I nikako nisam shvatala kako je mogao da bude tako miran kad je neko njegovo dete povredio.
– Ma, to je samo momak. I to znači da nije za tebe. Pusti to, nije bitno. Nisi ti kriva. I nisi ti loša. On ne valja. Ali ga pusti da ne valja tamo negde. Nemoj da ne valja pored tebe.
I često bi se čudio kako mi je dosadno.
– Kako uopšte može da ti bude dosadno? Uzmi čitaj nešto. Bar u kući uvek ima knjiga.
I ja bih uzimala. Pa bismo zajedno analizirali likove i radnju. Uvek smo imali različite omiljene junake. I uvek bi se svađom završilo jer kako mogu voleti negativca i kako može po stoti put da čita istu stvar, uvek sa istim oduševljenjem.
Često smo igrali tablić. I dok bih ja blenula u neku emisiju na TV-u, on je pomno pratio karte, tačno je znao šta imam u rukama i nervirao se što pojma nemam da li su prošla dva žandara i tri dame i zašto nisam poslednjeg kralja sačuvala za talon. A onda bi bacio karte na sto kad bih ga i pobedila. Na čistu sreću. Jer protiv njega, na bilo kakvo znanje nisam imala šanse.
Onda bih nam skuvala kafu i dok odem do kuhinje da operem džezvu, on bi svoju kafu već posrkao iz male šolje. Pa bi se posvađali oko toga da li je kafa bolja vruća ili hladna i svako se tvrdoglavo držao svog stava.
Često smo gledali Slagalicu i bilo mi je smešno što uvek, na prste, broji koliko tačnih odgovora ima u igri Ko zna – zna. I uvek smo komentarisali kako treba da se prijavi. A uvek sam ja bila bolja u onome skočko, skočko dva trefa…Nije mu ta vrsta logike baš išla. A za asocijacije smo se klali. Tu smo uvek bili 1:1.
Pokušavao je, u nekim kasnijim godinama, da savlada korišćenje interneta, pa bismo tražili sva izdanja Plave ptice, ili knjige Karl Maja, sve filmove o Džems Bondu. Mada, on je sve to imao u glavi. Samo je proveravao svoje znanje.
Jedan momak koji je smrt majke doživeo kada je bio u vojsci, odrastao u siromaštvu, rođen za velikog književnika, a bio trgovac, i to ne preterano dobar, jer je bio pošten. Izrastao u divnog čoveka, oca, supruga i prijatelja. I postao najpametnija osoba koju sam ikada upoznala.
I dok sam slušala njegovo škripavo, teško disanje, rekao mi je:
– Znaš šta mi je žao? … Ne mogu više ni da čitam, a toliko još knjiga ima…
I to je bila jedna od najtužnijih stvari koje sam ikada čula. Tada sam znala da gubimo bitku i da je bolest pobedila. Bio je u pravu. Neke stvari zaista treba pustiti. Nisu vredne…jer ono vredno ne izaziva nervozu… Samo mir.
Moj sin se rodio dve godine kasnije. Nije ga upoznao. Ali bi mu bilo drago da vidi da od malena voli knjige.
Autorka: Katarina Gajić
Blacksheep.rs
