Književnik, novinar, publicista Marko Vidojković čovjek je bez dlake na jeziku i na jasan, konkretan i glasan način u svojim emisijama i tekstovima govori o društvenim anomalijama i bahatosti političara. Napisao je brojne knjige, a njegov roman Kandže jedno vrijeme bio je najprodavaniji bestseler na ovim prostorima. "E baš vam hvala" objavljena 2017. i 2018. godine u cijeloj bivšoj Jugoslaviji njegova je najpopularnija knjiga. Dobitnik je nagrada "Kočićevo pero", "Zlatni bestseler" i "Vitalove nagrade". Veliki je kritičar vlasti u Srbiji i koautor popularne emisije Dobar, Loš, Zao, koju sa kolegom Nenadom Kulačinom vodi i uređuje na televiziji Šabac. Marko Vidojković je i redovni kolumnista Buka magazina, a u razgovoru s njim govorili smo o aktuelnim temama koje ovih dana potresaju Srbiju.
Prije svega, htio bih da ti se zahvalim na intervjuu, a onda ću odmah "s neba pa u rebra" započeti razgovor o protestima u Srbiji. Misliš li da ovi protesti imaju snagu i moć da išta promijene?
Nema na čemu. Protesti, građanska neposlušnost i blokade institucija su jedino što nam je preostalo posle sedam godina naprednjačke pljačke i terora. Ne smeš nikada sebi postavljati pitanje da li protesti imaju snagu da promene nešto, već u njih ulaziš sa uverenjem da to radiš pre svega zbog sebe, zbog svoje savesti, obraza i budućnosti. Ako nas bude dovoljno sa takvim stavom, onda će i protesti imati dovoljno snage da donesu i mnogo više promena nego što to u ovom trenutku možda nekome izgleda. Protesti su jedan oblik odbrambenog rata, a u takav rat se nikad ne ide sa idejom da ćeš ga izgubiti, već se ide zato što moraš, pa makar ga i izgubio.
Kako to da su glumci stali na čelo protesta? Tvoje mišljenje o političkom angažmanu Sergeja Trifunovića? Ima li on političke ozbiljnosti i kapaciteta da bude na čelu Pokreta SG?
Protestuje se u sto naseljenih mesta u Srbiji, a angažovanih glumaca ima desetak, dakle nepravda je pre svega prema onim građanima koji su se u gadnim sredinama, punim nasilnih Vučićevih divljih pasa, odvažili da pokrenu bunt, reći kako su glumci na čelu protesta. Glumci su najprepoznatljiviji od svih nas koji u protestima učestvujemo, oni su najpopularniji, samim tim i najvidljiviji i neprocenjivo su blago protesta. Da, u protestu ima poznatih sportista ili više poznatih muzičara, onda se glumci ne bi baš ovoliko isticali, međutim, sportisti i muzičari su najvećim delom potkupljeni od strane Vučićevog režima, pa proteste podržavaju diskretno. Sergej očigledno ima sve što je potrebno da bude na čelu PSG, naročito kad se ima u vidu u kakvom je stanju zatekao taj pokret. Da je Sergej odličan u svojoj novoj ulozi vidi se i po tome kako ga režimski mediji najbrutalnije čereče. Rade mu ono što nikada nikome iz opozicije nisu radili. Čak ga i pojedini opozicioni pokreti čereče, ni krivog ni dužnog. To je zato što je Sergej popularan, narod ga voli, Sergej leči bolesnu decu i nesumnjivo njegova pojava diže rejting opoziciji i predstavlja opasnost za režim. Neki mu zameraju što psuje, ali meni je to do jaja. Sa ovim režimom treba samo žestoko.
Zar ne bi studenti, profesori i ta neka intelektualna elita trebali biti glasniji, kao što su uostalom i bili na čelu devedesetih. Ne smijemo zaboraviti da su protesti zajedno s Đinđićem, Mićunovićem i ostalima krenuli s Filozofskog fakulteta. Zašto to danas nije slučaj, otkud tolika letargija u omladini?
Kad je reč o profesorima, oni i nisu toliko omanuli, koliko je to slučaj sa studentima. Preko šest stotina profesora i naučnih radnika podržalo je ove proteste, oni idu po gradovima i govore pobunjenom narodu. Problem je u studentima, koji odavno nemaju osećaj da na njima leži odgovornost pobune za sve što ne valja u društvu. Studenti su bili kičma građanskog bunta i šezdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Današnji studenti se bave isključivo studijama, gledaju ili kako da zapale iz zemlje ili kako da se što kvalitetnije uhlebe ovde, a i jednom i drugom oportunizmu velika prepreka može biti društveni aktivizam. Da skratim, mladi su danas kukavice, no, nisu oni krivi zbog toga, krivi su njihovi roditelji i sistem, koji ih nisu vaspitali da se bore, već da beže. Uz to, pripadaju generaciji, koja je u svetu poznata kao generacija „pahuljica“, nežni su , lako se vređaju, još lakše dižu ruke, ali to i nije tako loše, jer, zahvaljujući njihovoj inerciji, mi matori danas imamo priliku da proživimo svoju drugu, treću ili četvrtu mladost boreći se za njih, odnosno umesto njih.
Čovjek si medija. Kako tumačiš nepobitnu činjenicu da je za vrijeme Miloševića bilo više medijske slobode u Srbiji nego danas?
Zato što je Milošević bio realno jak. Njega je retardirani narod zaista voleo. Miloševića nisi mogao da vidiš na televiziji, a ovaj se sa nje ne skida. Zarobljavanje medija i njihova neprekidna uzurpacija predstavljaju okosnicu Vučićeve prevarantske vlasti. Zato se samo time i bavi – propagandom. Kada bi izgubio jednu dnevnu novinu i jedan kanal sa nacionalnom frekvencijom, on bi izgubio četvrtinu svoje popularnosti. Kada bi pola medija bilo slobodno, a pola u njegovim rukama, on bi izgubio sve. On pokušava i na internetu da pobedi, eto koliki je umobolnik. Ima nekakvog bednika, šefa botova, koji ima neke plaćene kretene po opštinama, što samo sede i pišu komentare, klikćući pluseve i minuse. Neverovatno je da je toliko glup da ne kapira kako se na internetu sve odmah sazna i da je jedini način da nas na tom terenu pobedi taj da nam ili ukine ili ograniči pristup internetu.
Po tvom mišljenju, za koga predsjednik radi, jednostavno govoreći "čiji je on čovjek"?
On radi za liberalni kapitalizam, on je kolonijalni upravnik Srbije, koji je narod doveo do prosjačkog štapa, kako bi fašističkim korporacijama sa svih krajeva sveta omogućio lako bogaćenje na našoj grbači. Zauzvrat, on je dobio priliku da i sam, sa svojom bandom, pokrade koliko god je moguće dok god je na vlasti. Naravno, tu je i famozno pitanje Kosova, zbog koga možemo reći i da je on „zapadni“ čovek, osoba preko koje su zapadne demokratije pokazale da im uopšte nije stalo do demokratskih principa, makar kada je reč o Srbiji, a svakim danom vidimo da je i u Evropi situacija slična, samo su oni daleko manje propali od nas, pa je ta represija megabogataša manje vidljiva.
Opozicija Srbije čini se "tanka" i "labava" zbog čega je to tako?
Zato što mi nismo Danska, nego Srbija. Naša kompletna politička scena je tanka i labava, da nije tako, ne bi nam se desila Srpska napredna stranka. Dakle, ne treba biti preoštar prema opoziciji, jer oni ipak oslikavaju bolji deo našeg naroda. Dalje, opozicija koju danas vidimo na srpskim ulicama nije kompaktna celina. Tu je reč o budućoj političkoj sceni Srbije, vidimo mnoštvo stranaka i pokreta, okupljenih oko najmanjeg zajedničkog činioca, a to je želja da Srbija ponovo postane zemlja u kojoj je vlast smenjiva na izborima. Kad se ima u vidu kakav je vetar u leđa Vučić dobio od svojih zapadnih „saveznika“, 2012, treba da budemo srećni što danas ikakva opozicija uopšte postoji.
Eto i nekadašnji nesalomivi protivnici Vučića, poput Čedomira Jovanovića, polako prelaze u taj drugi omraženi tabor. Čime ih to Vučić "omamljuje"?
Možda je Čedomir loš primer, a Čanak nešto bolji. Jovanović je sve vreme isti i njegova pozicija mi se u ovom trenutku čini neutralnom. On nije za Vučića, ali nije ni za pobunjenu opoziciju. To ga automatski čini Vučićevim saveznikom, kao i svakoga drugog ko se u ovim vremenima na sličan način postavlja. Čanak učestvuje u novosadskoj gradskoj vlasti i to ga čini pravim izdajnikom demokratije, koliko god se upirao da svojim laloškim šarmom tu izdaju proda kao nešto normalno, odnosno nešto što je u skladu sa dosadašnjom politikom LSV. Ima tu još likova, na primer Veran Matić, perjanica nekadašnje B92, koji je danas Vučićev izaslanik za pitanja nestalih na prostoru Hrvatske, ali je i zadužen za istragu ubistava novinara. Šta imaš ti da tražiš sa Vučićem u bilo kojoj varijanti? Ništa. Međutim, svi ovi likovi, ali i još neki, poput recimo Tasovca, su dugogodišnji takozvani „zapadni igrači“, tako da mislim da nisu ni imali izbora, osim da u svom timu prihvate novog kapitena, Aleksandra Vučića.
Vjeruješ li da će Srbija ikada ući u EU?
Ne. Mi moramo da radimo na tome da od Srbije napravimo zemlju koja je dostojna Evropske unije iz poznih devedesetih, kada smo tu zajednicu država doživljavali kao civilizacijski vrhunac. Danas zapadna civilizacija doživljava tešku krizu, a birokratska liberalno kapitalistička Evropska unija predstavlja jedan od njenih glavnih generatora. Svet se tolikom brzinom menja da mi nemamo drugog izbora nego da prestanemo da gledamo na otvaranje pristupnih poglavlja kao na uspeh, kada rođenim očima vidimo da u čemu živimo. Voleo bih da Evropska unija prođe kroz kvalitetno redefinisanje i reformu, tako da u budućnosti imamo neki međunarodni cilj kome možemo da težimo. Ovako, imamo samo srpski cilj, a to je da od naše države napravimo što je pristojnije mesto za život. Znam da to zvuči gotovo nemoguće, ali jedina druga opcija je da potonemo najpre u korupciji i populizmu, a zatim i u fašizmu.
Može li se po Srbiju pozitivno riješiti pitanje Kosova?
Naravno da može. Potrebno je samo izmisliti vremeplov, otputovati u 1999. i u Rambujeu prihvatiti sve na šta su nas tada terali. U tom slučaju ne bismo bili bombardovani, Milošević bi bio srušen ranije i lakše, a postojala bi teoretska šansa da možemo da u budućnosti planiramo zajednički život sa Albancima. Možemo da odemo vremeplovom još i dalje, u početak devedesetih, kada je otpočeo aparthejd nad Albancima u pokrajini i pokušati tada da preokrenemo ono do čega se kasnije došlo. Šta je pitanje Kosova danas? Koje je to pitanje? Da li će Kosovo uskoro ponovo biti srpsko? Odgovor na to pitanje je neće. Da li ćemo da dobijemo tri mafijaške opštine sa severa Kosova? Odgovor je bolje da ih ne dobijemo. Svako kosovsko pitanje danas je lažno pitanje, nametnuto na silu, kako bi se posao iz 1999. i formalno dovršio. Mi nismo dužni da u tome učestvujemo, Vučić je dužan. On se zakleo onima koji su ga doveli na vlast da će to pitanje rešiti, a sada predstavlja kao da je to pitanje svih nas. Ne, to je samo njegov problem i ne smemo dozvoliti da nas uvuče u svoje pokvarene dilove.
Vjeruješ li da je moguć neki skorašnji novi sukob na ovim prostorima?
Zašto da ne. Postoji mogućnost dogovorenog sukoba na Kosovu i Metohiji, kako bi se narod doveo pred svršen čin kad je reč o famoznom razgraničenju. Da li će se taj dogovoreni konflikt otrgnuti kontroli, pa će Srbija jednog jutra osvanuti puna izbeglica sa Kosova, naravno da je i to moguće. Sve to smo već gledali devedesetih, u režiji iste bande koja je i danas na vlasti u Srbiji. Uz to, mislim da su nacionalističke elite u Bosni i Hercegovini spremne da je uvuku u jedan primitivni sukob sličan onom u istočnoj Ukrajini, kako bi osigurale svoju moć i produžile vlast. Bilo kakava modernizacija i demokratizacija Bosne i Hercegovine ne igra onima koji su je uništavali još od devedesetih, a to su šovinisti iz sva tri naroda. Moguć je možda sukob i na nekom trećem mestu, jer takav je Zapadni Balkan, odvratan i uvek spreman na rat i razaranje.
Osim što si književnik i novinar, baviš se i rokenrol muzikom. Odakle interesovanje za muziciranje - da li je to ljubav od klinačkih dana ili si se pod stare dane "uhvatio gitare"?
Sviram u pank rok bendovima od svoje četrnaeste godine, tako da bi pitanje moglo da glasi, osim što si muzičar, ti si i književnik i novinar, to je ispravan redosled. To što sam svirao u nekomercijalnim bendovima i što mi je muzičku karijeru nadjačala književna i novinarska, ne znači da ću ikad prestati da se bavim muzikom. Štaviše, pre ću prestati da se bavim novinarstvom i književnošću nego muzikom. Trenutno sviram gitaru u beogradskoj pank rok grupi „Crveni vetar“, ali tamo mi je, na moju radost, zabranjeno da istupam u ime benda, imajući u vidu publicitet koji nosim sa sobom, a koji može samo bespotrebno da skrene pažnju sa muzike, koja je sjajna.
Kakvo je tvoje mišljenje o rnr sceni u regionu? Da li je pomalo osiromašila?
Jeste pomalo, ali to je u stvari odlično, jer znači da postoji ogroman upražnjen prostor za nove bendove, koji će se, bez sumnje, pojaviti. Publika će uvek dobro odreagovati na kvalitetnu muziku.
Malo ćemo i o književnosti. Radiš li na nekom novom romanu?
Radim na dva. Pišem naučnofantastičnu parodiju „E baš vam hvala: Druga knjiga“, a pripremam autobiografski roman „Kako smo rušili Vučića“. To je sve što mogu da kažem o tome, pošto sam dosad naučio da previše otkrivanja o umetničkim delima ubija magiju njihovog stvaranja.
