Masovna bježanija: Srbiju napuštaju svi, osim političara

Kad građani masovno napuštaju zemlju pod vladavinom najboljih, šta bi tek radili da Srbijom vladaju najgori.

Tomislav Marković / 05. Oktobar 2019

Velika je sreća što u Srbiji na najodgovornijim funkcijama sede ljudi bez mane i straha koji nepogrešivo detektuju ključne probleme našeg društva, potom se hrabro suočavaju s njima i iznalaze najbolja rešenja za opšte dobro svih građana.

Evo, na primer, u Narodnoj skupštini Srbije, tokom rasprave o amandmanima na Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o patentima, poslanici su poveli reč o tome kako naši mladi naučnici sa svojim patentima odlaze u inostranstvo.

Predsednica Skupštine Maja Gojković pokušala je da sagleda ovu začkoljicu u okviru šire slike, pa je skrenula pažnju na akutni problem masovnog odlaska mladih obrazovanih ljudi iz Srbije. Gojković je prilično kivna na tu odrođenu mladež, nezahvalnu prema majčici Srbiji koja joj je sve pružila. A evo i zašto: “Znate li koliko košta obrazovanje jednog doktora, lekara, medicinske struke? Niko o tome ne razmišlja, stalno govorimo kako ljudi odlaze i kako mi njima baš ništa ne pružamo. Mi njima pružamo školovanje. Znate li koliko to košta na zapadu u tim zemljama u koje oni odlaze?”

Kako pooštriti uslove odlaska

Eto, država nekima daje sve, dozvoli im da se školuju, a oni posle otadžbini ništa ne vraćaju, već odlaze u neke druge zemlje samo zato što će im u njima biti bolje i što tamo mogu da žive životom dostojnim čoveka. Srećom, predsednica Skupštine je odmah usmerila pažnju kolega poslanika na rešavanje problema. Sad bi neko naivan, sklon nepatriotskim disciplinama kao što je logika, pomislio da će Gojković reći kako će vladajući establišment raditi na poboljšanju poslovnog okruženja, na zaštiti radničkih prava i poboljšanju položaja radnika, na reformama koje će stvoriti bolje društvo u kojem ljudi žele da žive, na kreiranju sistema vrednosti u kojem će obrazovanje i rad biti na ceni – umesto partijske podobnosti i poslušnosti, da će vladajuća partija popustiti čelični stisak kojim pridavljuje srpsko društvo, pa će onda i privreda moći normalno da se razvija, što bi dovela do otvaranja novih radnih mesta, povećanja plata i ekonomskog napretka... Dakle, da će učiniti sve što je u njihovoj moći kako bi privoleli mlade da ostanu u Srbiji.

Ništa od toga! Predsednici Skupštine nije ni na kraj pameti da učini Srbiju privlačnijim mestom za život, ona razmišlja u sasvim suprotnom pravcu. Evo ovako: “Nego, da mi razmislimo o tome da vidimo kako i država može da se zaštiti”. Ima Gojković i konkretnu ideju kako da se to izvede: “Naša država treba da razmisli o tome da pooštri uslove odlaska”.

Koje bi to konkretne mere država preduzela u pooštravanju uslova za odlazak na rad u inostranstvo, Gojković nije precizirala. Doduše, teško je zamisliti kako bi to izgledalo u praksi. Jedino efikasno sredstvo bi bilo donošenje zakona koji bi zabranio osobama sa fakultetskom diplomom da napuštaju zemlju.

Zašto ne slijediti primjer Sjeverne Koreje

Međutim, iz Srbije ne odlaze samo građani sa visokim obrazovanjem, već je u toku masovni egzodus svih koji mogu da nađu posao u inostranstvu - električara, stolara, vozača, medicinskog osoblja, vodoinstalatera, molera, građevinskih radnika, tesara, varilaca…

Dakle, pooštravanje mera odlaska moralo bi da obuhvati mnogo šire slojeve stanovništva, a to je moguće izvesti samo zatvaranjem granica. Treba se ugledati na srećne, prosperitetne države iz kojih takoreći niko ne odlazi. Evo, recimo, Severna Koreja nema ama baš nikakvih problema sa odlivom mozgova i radne snage, zašto Srbija ne bi sledila taj svetli primer.

Problem sa ovakvim rešenjem je što je malo u koliziji sa Ustavom Srbije. Član 39. Ustava je jasan: “Svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati”. Dobro, ovo pravo na vraćanje u Srbiju slabo ko koristi, ali zbog toga ono nije ništa manje ustavno. Isti član predviđa i da se prava na slobodu kretanja i nastanjivanja mogu ograničiti zakonom, ali samo u sledećim slučajevima - “radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije”.

Jedino rješenje je - nasilje

Na koji bi se izuzetak od pravila Gojković pozvala, nije nam poznato. Krivični postupak svakako otpada, emigracija ne utiče na narušavanje reda i mira – onaj ko nije u zemlji svakako ne može u njoj ništa da naruši, širenje zaraznih bolesti nije opcija (iako napuštanje zemlje poprima razmere epidemije), jedino joj ostaje odbrana Srbije, pošto provladini tabloidi ionako svakog dana najavljuju neki rat, uglavnom sa susedima. 

Svakom s pola mozga je jasno da je ideja o pooštravanju uslova odlaska iz Srbije ne samo protivustavna, već i potpuno sumanuta, ali to samo pokazuje kako naši naprednjački vlastodršci razmišljaju. Kad detektuju neki pravi, gorući problem u društvu, ne pada im na pamet da ga rešavaju (iako ih za to plaćamo, i to preko svake mere), već odmah posežu za onim što najbolje umeju – za represijom, zabranama, restrikcijama, prinudom i prisilom. Jedino rešenje koje radikalski um može da smisli jeste – nasilje.

Devedesetih se to nasilje manifestovalo kao rat sa susednim državama, a danas su reformisani radikali mnogo skromniji, pa bi samo da pooštravaju uslove i ograničavaju građanima slobodu kretanja. Makar u mašti, kad već ne mogu svoja omiljena rešenja da sprovode u realnosti.

Kako da uredimo državu dok nam otimaju Kosovo

Nije Gojković tako naivna kao što ne izgleda, ima ona objašnjenje zašto vladajuća klika kojoj pripada nije u stanju da stvori normalno društvo u kojem bi građani želeli da žive. Trude se naprednjaci iz sve snage, ubiše se da od Srbije naprave idealno mesto za život, uspeli bi oni odavno u tome, ali – što bi rekla pesma – “dušmani im ne dadoše”.

Naravno, uvek je kriv neko drugi, evo Majinog objašnjenja za naprednjački neuspeh:

“Mi radimo na tome da u ovoj državi bude mnogo bolje. Posle mnogobrojnih muka, pa i sada nam nije lako i mi smo jedina država u Evropi kojoj neko otima deo teritorije. Kada bi nas ostavili na miru, mi bismo se posvetili samo obrazovanju, samo nauci, posvetili bismo se samo povećanju plata, da nemamo još poneki problem, da nam u istom momentu kada jačamo državu ekonomski, kada jačamo državu politički veliki deo zemalja otima deo teritorije.”

Zaista maestralno objašnjenje, šteta što smo ga čuli bar nekoliko desetina hiljada puta do sad. Kosovo već decenijama svim mogućim demagozima na vlasti služi kao večni izgovor za držanje Srbije u neuređenom stanju, za nepokretanje reformi, za odsustvo svake istinske promene koja je ovom zaparloženom društvu nasušno potrebna. Svaljivanje krivice za sopstvena nepočinstva na druge je omiljena mentalna akrobacija kvazipatriotskih političara.

Krmača koja proždire svoj okot

Maja Gojković i njena tadašnja Srpska radikalna stranka, zajedno sa Slobodanom Miloševićem i SPS-om, učinili su sve što je u njihovoj moći da oteraju Kosovo iz Srbije, uključujući i masovne ratne zločine i proterivanje stotina hiljada Albanaca sa Kosova. Kad Gojković lamentira i vapi da nas Zapad ostavi na miru, ona zapravo misli da je trebalo nju i njene političke saborce ostaviti na miru 1999. godine da lepo satru Albance. U tom slučaju, danas bi morala da smišlja neki drugi izgovor zašto se vladajuća kasta ne posvećuje obrazovanju, nauci i povećanju plata. Verovatno bi našla nekog unutrašnjeg neprijatelja na kog bi mogla da svali krivicu.  

Ta lažipriča o granicama traje mnogo duže. Evo već više od dva veka srpski političari koji tepaju sebi da su nekakve patriote guslaju jednu te istu pesmu: samo da odredimo gde su nam državne međe, samo da osvojimo još neko parče bezecovane teritorije i odmah ćemo se posvetiti uređenju države, razvoju privrede, uvođenju onih – kako ono beše – ljudskih prava, modernizaciji, unapređenju obrazovnih ustanova, izgradnji demokratskih institucija, razvoju nauke i kulture.

A pošto je pitanje granica tako postavljeno da nikad neće moći da se reši, jer srpski rodoljubi neprestano pretenduju na tuđe teritorije – onda nikad ne može da nastupi vreme kada će početi istinsko uređenje države. Desetinama hiljada građana Srbije je dozlogrdilo čekanje da se ovde bilo šta reši ili bar pomeri s mrtve tačke, pa su odlučili da sami potraže svoju sreću u širokom svetu, daleko od otadžbine koja se pokazala kao – što reče James Joyce za svoju Irsku – “krmača koja proždire svoj okot”.

Pohvala velikom vođi

Na kraju svog inspirativnog govora Gojković se setila da nije pohvalila velikog vođu i sebe, pa je rešila da nadoknadi propušteno:

“Bolji smo od onih prošlih. Ma, mi smo najbolji. Mi smo najbolji. Do sada ovako vredne vlade i ovakvog predsednika države nije bilo u Srbiji, da neko radi danonoćno da bude bolje. Tu je razlika između Aleksandra Vučića i razlika između Đilasa, Aleksandra koji radi i Đilasa koji čini sve da nam oteža put da sprečimo mlade ljude da odlaze iz ove države.”

Eh, kad građani masovno napuštaju zemlju pod vladavinom najboljih, šta bi tek radili da Srbijom vladaju najgori? Verovatno bi se celokupno stanovništvo do sada iselilo iz zemlje. Lepo je što je Gojković našla još jednog dežurnog krivca za masovnu emigraciju, a to je stara, dobra opozicija. Đilas i njegova bivša partija, Demokratska stranka, svakako snose deo odgovornosti za stanje u zemlji, ali teško da su baš najodgovorniji. A danas ne mogu da budu odgovorni ni za šta, pošto već godinama nisu na vlasti. Međutim, kao što vidimo, naprednjaci koji drže apsolutnu vlast u Srbiji sebe ne smatraju odgovornim ni za jedan nerešen problem.

Ipak, treba biti pošten i priznati da je u jednoj stvari Maja Gojković u pravu. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zaista “radi danonoćno da bude bolje”. Njemu, njegovim partijskim drugovima i povlašćenima koji su upleteni u njihovu klijentelističku mrežu. I nekima je već mnogo bolje, evo, recimo, ocu ministra policije Nebojše Stefanovića koji je pod stare dane, kao vremešni penzioner, naprasno postao veliki izvoznik oružja iako se tim poslom ranije nije bavio, a sve zahvaljujući svom sinčiću koji je predsednikov čovek od poverenja – svi oni rade danonoćno da im bude bolje.

Zašto bi čuvari bježali iz zatvora

Naprednjaci su učinili sve što je u njihovoj moći da Srbija za sve ostale građane koji su izvan tog malog kruga povlašćenih – postane zemlja u kojoj je život gotovo nemoguć. A onda lamentiraju nad odlivom mozgova, ispuštajući vapaj sa duplim dnom: Zašto bežite iz zemlje koju smo vam upropastili? Dirljiva je ta naprednjačka briga za mlade, obrazovane ljude – ali samo u teoriji. U praksi mlade, obrazovane žene, gimnazijske profesorke, dobijaju otkaze jer su odbile da budu naprednjački botovi, da nakon posla pišu komentare po portalima i društvenim mrežama i da posećuju naprednjačke mitinge. To je slika i prilika Srbije koju su stvorili naprednjaci. Nije mnogo bolje ni u susednim državama, što Gojković pominje u svom govoru, navodeći da radnici odlaze i iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, ali to nije nikakvo opravdanje. To samo znači da su i tamo političke oligarhije podjednako napredne kao i u Srbiji. I da živimo u zemljama bez ikakve perspektive.

Iz Srbije odlaze pripadnici svih mogućih profesija: lekari, inženjeri, programeri, bolničari, negovateljice, pekari, biolozi, kuvari, hemičari, keramičari, lakireri, majstori svih mogućih zanata, ma ko god ume nešto da radi. Ipak, postoji jedno zanimanje koje je apsolutni izuzetak – nijedan političar nije napustio Srbiju kako bi okušao sreću u inostranstvu. Izgleda da njihove veštine kao što su sistematsko uništavanje društva, lagodno življenje na tuđ račun, prelivanje novca iz budžeta u privatne džepove, prilježno zlostavljanje građana – u zapadnim državama nisu na velikoj ceni.

A i zašto bi napuštali jedinu zemlju u kojoj mogu da uživaju sve privilegije, da se nekažnjeno bogate i bahate, i da raskošno žive na grbači građana koje tretiraju kao roblje? Ko je još video da čuvar beži iz zatvora?

Izvor: Al Jazeera


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.