne znam tačno u čemu. Pomislio sam, nužno, u jednom trenutku i da sam poludeo, da mi se to sve samo priviđa i da je opisani doživljaj rezultat mog gubljenja i poslednje kočnice kad je reč o tolerisanju Vučićevog režima.
U hali jedan dočekao me je red, nije da se hvalim, već se zapravo čudim, jer ove godine niti sam imao novi roman, niti sam se na sajmu zadesio u udarnom terminu, ali čekala me je kolona posetilaca, među kojima su, manjim delom, bili moji čitaoci, a većim delom, rekao bih moji gledaoci, koji su knjige kupovali pre svega reda radi, a glavni deo bi nastupao posle potpisa. „’Oćemo da im jebemo mater?“, pitali bi me konspirativno, a ja bih odgovarao: „Nego šta ćemo.“
Na prošlom sajmu, kada su me pitali isto, odgovarao sam „Najebaćemo, bežite što dalje odavde.“ I to nije sve. Došla je ekipa RTS-a, da uzme izjavu od mene. Njih petoro, kako to obično radi temeljni javni servis. I dok sam razmišljao kako da se najefikasnije najebem majke režimu u tih minut koliko ću imati na raspolaganju, oni su mi jasno stavili do znanja da ništa manje od mene i ne očekuju.
Vladala je dečija euforija, oni su se zajebavali kako su dolazili džabe, jer znaju da će ono što ću reći sigurno biti isečeno u montaži, otvoreno me izazivajući da budem što žešći, mada drugačije nisam ni planirao. Onda sam se sit najebao majke predsedniku Srbije, radnici RTS bili su presrećni, a zaključak je bio da kulturne emisije niko od urednika u montaži ni ne gleda, pa možda ipak bude nešto od mog nastupa.
Znate li koliko je prošlo otkako sam na bilo kakav način bio zanimljiv javnom servisu? Sama činjenica da su bili tu i da su se ponašali kao da će popiti ukor direktora dovoljna je da mi šapne kako je promena odmah tu, iza ćoška. Samo još ne znamo tačno kakva. Kruna mog boravka u hali jedan bio je nabildovani lik, koji je rekao: „Hajde da se slikamo, molim te. Ja sam policajac, kolege će da odlepe od sreće kad vide sliku.“ Dok smo se slikali, pitao sam ga: „Je li, kada ćete da pohapsite ova govna?“, na šta je on odgovorio: „Malo nas je, još uvek“ i namignuo.
U hali četiri bilo je znatno mirnije. Nije bilo toliko kupaca, pa samim tim ni toliko potpisa, ali je bilo zavereničkih dojava ko je od prisutnih u SNS-u. „Onaj tamo, smrad sa bradicom, na čelu mu piše“, govorili su mi, dok sam ja uzalud pokušavao da uočim metu. Šta su zapravo želeli? Da odem i ispičkaram ga? Da ga isprskam suzavcem? Nije ni važno. Važno je da se u njima,zahvaljujući energiji ovogodišnjeg sajma, rodio zaverenički duh.
Kruna potpisivanja u hali četiri, bio je sveštenik, koji je poželeo da pazari neku moju knjigu. Rekao sam mu: „Oče, uzmite Bog ti pomogo“, ali on se uhvatio za Sve crvenkape su iste. „Nemojte to oče, to je uglavnom gudranje i seks, bolje uzmite Kandže.“ „O čemu je ta?“, pita. „O protestima 1996/97.“ „Bio sam na tim protestima“, odgovara. I tako, uvalio sam mu Kandže i poručio mu isto što i svima koji kupuju tu knjigu: „Do pobede.“ „Nego šta nego do pobede“, uzvraća i odlazi ka štandovima sa kandilima i ikonama.
Beogradski sajam knjiga koji je koji je verni odraz stanja u društvu, juče je jasno govorio da se društvo probudilo i pobunilo. Javite mi kako je bilo do kraja nedelje.
