Nikada nisam voleo trudnice, a ni decu. Smatrao sam da je planeta pretrpana ljudskim bićima, te da je razmnožavanje poslednje što čovek na njoj treba da radi. Nikada se nisam iskreno obradovao trudnici, niti bilo čijem detetu. Ni kad se Jeca, mlađa sestra, porađala, ni kad je Nidža, naš stariji brat postao ćale, usiljeno sam se radovao, uglavnom zahvaljujući upotrebi teških narkotika. Opterećeni sranjem koje ih je upravo zadesilo, nisu ni mogli da provale koliko mi je sve to, zapravo, gadno.
Onda sam jednog zimskog jutra, posle celonoćnog rvanja s košmarima, popio čitavu kutiju lekova za smirenje i umro. Namerno sam popio celu kutiju, da bih umro. Da sam hteo da se smirim, popio bih dva ili tri, dobro ’ajde četiri, ali svih trideset ne. Trideset popiješ kad ti je pun kurac svega. Tri table popiješ kad više ne želiš ništa da vidiš, niti da čuješ, niti da osetiš.
Ubrzo sam, međutim, otkrio da smrt ne predstavlja kraj. Umesto blažene večne tmine, ukazalo mi se jarko svetlo, iz kog su izašli deda Branko i baka Lela. Iza njih stajali su tetka Bojana i stric Raško. Svi su bili nadrkani.
„Šta je, šta se mrštite? Gde je ćale?“, pitao sam ih.
„Draško gori u paklu, gde završavaju samoubice“, odgovorio mi je deda Branko.
Moj matori se obesio o najviši dud u svom rodnom selu, 1987, bez oproštajnog pisma, bez ijednog nagoveštaja da bi mogao samom sebi da stane na put.
„Okej, ima logike. A ja?“
„Pa ti se, sinovac“, umešao se stric Raško, „nisi ubio kao čovek. Nisi pucao sebi u glavu, nisi se obesio, nisi isekao vene. Overio si i to ne od heroina, kao recimo ujka Boža, nego od lekova za smirenje. To ne može da se kvalifikuje kao samoubistvo s predumišljajem, nego više kao, pa šta ja znam...“
„Šta, ja sam, kao neka pička ovde?“, pobunio sam se.
„To si ti rekao“, uzvratio je stric Raško.
„A gde je ujka Boža?“
„On je u paklu, ali ne zbog overa dopom, nego zato što je ubio poštara koji je nosio penzije, da bi nabavio pare za drogu. Tri brda i četiri šume je po zimi prešao da bi ga ubio.“
Ujka Boža je, znači, zaklao poštara iz Trtomirca, u februaru, 1997.
„Dobro, boli me kurac. Šta se sada zbiva? Idem u raj?“
„Ne, u raj nikako“, oglasila se baka Lela. „Možeš u pakao ili ponovo da se rodiš. To će ti biti poslednja šansa.“
„Mogu odmah u pakao, hvala.“
„Da li si siguran?“, pitala je, a onda se prad mnom ukazala beskonačna vrela pećina, puna izobličenih lešina, kojima su jezive zveri, koje ne bih umeo da opišem sve i kad bih hteo, kidale crvljivo meso i lomile kosti. Leševi su vrištali, iako nisu imali jezike, zube, a glasne žice tek. Dobar deo njih nije imao ni glave, pa su ipak urlikali, svi odreda. Masovna rika beskonačnog broja prokletih duša. Uz to, smrdelo je neviđeno.
„Okej, ponovo ću da se rodim“, prelomio sam i sledeće čega sam bio svestan je kako neki mršavi brka prca neku debelu u žbunju, pored Festa u Zemunu. O, ne. Opet Srbija. Trti on nju tako zguza, a ja sve to posmatram lebdeći iznad njih i kako je brka svršio, tako sam se sjurio pravo u debelu, zajedno sa njegovom spermom. Poslednje što sam video bila je naslovna stranica Informera kojom je bilo prekriveno nečije govno. 29. novembar, 2020.
Od tog trenutka, nisam ništa video, ali sam sve čuo. Brka se zvao Zvonimir, a debela Branka. Bilo im je oko tri banke, možda i manje, nisam mogao da skapiram iz mraka Brankinog stomaka. Da su devedesete, okarakterisao bi ih kao padavičare, ovako, mogao bih da ih okarakterišem kao klošare, a i kao morone, jer su posle prcanja ušli u Fest, da slušaju neke drekavce, bez obzira na to što je treći talas pandemije hvatao zalet. Dobro se sećam toga, jer sam tada i dalje bio živ. Dane sam provodio ležeći u svojoj garsonjeri na Medaku, naslađujući se broju mrtvih od korone, jer sve što ubija ovaj pokvareni i užasni narod, moj je drug. Hoću da kažem, u tom sam fazonu bio tad.
Kako sam bio živ na dva mesta u isto vreme? Kako ja to mogu da znam, ja sam samo lik koji nije želeo više da živi u Srbiji. Dakle, Zvonimir i Branka su bili degenerici koji su se protiv zaraze borili tako što su se pravili da ne postoji. Uzgred, nisu ni bili zvanično par. Pojebali su se jedanput, ono pored govneta i ona je zaglavila. Prvo ju je smarao da abortira, za šta sam i ja navijao iz sve snage. Koji bi to user bio, abortirala, ja otišao u raj, ili gde se već ide, samo ne u pakao, a nisam morao da živim ponovo u ovom čmaru od zemlje.
Nisam bio te sreće. Branka nije htela ni da čuje za abortus. Koliko sam mogao da shvatim iz poveravanja njenoj najboljoj drugarici Zorani, oduvek je želela da bude majka i ovo je bila jedinstvena prilika da joj se ta želja ostvari, budući da je izgleda niko nije hteo, osim brkatog pijanog Zvonimira, koji sluša Niklbek. Izgleda da ni on nije stajao dobro s ribama, čim ga je Branka tako lako obrlatila da odustane od abortusa, iako je bio spreman da pokrije sve troškove, čak se ponudio da je ćaletovim renoom odveze do klinike i nazad.
Bila je u četvrtom mesecu kada je otišla kod ginekologa na pregled.
„Trudnoća ide kako treba, malo vam je povišen pritisak, ali sve ostalo za sad deluje super“, rekla joj je ta baba.
„A da li da se vakcinišem?“
„Vakcinišite se, naravno.“
„Uf, moj budući muž je veliki protivnik vakcina, kaže ko zna šta stavljaju u njih.“
„Vaš muž je doktor?“
„Ne, on radi u štampariji.“
„Vakcinišite se, ne želite da rizikujete da vaša beba ili vi obolite od korone.“
„Dobro, hoću.“
Kurac se vakcinisala. Štaviše, ispostavilo se da je Zvonko ozbiljno poremećen po tom pitanju. Na svaki pomen vakcine, počinjao bi da urla, dvaput ju je čak išamarao, a onda bi stavljao slušalice na glavu i satima slušao Niklbek. Branka je tiho plakala i na slušalicama slušala Padl of mad.
Usledilo je i malo venčanje u martu, naravno bez ikakvih epidemioloških mera. Pošto Zvonko i Branka nisu bili zvanično u vezi kad su me sprcali, niti su imali bogzna koliko prijatelja, a familiju je i njenu i njegovu bilo sramota od cele situacije, svadba je održana u nekoj prčvarnici, sa tamburašima i ne više od četrdeset gostiju, koliko sam uspeo da provalim.
Na svadbi se njih nekoliko zarazilo kronom, uključujući i usranog Zvonka, koji ne samo što se razboleo, nego je zaglavio u Bataju, a ja sam navijao i da rikne, što se, nekim čudom zaista i desilo, početkom maja, ne bih mogao da se zakunem u tačan datum. Nije se Branka baš pretrgla od tugovanja, Zvonko je ionakao bio govno od čoveka, a njen san da postane majka bližio se javi.
„Trudnoća ide kako treba, samo vam je pritisak malo veći“, na idućem pregledu zaključila je ona baba. „Jeste li se vakcinisali?“
„Nisam, moj pokojni muž je bio protiv.“
„A umro je...“
„...od korone.“
„Da se vakcinisao ne bi umro.“
„Pa, ne znam...“
„Ja znam. Vakcinišite se.“
„Ali, sada je prošlo. Možda ipak ne bi trebalo, vakcine nisu testirane na trudnicama...“
„Ko kaže da je prošlo? U ovakvoj zemlji to nikada neće proći. I odakle vam te gluposti o testiranju vakcina na trudnicama?, bila je oštra baba.
„Pa, sa interneta...“
„Vakcinišite se, nemojte rizikovati.“
„Da se vakcinišeš, jesi li ti normalna“, ispizdela je Zorana na Branku, kad joj je ova prenela svoju odluku da se vakciniše.
„Znaš li šta se sve stavlja u te vakcine? Hoćeš li da te čipuju majmunskim genima?“
„Neću, ali neću ni da se zarazim koronom.“
„Ma kakva korona, pa to je prošlo.“
„To sam i ja rekla doktorki, ali ona je počela da mrači, nije prošlo, nikad neće proći, kaže...“
„Ma, sere baba. Garant je plaćaju da reklamira vakcine. Svi doktori rade za njih. Nego večeras da tebe tvoja drugarica odvede u ’Budalu’, njih troje s akustarama, znaš kako dobro sviraju obrade...“
Vakciniši se, kobilo!, urlao sam ja, ali niko nije mogao da me čuje.
Izlasci u padavičarsku rupčagu ’Budala’ su na moju žalost postali redovni. Ne samo što je bend bio sranje, nego je tu uvek bilo krcato, maske, siguran sam, niko nije nosio, a svaki drugi je kašljao. Izlasci su se nastavili i kad se korona vratila, a Branka bila nadomak porođaja. Glupava Zorana ju je ubeđivala kako je dobar provod najzdravije što može da se priušti
nerođenom detetu. O majku ti jebem, ako je izlazak u ’Budalu’ dobar provod, šta bi tek bio loš provod.
„Draga publiko, večeras sviramo i pevamo samo nas dvojica, pevačicu je uhvatio neki grip... kah, kah...“
Korona ju je uhvatila, morončino izdrkana!, gubio sam živce i pre nego što su mi se formirali, ali niko nije mogao da me čuje. Te večeri su se zarazile i Zorana i Branka, s tim što je Zorana nekoliko dana uporno tvrdila kako je to alergija na ambroziju, sve dok nije zakovrnula i zaglavila u Bataji, gde je, fala kurcu, pandrknula. Treba li napomenuti koliko se Branka samo uprpila. Jedva je disala, stalno je merila puls, pokušala je dvaput da čeka red ispred kovid ambulante, prvi put je odustala posle dva, a drugi put posle tri sata. Niko nije hteo da je pusti preko reda, jer Srbija...
Onda je u jednom trenutku, nekog dana ili noći, nije bilo šanse da provalim, sve počelo da mi se vrti, čuo sam Branku kako zove moju buduću babu i kaže: „Mama, bojim se da sam gotova...“ Onda se čuo tup udarac, posle čega sam i ja izgubio svest.
Rodio sam se na carski rez. Svo medicinsko osoblje bilo je u skafanderima. Branka je otegla papke, toliko sam uspeo da skontam, bacivši jedan kratak pogled ka njoj i mašini za puls, preko čijeg crnog ekrana je išla ravna zelena linija.
„Nosite me iz ovog užasa, majku vam jebem!“, dreknuo sam, ali sve što su te budale mogle da čuju bio je plač novorođenčeta.
„Sestro, upišite vreme smrti sedamnaest i sedamnaest. Malecku pravo na Institut, sigurno je i ona zaražena.“
Šta? Nije valjda da sam žensko? Pogledao sam sebi među noge. Pa, dobro, biće to jedno novo iskustvo.
Jedno kratko novo iskustvo, imajući u vidu da su me pet dana kasnije stavili na respirator.
