Napisala divnu posvetu mom starom, presretna što će knjiga stići do ruku onoga ko je prosuo Mostarske kiše po njenom detinjstvu. Rekla mi kako je odmah po dolasku u grad potražila Balaševićevu kuću i neka mesta iz pesama koja je sanjala. To već nisam čuo prvi put.
Jedan od najboljih ljudi u mom životu, prijatelj do kosti, došao je tako u Novi Sad pre deset jeseni, takođe prvi put i odmah hteo da vidi istu tu kuću. Ista mesta iz stihova melanholičnog ravničarskog trubadura. A došao je iz kršnog kraja kao i Martina, iz Vr(h)gorca podno Matokita. I nije tu kraj podudarnostima koje su me presložile iznutra. Moj neuporedivi drug Ivica Begin Stanković kao dete je pregrmeo rak, a potom se bolest vratila i ponovo razvila u njegovom telu u vremenu kada smo najprisnije prijateljevali. Za Martininu bolest i način na koji se s njom ogledala jesam znao. Ono što nisam znao jeste da joj je tada nasušnu životvornu ruku pružio čovek po imenu Goran, lepa i postojana muževna pojavnost koja je bdila sve vreme tokom Martinine književne večeri, kao čuvar i brižni sadrug, saputnik i sapatnik. Huzur će reći mnogo toga o Martininim voljenim ljudima, pa tako i to da je Goran kao petogodišnji dečak povređen u kazanu vrele vode, sa opekotinama najteže vrste. Istu nesreću i posledičnu nekrozu kao dete imao je moj Vrgorčanin, i na jednak požrtvovan način kao Gorana njegova majka, Ivicu je negovala i lečila njegova.
Ivica se u jednom trenutku odjavio iz ove stvarnosti. Bilo mu je previše da se ponovo kao kakav biblijski Jakov hrve sa istom boljkom koja se, međutim, nikada ne javlja u liku anđela. Što ne znači da ne nosi poruku. Martina je još tu, neumitno izmenjena iskustvom bolesti, ali suštinske promene su u neopipljivom polju iznad njene telesnosti. A s njom je i to verno prisustvo čoveka koji joj se našao u nevolji kada je bilo najteže. Čitajući Huzur, duboko u istoj noći u kojoj smo se sreli, osetio sam – a osećaj je ovde sve – da se moj izgubljeni prijatelj vratio makar na čas, kroz dvoje naročitih ljudi koji su objedinjeno podneli bolesti koje je on sam morao da izdrži, stigavši opet iz prostora negde blizu Matokita, ponovo zainteresovan za Balaševićeve toponime iz pesama, da mi se vratio u vidu dvoje prelepih ljudi koji se vole i koji vole. Koji su Huzur jedno drugome. I znao sam da je sve dobro, jer je on u drugoj stvarnosti pronašao svoj lični Huzur. Taj stari orijentalni pojam mira podrazumeva sve dimenzije ljudskog života, a dimenzije ne moraju da odgovaraju isključivo ovozemaljskim aršinima.
Martina Mlinarević je danas poput one Banduruše iz ulice u kojoj je odrasla. Poput mudre babe koja je nameštala ljudima organe svojim golim rukama. Jedino što Martina još nije ni blizu starica – a bilo bi uistinu Nebu na radost da to dočeka – i ne namešta svojim rukama drugima unutrašnje organe, nego to čini prostom prisutnošću. Rečju, smehom, suzom, dugim i čvrstim zagrljajem na kraju. Njen govor je blag, znatno mekši nego što je njena pisana reč. Njena toplina i strpljenje za svako pitanje, za svako ljudsko biće koje sedne pokraj nje da joj se ispovedi ili da joj samo zahvali za nadahnuće u vojevanju sa sličnim ili istovrsnim izazovima – nisu mogli biti toliko razvijeni pre nego što se razbolela. Bolesti su neprijatni ali nepotkupljivi saradnici koji uglavnom sagorevaju, kanališu i usredsređuju čovekovu prirodu – ukoliko ih čovek prihvati i prevlada pre nego što sagorevanje odnese sve što mi razumemo kao telo.
Martinu je ova vatra teško dotakla i obeležila. Povredila i u nepovrat odnela bitan deo njene fizičke ženstvene manifestacije. Tu je vatru pošteno i hrabro gledala u oči svaki dan i svaku noć, jer to je njena lična vatra. Nije tražila inicijalni pikavac u šumi u drugima, čak ni u kvrgavom podneblju iz kojeg je potekla i koje je tako obremenjeno kolektivnim udesima i pogrešnim sporazumima koji se prenose s kolena na koleno, da bi svaka vanserijski osećajna priroda sposobna da artikuliše narodne jade i da dosledno poziva na promenu – a Martina je to činila godinama svojim novinarskim angažovanjem – imala pravo da pomisli da se upravo tako inficirala najtežom bolešću. Da se otrovala. Politika je uostalom u nas, a svejedno je da li je Bosna i Hercegovina ili je druga zemlja, sasvim nalik društveno metastaziranom tumoru najgoreg reda.
Huzur nema veze s politikom. I nije knjiga o karcinomu iako Martinina bolest jeste svedržeći kontekstualni ram za priču o ljubavi prema životu i prema bližnjima, naposletku o ljubavi prema sebi kao obavezi. Huzur je upravo potresna ljubavna pripovest, fragmentarna a celovita, prekaljena u kovačnici hercegovačke leksike, živa i sočna u jeziku, teška u slikama, ogoljena do živca, knjiga jakog pulsa i visoke temperature. Strasno blizu življenju baš onoliko koliko je neprestano nadomak smrti. Složen, dramatičan dnevnik emotivne i telesne pokidanosti i sabiranja u ogledalu najbližih – oca i matere, kćerke, voljenog muškarca, porodice i prijatelja. Čak i nerođene dece. Pritom, knjiga puna praiskonskog zavičajnog humora i poetičnosti, upravo na mestima gde se ne očekuje ni jedno ni drugo.
U toliko vrednih susreta i prožimanja tokom njene novosadske književne večeri, među momentima u kojima su se Martini predstavljale žene koje su proživele što i ona, neposredno i posredno gubitkom najbližih ili tek imaju da se suoče s nedavno dijagnostikovanim kancerogenim oboljenjem, nisam mogao a da ne sačuvam u sebi lepotu trenutka kada joj se predstavila mlada žena koja u Srbiji čini ono što je Martina godinama radila u Bosni i Hercegovini – nepomirljivo naglas imenuje svakovrsna društvena izobličenja, odstupanja od elementarne časti i vaspitanja, grmi i oblači, talasa i pomera, ne pristajući na boravak u mrtvomornom svakodnevlju. Jovana Kešanski, budna svest koja je u snažnoj rezonanci s Martininom angažovanom prirodom, još jedna je „temperamentna temperaˮ koja teško prihvata obezbojenost. Bilo je nečega nežnog a sudbinski zacrtanog u isti mah u toplom razgovoru dve posebne žene – one koja je na težak način pronašla svoj Huzur, plativši uvide zdravljem jer je navikla da sve račune plaća sama a istinsko znanje ne plaća se monetarnim valutama, i one koja je tek na putu da Huzur u svom životu otkrije.
Sreo sam se s Martinom prvi put. Beše nam oboma vidno da će naših sretanja biti još. A po rastanku, kao da mi je moj sa-ovog-sveta-otišli dalmatinski drug nevidljivim mastilom dopisao, između redova njene knjige, nešto što sam odavno znao ali bivao sklon da zaboravim. Da ćemo sasvim izvesno mnoge voljene izgubiti. Ali da će ista ljubav, kroz druge ljude, uvek pronaći način da nam se vrati.
Preuzeto sa bloga autora
