U septembru 1999, organizovane su velike građanske demonstracije protiv režima Slobodana Miloševića. Ove demonstracije počinjale su svakog dana u 19 sati i trajale su duže od demonstracija protiv izborne krađe 1996 / 1997, a završile su se pred doček nove (i prelomne) 2000. U stvari, za grupu baba predvođenu Čedomirom Jovanovićem, nisu se ni završile. Ova šaka jada, nazvavši sebe „čuvarima vatre“, okupljala se i dalje svakodnevno, sve do petog oktobra, kada se utopila u bujicu narodnog gneva, koja je Miloševićevu vlast oterala sa političke scene, sve do 2012.
Demonstracije iz jeseni 1999. organizovao je Savez za promene, u čijem nazivu, pa i karakteru, leži razlog što pojedinci Savez za Srbiju toliko često nazivaju tim imenom, da ih više ni ne ispravljam. Savez za promene zapravo su bili dronjci Koalicije „Zajedno“, predvođeni Đinđićevim demokratama i Svilanovićevim Građanskim savezom, kojima su se priključile još neke kombi partije, koje je bolje nazvati imenima njihovih lidera - Mićun, Batić, Velja Ilić, i tako to. Do raspada koalicije „Zajedno“ došlo je kada je najveća opoziciona stranka u Srbiji, SPO, u septembru 1997, izvršila harakiri, ušavši u beogradsku vlast sa Slobodanom Miloševićem.
Milošević je u samom startu demonstracije SZP sveo na prihatljivu meru, tako što je 29. septembra, 1999, na desetine hiljada demonstranata koji su krenuli ka Dedinju izveo četvorostruki kordon i vodene topove, koji su ubili boga u narodu, te volju u većini njih da nastave sa građanskim buntom. I sledećeg dana se, za svaki slučaj, ponovio isti scenario, a posle toga, protesti su se sveli na nekoliko stotina najupornijih, koji su svake večeri šetali žutom trakom, samim svojim brojem služeći režimu da se podsmeva snazi, jačini i veličini pobunjene opozicije.
Svakog dana u sedam išao sam na proteste Saveza za promene, jedva čekajući da neko napokon objavi njihov kraj, što je učinio, koliko se sećam, Zoran Živković (on me ubeđuje da to nije bio on, već neko drugi), krajem decembra, 1999. Desetak dana kasnije, osnovan je DOS, a desetak meseci kasnije Slobodan Milošević je oboren posle izborne krađe.
Istu ovu priču ispričao sam u svojstvu jedinog govornika u istoriji „Protesta protiv diktature“, šačici okupljenih, na trotoaru ispred redakcije „Danasa“, u proleće, 2017. Poenta je bila da je naziv „čuvari vatre“ zapravo drugi naziv za nemogućnost malog broja ljudi da priznaju kako je protest propao, kao što je tada bio slučaj sa tim protestom, koji se, nedugo zatim, u potpunosti i ugasio. Istu priču pišem i danas, kada je protest „Jedan od pet miliona“ doživeo svoju formalnu smrt, tako što je udruženje „Jedan od pet miliona“ najavilo izlazak na izbore u trenutku kada su se svi potencijalni glasovi opozicije našali među onima koji bojkotuju izbore. Udruženje „Jdan od pet miliona“ istovremeno je najavilo da neće učestvovati na protestu u subotu. Kom tačno protestu, kada je Savez za Srbiju najavio veliko bojkotaško okupljanje u Kombank dvorani?
Kada je tačno umro protest „Jedan od pet miliona“? Da li je to bilo one noći kada je opozicija upala u RTS? Ili narednog dana, kada se kod predsedništva Srbije, umesto pet miliona, skupilo jedva nekoliko hiljada građana? Ja tipujem na veliki miting opozicije, 13. aprila, kada se ispred Skupštine okupila gomiletina ljudi da bi čula kako opozicione stranke traže od režima dijalog o izbornim uslovima. Tada je i u meni nešto progovorilo: „Nemoj više da govoriš na ovim protestima, ako te uopšte opet budu i zvali“.
Sa svojim unutrašnjim glasom nikada se ne raspravljam, njegove reči nikada ne dovodim u pitanje, ne pokušavam da razgovaram sa njim, jer to je već prvi kroak ka ludnici – samo ga poslušam. Više od deset puta sam govorio u različitim gradovima, na desetine protesta sam dolazio, a od tog trenutka sam samo dvaput bio kod šatora (sećate li se šatora?) ispred predsedništva. Neveliki broj ljudi nastavio je da dolazi subotom u šest, na organizatore protesta su nasrtali debeli naprednjački batinaši, davili ih, šamarali i bacali unaokolo, opozicija je uglavnom stajala po strani, tako je izgledao život posle smrti protesta „Jedan od pet miliona“.
Jelena Anasonović je krajem februara regitrovala udruženje „Jedan od pet miliona“, kako slučajno nekoj naprednjačkoj hulji ne bi palo na pamet da otme taj naziv od građana, njegovih legitimnih vlasnika, i zloupotrebi ga. Nikola Kojo, idejni tvorac naziva protesta, u emisiji „Dobar loš zao“, nekoliko nedelja kasnije pomalo rezignirano je rekao: „Eto vam naziv, radite sa njim šta hoćete“.
Čak i najiskusniji politički aktivisti i višedecenijski demokratski delatnici ostali su u čudu kada je udruženje „Jedan od pet miliona“ najavilo izlazak na izbore. Šta je bio razlog za ovu bezumnu odluku? To što naprednjački paraopozicioni satelit SMS i Živkovićeva Nova stranka još uvek nisu proglasili bojkot. Ali ceo Savez za Srbiju jeste! I Građanski front jeste! I Pokret slobodnih građana jeste! Nema veze, idu deca na izbore. Šta zna dete šta je jedan od pet miliona. Desetoro članova udruženja ogradilo se od ove odluke, slikajući se u nekom kafiću, što znači da je danas iza imena „Jedan od pet miliona“ ostalo samo nekoliko cura, Dačićeva javna pohvala, navijanje režimskih botova za ’nove i mlade snage’, a ispred njih devet hiljada biračkih mesta, koje će morati da čuvaju od naprednjačke krađe.
Vučić je dobio još jednu ’opozicionu’ listu kojom će se podičiti kod Godfrija, bez obzira na to što neće dobaciti ni do 0.1 posto, a Srbija je dobila zasluženi odmor od subotnjih protesta. Da se vratimo na priču sa početka. Ako jedan protest treba da crkne, bolje je da crkne što pre, manje gorak u ustima će nam ostati. Ali, na proteste nismo ni išli zbog njihovog slatkog ukusa, već da bismo rušili Vučićevu mafijašku huntu. Mogu samo da mislim šta su klinci iz Udruženja „Jedan od pet miliona“ proživljavali proteklih meseci, organizujući demonstracije bez demonstranata, rizikujući prekršajne prijave, zatvor, davljenja, hapšenja i šamaranja, bez ikoga da im na bilo kakav način pomogne. To samo oni znaju, kao što samo oni znaju zbog čega idu u četnike, 1945, odnosno na izbore, 2020.
Odlulivši se na politički harakiri, sahranili su ne samo svoje udruženje, naš protest, već i njegovo ime. Treba da im kažemo hvala, jer je odjednom pred nama široko polje, za novi protest i novi naziv. Ovaj ionako nije bio nešto. I protest i naziv.
