Vidi stvarno, lupih se po čelu, Srbi u Srbiji danas zaista podsećaju na Srbe u NDH. Malo modifikovana za 2018, strateška deviza Vučićevog menadžmenta vlasti glasi: Trećinu iseliti, trećinu učlaniti, trećinu ko jebe.
TREĆINU ISELITI
Osnovno sredstvo za rušenje jednog režima jesu mladi. Stoga je režimu najbitnije da mladih nema. Otvorene granice Evropske Unije za srpske radnike odlična su prilika da Vučićev režim otera iz Srbije sve mlado što valja, mada više ne i toliko mlado, evo, u utorak, jedan doktor sociologije pali u Norvešku da čisti sneg.
Ko će normalan ostati ovde, a da ne mora? Budimo iskreni, niko. Odlazak u inostranstvo više nije stvar rezultatata rada na sebi (išao u Teslu, plaćali mu roditelji odlazak na olimpijadu iz matematike, studirao ETF, eno ga u Majkrosoftu), odlazak je stvar životne strategije: „Sine, izvini, tvoja majka i ja smo slavili Dan zaljubljenih, popili smo sedam piva i eto te... Žao mi je jako, toliko me je sramota što živiš ovde, da ne mogu u oči da te gledam, stoga, upisuj srednju medicinsku i beži, beži odavde, koliko te noge nose, ne okreći se, sine!“.
Ovakav stav prema životu i potomstvu rezultirao je masovnim upisom prošle generacije srpskih osmaka u Srednju medicinsku, plaćao se evro više za upis preko veze. Prvi put u novijoj srpskoj istoriji neko nas na zapadu želi. A Vučić je na vlasti. Koliko samo srpskih pisaca, novinara, sociologa, istoričara, filozofa i TV kritičara danas zavidi medicinskoj braći i sestrama. Proklet bio prolećni dan, 1990, kada sam odlučio da upišem Pravno birotehničku.
Jedno prošlogodišnje istraživanje veli kako manje od jedan posto srpskih srednjoškolaca kao životni motiv navode: „Želim da živim u Srbiji i da je napravim boljim mestom za život.“ Svi ostali vele: „Palim preko, a ako ne uspem, onda i nisam za bolje od članstva u SNS“. Neko će pitati kako bismo se postavili mi, da devedesetih nisu bile sankcije i da nam nisu trebale vize za Evropu, a odgovor je: „Marš u pičku materinu.“
TREĆINU UČLANITI
Desetina je već učlanjena, što, pomnoženo sa članovima njihovih porodica koji žive na osnovu te učlanjenosti, daje otrpilke trećinu. Privatna država klana Vučić nema sedam miliona stanovnika, već sedamsto hiljada puta članovi porodica jednako otprilike dva i po miliona. Ovo se najbolje ilustruje podacima o visini zarada. Preko četristo evra prosečna plata. Pogledate oko sebe? Svi nezaposleni, uejdaju se i mrze. Pa ko to ima toliko platu, jebote?
Imaju građani privatne Srbije, a ne vi. U privatnoj Srbiji prosečna plata zaista jeste pola soma evra. Kako se od vrha naprednjačke roze piramide spuštamo, tako je i bogatstvo manje. Na samom dnu nalazi se sama beda i očaj, mrak i jad, ono iz čega Vučićev režim crpi svoju snagu. To su stotine hiljada sigurnih glasača širom Srbije, očajnika koje čak ni u SNS-u ne žele, mučenika koji toliko dugo žive u bedi da će svoj glas ustupiti režimu za flašu ulja, pre svega jer imaju u izgledu novu flašu ulja, koju će dobiti kad budu raspisani idući izbori.
Oni su toliko dugo na margini da su im razlike između Đilasa, Šapića i Malog bitne koliko i da li Beograd ima operu. Šest godina naprednjačke ubilačke vlasti zasadilo je unaokolo dovoljan broj sigurnih glasača sa dna socijalne lestvice da je jako teško zamisliti ih kako gube izbore. Kilo šećera i / ili pljeskavica postigli su realno veću vrednost u odnosu na glas na izborima. Vlast uredno plaća ugovorenu naknadu svakom koji im obeća svoj glas. A Srbi su narod pošten, tako da prevara u vom dilu, u vidu glasanja za nekog drugog, iza paravana, kad te niko ne vidi, očigledno ne dolazi u obzir.
U sredini građana privatne Srbije nalaze se njuške koje možete da vidite u saobraćaju i po tržnim centrima. Nova naprednjačka elita. Novoradikalke sa pačijim ustima, u bundama, za volanima džipova. Degeni u džemperčićima, sa naočarama vučićevkama na nosevima, koji vode svoju našminkanu dečicu u Ušće na Frozen. Gospoda - džukele, koji su napokon dočekali obnavljanje mita iz devedesetih, da je moguće biti najgora ništarija i ljudsko govno, a živeti na visokoj nozi.
TREĆINU KO JEBE
To smo mi. Neki od nas su upisali društvene nauke. Neki od nas su osnivali porodice. Neki od nas imaju bolesne majke ili očeve invalide. Nekima od nas je srpski jezik jedino oruđe za rad. Mnogi od nas išli su na proteste protiv Miloševića. Mnogi od nas bili su petog oktobra ispred skupštine. Mnogi od nas su se razočarali u demokrate. Mnogi od nas i dalje tvrdoglavo veruju u bolje sutra, ne shvatajući da više nemaju ni danas, te da je bolje ono što je bilo juče.
Ne samo što smo u manjini, već to uopšte ne kapiramo. Lažemo sami sebe kako možemo da promenimo nešto, ohrabreni istomičljenicima kojima smo se okružili na fejsbuk i instagram profilima, a onda, kad svane ovako leden dan, pogledamo se posle pranja zuba sa krvavim ispljuvkom u ogledalo i shvatimo da je borba bez izgleda na pobedu naša realnost. Da je borba sama po sebi jedino što nam je ostalo.
Pripadnici ove trećine sutra svi mogu da crknu i ništa posebno se neće desiti. Nastavila bi privatna Srbija i bez nas ka svom putu u tri lepe. Ipak, i dalje smo živi i lajemo, zavarani iluzijom da nekog u Evropskoj Uniji boli kurac za demokratiju u Srbiji, ili još većom iluzijom, da ćemo našim graktanjem uspeti da dopremo do građana privatne Srbije, koji žive sa druge strane ludila.
ZAKLJUČAK
Trenutno se, dakle, uzdamo: u milost Aleksandra Vučića, u poštenje Evropske Unije, u čast korumpiranih policajaca, u obraz kupljenih tužilaca, u stručnost prodatih sudija, a u nedelju, četvrtog marta, imaćemo priliku da se uzdamo i u to da će Beograđani doživeti sebe kao granu za koju se uhvatila pridavljena Srbija, pa će izaći masovno na izbore, glasati protiv zla i tako u poslednjem trenutku povući ručnu na našem putu ka ponoru.
Mrka kapa?
