Nenad Veličković: Dete otvorenih očiju i začuđena izraza na licu

Nenad Veličković za BUKU prepričava priču "Neprijatelji" A.P.Čehova

Nenad Veličković / 11. Oktobar 2019

1.

U sumrak neko zvoni na vrata, uporno, i doktor Kirilov ih najzad otvara, jer je zbog epidemije difterije raspustio svu poslugu. Ulazi čovjek, usplahiren, uplašen za svoju ženu, koju je ostavio bez svijesti, sumnjajući na srčanu kap. Predstavlja se kao Abogin i moli doktora da pođe s njim, hitno, jer život je u pitanju. U hodniku je mračno, doktor vidi samo bijeli šal i blijedo lice došljaka, od čijeg bljedila kao da je u hodniku postalo svjetlije.

Ali doktoru je prije samo nekoliko minuta umro sin, dječak od šest godina.

On to u početku ne kaže, samo rastresen odbija da pođe s pridošlicom. Život koji se sada tu odvija, bez dječaka, kao da nema veze s njim i čudno mu je da neko tako upada, i da traži od njega pomoć.

Kad shvati da Abogin neće odustati, on mu pokušava objasniti da nije u stanju pomoći bilo kome, jer je upravo ostao bez djeteta. Abogina to potrese, i iskreno mu je žao. Ali Kirilov je jedini ljekar u okolini, i niko drugi ne može mu pomoći. 

Doktor ga već više ne sluša, odlazi u bolesničku sobu. Slijedi opis samrtne postelje, lice dječaka s očima koje tonu u duplje, majke slomljene bolom, tišine. 

Oboje su u godinama kad više ne mogu imati djece. Ne odlazi tu u mrak samo njihovo dijete, nego i sva nada da će uživati roditeljske radosti. Čehov čini da osjećamo mirise, u tom vlažnom polumraku, suza, trava, voska, ljekarija:

Ovde je vladala mrtva tišina. Sve je do najmanje sitnice 
izrazito govorilo o maločas preživljenoj buri, o umoru, i
 svemu što se sad odmaralo. Sveća je stajala na taburetu, u
zbijenoj gomili bočica, kutijica i teglica, a na komodi velika 
lampa jasno je osvetljavala celu sobu. Na postelji, uz sam 
prozor, ležalo je dete otvorenih očiju i začudena izraza na
licu. Nije se micalo, ali njegove otvorene oči koje kao da su se
sve više gasile i mutile tonule su u dubinu lubanje. Mati, sa
rukama na njegovom grudnom košu i licem zagnjurena u 
naboranu postelju, klečala je pored nje. Kao i dete, ni ona se h 
nije micala, ali koliko se samo u stavu njenoga tela i savijenih ruka osećalo živih pokreta! Celim svojim bićem, jako 
i žudno pripijena za ovu postelju, ona kao da se bojala da 
poremeti miran i ugodan položaj koji je najzad našla svom 
umornom telu. Pokrivači, krpe, lavori, barice po podu,
svuda razbacane kičice za mazanje grla i kašičice, bela
bočica sa kalcijum-oksidom, sam vazduh težak i zagušljiv,
sve se skamenilo i kao da je utonulo u najdublji mir.


Kad ponovi izađe iz sobe, nakon nekog vremena, Kirilov jedva da prepozna Abogina, na kojeg je sasvim zaboravio. Abogin se razočara, jer je mislio da se doktor išao spremiti. 

Doktor sada moli došljaka da ne insistira, jer nije u stanju obavljati svoj posao. Abogin, kome je svaki trenutak dragocjen, ne popušta. Ostaje neizgovorena, ali prisutna, mogućnost da ljekar bol zbog gubitka jednog života ublaži spasavanjem drugoga. 

Kirilov priznaje da ga zakon obavezuje da krene, navede čak i član toga zakona, ali Abogin ne želi da se poziva na to. Ne želi da ucjenjuje, sve razumije, ali očajan je i ne postoji drugi način da spasi ženu koju voli. 


Doktore, nisam ja čudak, ja vrlo dobro shvatam 
vaš položaj... i imam puno sažaljenja, preklinjućim 
glasom reče Abogin dodirujući rukom svoj šal. – Ali ja
vas ne molim za sebe... Žena mi umire! Da ste vi čuli onaj 
jauk, da ste videli ono lice, razumeli biste moju upornost!
 O bože, a ja sam mislio da ste otišli da se obučete! Doktore,
vreme je skupo! Molim vas, hajdemo!


– Ne mogu da pođem! – odgovori Kirilov odmereno
i krenu u salu.

Abogin pođe za njim i uhvati ga za rukav.

Njegovo imanje, dodaje, nije daleko, a konji su mu brzi, kočijom će za sat i otići i vratiti se.

Tek taj podatak ljekara preobrati na pristanak. Brzo se sprema i polaze. Ali već nakon nekoliko trenutaka on hoće da se vrati, jer ne može da podnese da je njegova žena ostala sama, u mraku, kraj mrtvog dječaka na postelji. 


Najzad stižu na imanje, u dvorište velike i bogate kuće. Abogin ostavlja Krilova u salonu i odlazi da pripremi ženu na dolazak ljekara. Uskoro se odande začuje njegov jauk. I tu počinje drugi dio priče.

2.

Zašto sam izabrao baš Neprijatelje? Šta me vezalo za njih? Svakako njihova dramatičnost, koja je sva u detaljima, i zavodi da se postavi na scenu, ali samo po cijenu ubistva onog najboljeg u njoj. Našta postavljati na scenu komade koji su svi u didaskalijama? Ne bi li to učinio sam Čehov, više nego dobro upućen u tajne i mogućnosti pozorišta? Na desetine je njegovih priča čiji su junaci glumci. Naprimjer, ona o starom komičaru Svetlovidovu koji se u kostimu Kalhasa budi iz pijanstva u svojoj garderobi, i s mukom se prisjeća događaja koji su tom buđenju prethodili: 

Po stolicama i po podu bili su razbacani mundiri,
pantalone, listovi novina, kaput sa šarenom postavom,
cilinder. Na stolu je carovao čudni, haotični nered: tu su
se tiskali i mešali prazne flaše, čaše, tri venca, pozlaćena
tabakera, metalni oklop za čašu od čaja, karta II zajma sa
lutrijskim zgodicima sa ovlaženim uglom, futrola sa zlatnom iglom. Sav taj nered bio je izobilno zasut opušcima, 
pepelom, sitnim komadićima pocepanog pisma. Svetlovidov je sedeo u naslonjači i bio u kostimu Kalhasa.


– Majčice moja, ja sam u garderobi – progovorio
je komičar. – Eto ti na! Kada sam stigao da zaspim?

On je oslušnuo. Tišina je bila grobna.

Koliko je samo duhovita ova Čehovljeva igra imenima; Kalhas je prorok grčke vojske pod Trojom, onaj koji zna što je bilo i što će biti, dakle neko sa svetlim vidom; a evo ga gdje se budi i ne zna ni sam gdje se i zašto nalazi. Čitamo sa smješkom, koji nam se polako mrzne u grč, dok glumac stoji sam, u tami, pred praznim gledalištem:


Pogledao je ispred sebe ... Jedva, jedva su se videli
 samo suflernica, specijalne lože, pultovi u orkestru, a celo 
gledalište izgledalo je kao crna jama bez dna, kao razjapljena čeljust iz koje je gledala hladna, surova tama ...
Obično skromno i udobno, sada, noću, izgledalo je bezgranično duboko, pusto kao grob i bezdušno ... Komičar je
 pogledao na tamu, zatim na sveću i nastavio da gunđa:


– Da, starost ... Ma kako vrdao, hrabrio se i pravio 
lud već pedeset osam godina, t-t! Ode život, u zdravlje!
Pojavljuje se stari šaptač, brižno ga tješi i nagovara da ide kući, ali glumac je prestravljen onim što će na kraju priče priznati da vidi: progutala me ova jama. Tek sada sam video starost. 

Ta jama je gledalište, pred kojim on sada vidi sebe na početku karijere, s ljepoticom koja se zaljubila u njega zbog njegove glume... Otmena, vitka kao
jela, mlada, čista, pametna, plamena kao letnja zora!
 Ja sam verovao da, kad na nebu ne bi bilo sunca, na zemlji 
bi ipak bilo svetlo, jer pred njenom lepotom ne bi mogla da 
se održi nikakva noć. 

Ali kad je zaprosi, ona ga odbija, jer ne želi da ga odvoji od scene i karijere. I cijeli svoj život on i dalje glumi, ali s gorkom spoznajom o publici:

Shvatio sam 
publiku. Od tada nisam verovao ni aplauzima, ni vencima,
ni ushićenju. Da, prijatelju! On mi aplaudira, kupuje za
srebrnu rublju moju fotografiju, no zato ja nisam manje
tuđ njemu, ja sam za njega blato, čak kokota. On iz taštine traži poznanstvo sa mnom ali se neće poniziti dotle
da mi za ženu da svoju sestru, kćer! Ne verujem mu, mrzim 
ga, i on je meni tuđ!


– Vreme je da idete kud – bojažljivo je progovorio 
šaptač.

3.

Zašto mi se čini da je ovo ista ona mržnja koju osjeća Kirilov, dok ga kočija vraća ženi i mrtvom sinu:
Celoga puta doktor nije mislio na ženu, ni na Andreju,
već na Abogina i ljude koji su živeli u kući, koju tek što je
napustio. Njegove misli behu nepravične i nečovečno svirepe. Osuđivao je i Abogina, i njegovu ženu, i Papčinskog i
sve one koji žive u ružičastoj atmosferi i mirišu na parfeme,
i celog puta ih je mrzeo i prezirao do dna duše. I u njegovoj
 svesti formiralo se čvrsto ubeđenje o ovakvim ljudima. 
Proći će vreme, proći će i Kirilovljeva tuga, ali njegovo mišljenje, nepravično, nedostojno čovečje ličnosti, neće
proći i ostaće u doktorovoj svesti do samog groba.

Da li je ono zaista nepravično, nedostojno čovjekove ličnosti, ili Čehov nepravdu pojačava pripisujući je nevinom čovjeku? Mogao bih sada dokazivati tu tezu sadržanu već u ovako postavljenom pitanju, ali radije bih odgovor prepustio čitaocu. Nadam se, naime, da će ga ovi redovi ispratiti do najbliže biblioteke, i da će sam otkriti šta se to u nastavku priče Neprijatelji desilo, pa su 

Abogin i doktor stajali licem u lice i u ljutini nastavljali da nanose jedan drugom nezaslužene uvrede. Oni,
po svoj prilici, nisu nikad u životu, pa ni u bunilu, izgovorili
 toliko nepravičnosti, surovosti i ružnih reči. U obojici se
jako ispoljio sav egoizam nesrećnih ljudi. Nesrećni su sebični, pakosni, nepravični, surovi i manje od glupaka sposobni
da razumeju jedan drugog. Nesreća ne zbližava ljude već
ih razdvaja. Čak i tamo gde izgleda da su oni vezani istim
 bolom, kod njih se ispoljava nepravičnost i surovost
 kudikamo više nego u sredinama srazmerno zadovoljnih
 ljudi.

 


* Priču Neprijatelji prevela je Kosara Cvetković (red. M.M.Pešić) a priču Kalhas Miroslava Janković.

 


Buka preporuka

Društvo

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.