Dvadeset sedmog januara, 2021, svečano je na Savskom trgu u Beogradu otkriven spomenik Stefanu Nemanji. Ovo remek delo istaknutog ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova je, pred hiljadama okupljenih građana, javnosti predstavio lično predsednik Srbije, Aleksandar Vučić. Osim male grupe drugosrbijanaca i autošovinista, kojima ništa nije sveto, a sve što je srpsko mrsko, javnost je, posle osam vekova, sa oduševljenjem dočekala podizanje spomenika jednoj od najvažnijih ličnosti srpske istorije.
Nedelju dana kasnije, Beograđane je dočekala užasna vest – čitav gornji deo Kule Beograd, buduće najviše zgrade na Balkanu, osvanuo je srušen. Gomila betona, čelika i stakla bila je rasuta svuda unaokolo, jedino je prvih pet spratova ostalo netaknuto. Srećom, žrtava nije bilo. Odmah je pokrenuta istraga, ali se ispostavilo da je kineski sistem za video nadzor zakazao baš između tri i pola četiri prethodne noći, zbog čega nije bilo nikakvih dokaza o tome šta se dogodilo.
Zemljotres, tvrdili su neki, ali ta teza je odmah odbačena, jer nikakav zemljotres nije registrovan u Seizmološkom zavodu, niti ga je iko igde osetio. Podzemne vode, bila je sledeća teorija. Zna se da je tle u „Beogradu na vodi“ močvarno i da se graditelji najvažnijeg građevinskog projekta u istoriji prestonice već godinama bore s vodom zarobljenom ispod grada, danonoćno je ispumpavajući u Savu. Možda je težina kule bila prevelika za takve građevinske uslove? Ova teorija je odbačena skeniranjem temelja, koji su i dalje bili čvrsto ukopani tri kilometra u tle.
Istraga o tome šta je srušilo Kulu Beograd jedva da je počela, a narednog jutra Beograđane je dočekao nov jezivi prizor: njihovi mostovi bili su srušeni. Tačnije, svi do jednog pukli su na sredini i prelazak iz starog u novi deo Beograda i obrnuto bio je moguć samo čamcem. Zanimljiva podudarnost sa prethodnim incidentom bilo je vreme kada se dogodio. Tačno između tri i pola četiri izjutra, a kineski sistem za video nadzor ponovo je u potpunosti zatajio. Ovog puta, međutim, pojavili su se svedoci - gosti splavova gde se odvijaju korona žurke. Njih nekoliko tvrdilo je da su videli kako spomenik Stefanu Nemanji maršira Savom i mačem udara po mostovima.
Jel neko do vas snimio to mobilnim, pitali su inspektori, ali svedoci su izjavili da su im baš u to vreme svi elektronski uređaji zatajili, čak je i ozvučenje na splavovima crklo. Pijane budale, bio je zaključak istrage. Naprednjački stručnjaci, koji su imali problema i sa jačim olujama, nisu imali nikakvu teoriju o tome šta se dogodilo. Obratili su se za pomoć Amerikancima, Rusima i Kinezima, tražili su satelitske snimke Beograda u vreme incidenata, ali se ispostavilo da su kamere za video nadzor na satelitima velikih sila zatajile baš između tri i pola četiri izjutra, pod uslovom da su tada preletale Beograd.
Treće jutro bilo je najgore. Kupola na zgradi Vlade bila je odvaljena, a pronađena je čak u fontani na Slaviji. Zgrada predsedništva bila je sravnjena sa zemljom, a konji koji su stajali ispred skupštine, pronađeni su u levom i desnom krilu Skupštine grada, kojoj je čitav srednji deo bio nabijen duboko u tle. Kineske kamere za video nadzor zatajile su između tri i četiri ujutru, što je inspektore navelo na zaključak da je misteriozni incident ovog puta trajao čitav sat, a ne pola sata, kao prethodnih noći. Ponovo su se, međutim, javili svedoci, i to dosta njih. Taksisti, radnici gradske čistoće, narkodileri koji rade za državni vrh, kao i pijana omladina, koja je sa kućnih korona žurki išla na druge kućne korona žurke.
Svi su tvrdili isto – haos po Beogradu pravio je spomenik Stefanu Nemanji. „Otfikario je mačem deo zgrade Vlade“, urlikao je jedan taksista, „a onda ga je zafrljačio ka Slaviji! Kad je pošao uz Kneza Miloša, skrenem ja u Nemanjinu, kad ono, vrh zgrade u sred fontane! Tako precizno može samo Srbin da gađa, a naročito Srbin koga je pravio Rus!“ „Prvo je mačem rasturio onu zgradu tamo“, govorila je uzbuđeno studentkinja prava iz Valjeva, misleći na predsedništvo, „a onda je otišao prekoputa, stavio konje koji su bili ispred skupštine pod miške i došao do ove zgrade tu (Skupština grada). Zatim je skakao po njoj, a konje je zabio levo i desno.“ Gde ste vi bili za to vreme, interesovali su se inspektori, a devojka je odgovorila da se ljubila sa dve koleginice na klupi u Pionirskom parku.
I pored toga što inspektori nisu odavali detalje istrage, među narodom se pročulo da spomenik Stefanu Nemanji u gluvo doba noći ide gradom i razvaljuje objekte od državnog i kulturno-istorijskog značaja. Sledeće noći, već u ponoć, gomila sveta okupila se kod spomenika. U dva ih je, prema policijskoj proceni, bilo nekoliko hiljada, a u tri i pet, kada je kugla na kojoj je spomenik stajao počela da svetli i ispušta misteriozne zvuke, bilo ih je više od deset hiljada. Nekoliko minuta kasnije, kugla je prestala da se ponaša neuobičajeno, a spomenik Stefanu Nemanji levom rukom nakrivio je kapu, a onda je sišao sa postolja. Deo okupljenih se u panici razbežao, ali je većina ostala da vidi šta će spomenik da uradi.
Krenuo je ka Balkanskoj ulici, onda se njome popeo do Terazija, gde je mačem otfikario kupole na hotelu „Moskva“. Stavio ih je ispod miški i krenuo ka Trgu Republike. Tamo su ga sačekale jake policijske snage, koje su počele da ga gađaju vodenim topovima, ali to nije dalo rezultate. Spomenik je zastao na Trgu i zabio odsečene delove hotela tamo gde je nekad stajala Stambol kapija. Okupljena masa ovo je ispratila ovacijama, na šta spomenik nije reagovao, već je Vasinom pošao ka Kalemegdanu. Mačem je sekao drveće i delove tvrđave dok se nije probio do spomenika Pobedniku.
Lupnuo ga je nežno mačem po zadnjici, a Pobednik se štrecnuo. Okrenuo se na svom postolju, a zatim sa njega skočio. Masa se uplašila da neće doći do dvoboja dva najvažnija beogradska spomenika, poput Godzile i King Konga, ali spomenici su se, u skladu sa epidemiološkim preporukama, a možda i zato što su im šake bile zauzete držeći mačeve, knjigu i sokola, pozdravili laktovima. Sišli su do Save, u nekoliko koraka je prešli i mačevima isekli kule Ušće jedan i Ušće dva u paramparčad, posle čega su izgazili i sa zemljom sravnili tržni centar u neposrednoj blizini.
Spomenik Stefanu Nemanji uspentrao se potom na Kalemegdan, pa se uzverao na postolje na kom je do te noći boravio Pobednik. Stao je na njega, zadnjicom se okrenuo ka Novom Beogradu i ukopao se u mestu. Pobednik otišao je do Savskog trga, popeo se na postolje na kome je do te noći bio spomenik Stefanu Nemanji i okrenuo se zadnjicom ka Nemanjinoj ulici.
Bilo je tačno tri sata i pedeset dva minuta. Kamere za video nadzor su proradile, mobilni telefoni su proradili, a jedino svedočanstvo rušiteljskog pohoda dva spomenika, osim razvalina koje su za sobom ostavili, bile su njihove nove pozicije.
Okupljao se narod na Kalemegdanu i Savskom trgu i narednih noći, ali spomenici su ostali nepomični. Istraga je ostala bez zaključka, a gradske vlasti dobile su priliku da se bace na nove građevinske projekte, kako bi sanirali štetu i debelo se ugradili u novac koji će u to biti uložen.
