Marko Vidojković: Superheroj

Ulećem unutra i zatičem čudovište u belom, tetku od tri banke recimo, kako zabada iglu u levu ruku jedne babe, koja je od straha, okrenula glavu u stranu. U dva koraka stižem do nje i nabadam je u glavu.

Marko Vidojković / 20. Septembar 2021


Beograd nikada nije imao svog superheroja. To je valjda zato što je do sada sve bilo super. Keva je pričala da je osamdesetih, kad su ćale i ona bili klinci, sve bilo naivno i fino, kao u nekom svetu iz bajke, ali ćale je govorio da je svet iz bajke bio devedesetih, kada je s kumovima, koji su mu tada bili ortaci iz kraja, valjao pljuge na pijaci i benzin na ulici. Useravali su se od love.

Onda je došlo teže doba, kada je žuta banda zajahala. Ćale je radio kao šofer, a keva kao čistačica, ali sreću u tim teškim vremenima sam im doneo ja, kad sam se rodio 2003, igrom slučaja, istog dana kad je ubijen izdajnik Đinđić. Onda su 2012, ponovo počele devedesete, dobro se sećam ćaleta koji je, trljajući ruke, hodao tamo amo po kuhinji, to govorio, dok sam se mučio sa domaćim iz matematike. „Došle nove devedesete, mali, ponovo smo u igri!“, klicao je. „Ide ćalac prvo na faks godinu dana, a onda... Onda će Bog da nas vidi. Daj da vidim šta se to mučiš.“

Pokušao je da mi reši domaći, a onda se iznervirao koliko je teška matematika u drugom osnovne, pa je na kraju zadatke rešila keva. Kad smo završili s domaćim, ćale me je poslao napolje, da maltretiram decu iz kraja. „Reci im da se vratio Lemi!“, sećam se njegovih reči, pre nego što sam izašao na sneg. Bio je decembar, košmijska dečurlija su se grudvala, a ja sam se zaleteo na njih i sve ih podavio u snegu. Izranjali su, crvenih glava, a ja sam ih ponovo nabijao u sneg, sve dok jedan, Ćaća Derpe, da budem konkretan, nije počeo da plače kao sirena interventne, pa sam prestao da ih drkam, obišao krug oko zgrade, polomio dva retrovizora, iščupao tri brisača i vratio se gajbi. 

Tačno devet meseci kasnije, rodila se moja šveca Ceca, tačnije Svetlana, ali niko je nikada nije tako zvao, ni ćale ni keva. Dakle, Ceca. Bila mi je zgodna da je štipam i udaram joj šljage kad se nešto smorim, ali volim je prilično. Ćale je u decembru 2013 završio faks, postao menadžer i dobio posao u ministarstvu za kurac i palac, nikako da zapamtim, a i njemu je bilo teško da se seti. Bitno je da ljova pljušti. U istom ministarstvu zaposlio je moju kevu kao svoju savetnicu.

Pošto sa kumovima od 2014 diluje belo, ušao je i u posao s nekretninama. Pola Višnjičke Banje „centar osam“ smo mi podigli, a kokaina, koji su na kuhinjskom stolu sekli kreatinom, nagledao sam se više nego brašna. U stvari, brašno sam poslednji put video kad sam bio dete, kad je keva bila primorana da ponekad ispeče pitu. Pite su joj bile odvratne, bila je i ona svesna toga, pa je jednog dana rekla: „Od sad, pa nadalje, samo naručujemo. Što da kuvam kad se valjamo u parama.“ Umeo je ponekad kum Joca da mi da da povučem lajnu, al da ne kažem ćaletu, pošto on je bio u fazonu nema koksa pre napunjene trinaeste.

Idem u privatnu srednju, tačnije idem šatro, jer ne moramo da dolazimo na časove, a svakako ćemo na kraju godine biti odlikaši. Višak slobodnog vremena omogućio mi je da uđem u navijačku grupu Mungosi. Tačnije, bila je to ćaletova nekadašnja navijačka grupa Zvečarke, ali su morali da promene ime zbog nekih sranja sa Otpadima s Konjarnika. Bila je proširena mlađom ekipom, kumićima i našim školskim drugarima, ali naravno ne fušerskim pičkama, nego normalnim dečacima. Glavno zaduženje Mungosa je, naravno, valjanje belog. Redovno se peglam od trinaeste godine i mislim da je to nešto najbolje što mi se desilo u životu. Kupili smo čak dvadeset tri stana u „Beogradu na vodi“ od love od belog i sve je bilo bikvalno kao u bajci, a onda je došla „plandemija“.

Gistro neki virus, šatro umiru starci, moramo da budemo unutra, mislim, mi nismo morali, pošto je ćale nabavio ausvise, ausvuse, jebem li ga kako ih je zvao, pa smo mogli uveče našibani da divljamo kolima po gradu. Kad je završeno „vanredno sranje“, tako smo zvali taj period, završila se i druga godina moje privatne gimnazije, odličan pet, čak smo uspeli da odemo i na jedan derbi, a onda je ćale nakačio grip i ladno umro, petog jula, prošle godine. Jeli su govna da je to korona, kakva kurac korona, to jebeno ne postoji! Ćaleta su ubili jebeni doktori, optuživši ga da ima lažnu bolest i bukvalno ga otrovali lekovima.

Možda, ali samo jedno malo možda, roknuli su ga smrtonosnim koktelom u bolnici, zbog one frke sa Žabarima sa Senjaka. Sahranili smo ga u limenom kovčegu, kumovi su uspeli da dođu na sahranu tek pošto su potkupili upravnika groblja sa pet grama belog. I tako, dok smo svi bili smoreni zbog matorog, bez obzira na to što je često drogiran vikao: „Kad umrem da ne plačete! Živeo sam za tri života!“, počeo je pravi pakao. Jednog dana, novembar je bio 2020, Ceca je došla kući sa maskom na faci.
„Jesi ružna, ali ne baš za brnjicu“, zajebavao sam je, ali ona me otkačila: „Taj virus je ubio tatu, a vi se i dalje ponašate kao primitivci. Od sad nosim masku i perem ruke, čim dođem kući.“

Keva – nevera. Prekrstila se s obe ruke. Cecu kao da su zamenili u porodilištu. Sa pet godina je insistirala da svira violinu, koji blam, a otkako je krenula u školu, i to pravu, a ne privatnu, nastavnica se čudila kako kida, kao da je osmi, a ne treći razred. Uz to, prvo rukomet, odakle li joj samo to lezbejsko sranje, pa onda odbojka, ajde to još i nekako. I violina sve vreme, pa čak i jebena takmičenja na koja smo keva i ja morali da idemo. O muzici koju sluša da ne govorim. Aj’ što svira, nego to isto sranje i sluša! Otužna ciguliganja od pre trista godina! Brate, luda sto odsto, ali to smo mislili samo familija i mi, svi ostali su kenjali kako je jebeni genije. E, pa evo vam ga genije, sa brnjicom.

Morala je keva da je premlati da bi je odučila od tog sranja, pa opet, mislim da, kad je napolju, i dalje nosi masku. U decembru, kao zainat, jedan od kumova dobije grip i ladno umre i cela navijačka grupa i svi poslovi, ostanu nakumu Joci i meni. Ni tri meseca nisu prošla, prvo se ja nešto prehladim, pa onda keva dobije grip i ladno umre! Scenario isti. Svuda jebena korona, sve bolnice samo korona, svako kome bilo šta fali, korona! Jebem vam mater, ko će kevu od gripa da mi leči! Stavili je na cevke, riknula u roku od četrdeset osam sati otkako su je odneli u Batajnicu.

Ostalo nam je brdo love, koje su kod sebe čvali kum Joca i stric Božo iz Bosne, pa nije bila baš tolika drama, ali, Ceci je bilo sve gore i gore. Optuživala me da sam ubio kevu. „Ti si joj preneo to sranje, jer ne nosiš masku, morončino!“, drala se, pa sam morao da joj drknem šljagu da se smiri. Kakvo fantaziranje, koje iluzije. Ubili su je belosvetski prevaranti svojim 5G pizdarijama. Zbog toga je bio jači grip nego inače, a i bila je u bedaku zbog ćaleta, sve su to faktori koji su je ubili. Ali, i pored vaspitnih batina, Ceca je ostala uporna. „Ti si prljava, besna, sebična hulja! Zbog takvih kao što si ti ljudi umiru! Ovaj pakao nikako da stane! Nema violine, nema odbojke, nema takmičenja u inostranstvu, ne mogu čak ni privatne lekcije nemačkog da uzimam, sve zbog tebe i tebi sličnih! Moraš da se vakcinišeš!“
Kakvo izražavanje, kakve gluposti, koje ludilo. Bio sam spreman da je odvedem u ludnicu, ali onda sam se setio da su i jebeni doktori deo zavere, kad bih je odveo, zadržali bi mene. Znači, vakcina. To je, dakle, cilj. Da nam porodica izludi, pa da nas smaraju da se vakcinišemo. E, pička vam materina. Daću ja vama vakcine. Došlo je vreme da Beograd dobije svog superheroja.

Znam, zvuči malo fušerski, ali tebra i marvelovski, hoću da kažem, ne moraju svi superheroji da budu pičkice. Neki mogu da budu kao ja, odnosno kao Jebale Vas Vakcine Čkode, kako sam sebi nadenuo ime. Princip mog rada je vrlo jednostavan. Našibam se belog, sednem u ćaletovu bembaru bez tablica i krenem po vakcinaškim punktovima, da im jebem kevu, svima po spisku, zato što su mi ubili ćaleta i kevu, a sestru izludeli.

Parkirao sam ispred Doma zdravlja Zvezdara, stavio fantomku na lice, izleteo iz kola, uleteo u zgradu, pitao babetinu na šalteru „Gde je ovde vakcinacija“, a ona je spremno odgovorila „Soba broj pet“, čak mi je doviknula „Jebi im majku, junače!“, što me je, pored linije kokaina u bemveu, toliko osokolilo, da sam bukvalno dobio nadljudsku snagu. Soba broj pet, tri musave babe i jedan usrani deda ispred. Ulećem unutra i zatičem čudovište u belom, tetku od tri banke recimo, kako zabada iglu u levu ruku jedne babe, koja je od straha, okrenula glavu u stranu. U dva koraka stižem do nje i nabadam je u glavu. Levi kroše, desni aperkat. Pada sa stolice na patos. Babi i dalje igla u ruci, ludilo.

Izlećem iz ordinacije, trčim niz hodnik, iza mene dreka. „Drš’te ga, drš’te manijaka“, urlali su. „Bravo junače, bravo“, aplaudirala je baba sa šaltera. Uleteo sam u kola i u telefon izgovorio: „Dom zdravlja Voždovac“ i uključio navigaciju. Osveta će biti moja. 
 


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.