Beograđani Svetog Nikolu proslavljaju pridavljeni vazduhom koji je ovih dana toliko zagađen da ga, prema procenama stručnjaka, ne bi trebalo ni udisati. Šta da se radi, slava mora da se ispoštuje, pa će tako danas polovina njih sesti u automobile, izručiti dodatnu gomilu izduvnih gasova u atmosferu i otići kod druge polovine, da se napiju rakije i nažderu somovine, posle čega će se pijani, uz dodatno ubrizgavanje izduvnih gasova u beogradski vazduh, voziti od jedne slave do druge i napokon dospeti kući, gde će ih čekati san blizak smrti.
Zagađen vazduh dodatno će ih uraditi, pa se i danas mogu očekivati scene kakvim smo mogli da prisustvujemo i prethodnih dana: gospođa priča mobilnim dok sporim koracima prelazi ulicu na crveno; pijanci se klataraju ispred podruma pića, a nisu popili još ni prvo pivo; radnicu u pekari obliva hladan znoj dok sedamnaest minuta broji kusur od hiljadu dinara; putnici nagužvani u tramvaju hladnokrvno posmatraju kako stariji gospodin podleće pod isti; i tako dalje.
Beograd, za koji se odavno utvrdilo da poseduje dušu nezavisnu od svojih trenutnih žitelja, poručuje onima kojima je ostalo pameti: idite odavde. Ako negde ne možeš da dišeš, onda tu ne bi trebalo da živiš. Ovo naravno važi samo za one koji su u stanju da prepoznaju da, kako sa beogradskim vazduhom, tako i sa Beogradom u celosti, nešto nije u redu, a oni su u ogromnoj manjini u odnosu na ove druge.
Tako je. Velika većina Beograđana nema mozga. Oni se raduju životu i punim plućima udišu beogradske PM10 čestice, između dva višesatna boravka u kolima u neuspešnoj potrazi za parking mestom. Oni pohode beogradske tržne centre, gde će nemilice potrošiti svaki dinar koji im je pao s neba, vođeni naprednjačkom filozofijom da sutra možda neće osvanuti ili još gore, da će slučajno osvanuti neko sutra u kom više neće biti ono što su bili danas i juče.
Vlast je Beograđane stavila i pred dilemu: da li tramvajski most premestiti u tri lepe ili u vražiju mater, pa su oni na nameštenom glasanju glasali za vražiju mater, odnosno za to da se most preseli u park pod beogradskim kulama bliznakinjama. Nije bilo opcije da most ostane na svom mestu. Dakle, potpuno funkcionalan most o našem trošku (15 miliona evra) ide u park, a ovi koji su do sad valjda već navikli da satima smrde u svojim kolima nadajući se odlasku od tačke A do tačke B u razumnom roku, koji sat saobraćajne gužve pride neće ni opaziti. Isto kao što ovi koji omamljeni smogom padaju pod točkove autobusa neće primetiti da je vazduh zbog nedostatka mosta i uvećanja saobraćajne gužve zagađeniji nego što je bio.
U ovom trenutku nameću se neka pitanja - da li se pripadnici režima voze istim ulicama kao i mi, ili za njih postoje neke posebne ulice? Da li oni udišu isti vazduh kao i ostali ili za njih postoji neki poseban vazduh? Pošto su odgovori na ova pitanja „Ne, ne postoje zasebne ulice za njih“ i „Ne, ne postoji čist vazduh specijalno za njih“, misterija se produbljuje. Da li su zaista toliki smradovi da će i sopstvenu decu ugušiti u svojim štetočinskim projektima? Ili možda neku ulogu igra i to što su svi odreda izdrogirani kokainom, pa im je i ponašanje u skladu sa tim? Ili možda ni oni sami nemaju kontrolu nad svojim odlukama i projektima, već duboka mafija, koja nalaže da se mafijaški progres ne sme zaustaviti, štaviše, on se mora ubrzati, pare se oprati i u profit ugraditi što hitnije, bez obzira na cenu.
Ovde, konačno, stižemo i do zamenika gradonačelnika i počasnog člana UKS, Vesića. Nije zamenik jedini krivac za ovo što se dešava Beogradu, iako se, iz ko zna kojih razloga, svojski trudi da se premetne u superzlikovca, kog ćemo poistovetiti sa razaranjem prestonice. Saučesnici u zločinu su svi oni koji upravljaju gradom, ali i svi oni koji pristaju da ih režim ovako jebe u glavu. Nije zamenik ni idejni tvorac, kako Beograda na vodi, tako ni izmeštanja tramvajskog mosta, kao što nije idejni tvorac ni gondole niti jarbola, te ostalih neviđenih projekata. On je samo delić organizovane bande kriminalaca, koja broji desetine hiljada članova i kojoj već godinama ništa ne može stati na put.
Šta ćemo? Hoćemo li i dalje da se iščuđavamo? Ili ćemo da se iselimo? Ili ćemo da se borimo, čak i ako to podrazumeva više sati ili više dana stajanja na mostu, uz udisanje vazduha koji može da vas ucmeka. Ili će iz cele Srbije autobusima stići hiljade pristalica premeštanja mosta sa reke u park, koji će braniteljima mosta, najpre sopstvenom brojnošću, a ako zatreba i prijateljskim ubeđivanjem, pokazati u koliko su ubedljivoj manjini.
U pravu ste, najlogičnije je iseliti se. Ali, pre toga, srećna slava!
