Prva epizoda serijala:Razmišljanja jednog običnog srpskog ministra
– Jesi li ti radila izveštaj o poseti ministra odbrane snimanju naše serije Nemanjići?
– Jesam…
– Dobro, kakva je ovo rečenica: „’Jаvni servis trebа dа bude tаj koji će dа okupi ostаle nаcionаlne institucije, kаkvа je i Vojskа Srbije dа dаju svoj doprinos i dа budućim generаcijаmа ostаvimo istorijsko viđenje iz nаših očiju, istoriju kаko smo je mi doživeli, istoriju kаkvа onа jeste, kojа trebа dа prenese poruku nаrodu kаkаv je bio i nаrodu kаkаv može dа bude’, kazao je Vulin u objektu Gаrde Vojske Srbije u lovištu ’Dobаnovci’“?
– Pa, složena, šta znam…
– Kako šta znaš? Ako ti ne znaš, kako će da znaju čitaoci? Šta je smisao?
– Pa šta ja znam, ja sam zapisala kako je čovek rekao.
– On nije čovek, on je ministar. Ne može ministar da govori ovako, pitaće se ljudi je li glup ili nepismen.
– Pa šta da radim kad tako govori. Evo, imam snimak: „Jаvni servis trebа dа bude tаj koji će dа okupi ostаle nаcionаlne institucije, kаkvа je i Vojskа Srbije dа dаju svoj doprinos i dа budućim generаcijаmа ostаvimo istorijsko viđenje iz nаših očiju, istoriju kаko smo je mi doživeli, istoriju kаkvа onа jeste, kojа trebа dа prenese poruku nаrodu kаkаv je bio i nаrodu kаkаv može dа bude“.
– Dobro, rekao je, ali nije naš posao da prenosimo doslovno. Mi smo javni servis. Mi moramo malo to da servisiramo.
– Mislite, lektorišemo.
– To.
– Pa ja sam novinarka, nisam lektorka.
– Kao novinarka si mogla da mu postaviš neka potpitanja, da ga navedeš da bude jasniji.
– Koja potpitanja, na primer?
– Na primer, na šta konkretno misli kad kaže istorijsko viđenje iz naših očiju.
– Misli verovatno na viđenje istorije očima institucija koje Javni servis treba da okupi.
– Eto, to već zvuči bolje. Popravi tako.
– Bez njegove saglasnosti.
– Ma saglasiće se. Ajde, ti sredi tu izjavu, a ja ću saglasnost.
* * *
– Zdravo, ministre, ovde…
– Znam, piše mi na telefonu.
– Vidi, treba nam tvoja saglasnost da ti malo sredimo izjavu iz Dobanovaca.
– Koju izjavu?
– Onu da jаvni servis trebа dа bude tаj koji će dа okupi ostаle nаcionаlne institucije, kаkvа je i Vojskа Srbije dа dаju svoj doprinos i dа budućim generаcijаmа ostаvimo istorijsko viđenje iz nаših očiju, istoriju kаko smo je mi doživeli, istoriju kаkvа onа jeste, kojа trebа dа prenese poruku nаrodu kаkаv je bio i nаrodu kаkаv može dа bude.
– Pa šta tu treba da se sredi?
– Malo je duga rečenica i malo nejasna.
– Šta nije jasno?
– Na primer, ovo da mi budućim generacijama treba da ostаvimo istorijsko viđenje iz nаših očiju.
– Da, tačno.
– Mislio si: viđenje istorije očima institucija koje Javni servis treba da okupi.
– Da.
– Znači, možemo da promenimo taj deo.
– Koji deo?
– Istorijsko viđenje iz naših očiju u viđenje istorije našim očima. Tj. očima institucija koje Javni servis treba da okupi.
– Pa zar nije to isto?
– Nije.
– Kako nije?
– Na primer, je li tebi isto viđenje kretena našim očima ili kretensko viđenje iz naših očiju?
– Kojeg kretena?
– Nebitno. Nije isto. Treba da se promeni. Ali ne može bez tebe, jer ti treba da kažeš šta si mislio.
– Pa rekao sam šta sam mislio.
– Ali pogrešno si se izrazio. Gramatički pogrešno.
– Kako gramatički?
– Koristio si prisvojni pridev umesto genitivne konstrukcije, i pogrešan padež, pa se ne zna šta je objekat.
– Kako ne zna? Objekat Gаrde Vojske Srbije u lovištu Dobаnovci.
– Objekat u rečenici.
– Ti mene zajebavaš? Zato si me zvao? Zbog objekta u rečenici?
– Nije samo zbog toga. Nejasan je nastavak. Kažeš da treba da ostavimo budućim generacijama istoriju kаko smo je mi doživeli, istoriju kаkvа onа jeste.
– Kažem.
– Pa to nije isto.
– Šta nije isto?
– Istorija kako je mi doživljavamo nije ista kao istorija kakva jeste.
– Ko to kaže?
– Svaki udžbenik istorije. Nisi valjda i školu služio kao što si vojsku?
– Ne razumem šta pričaš.
– Pričam da su filmovi jedno, a istorija drugo. Jedno je subjektivni doživljaj, a drugo objektivne činjenice.
– Nije. Naš subjektivni doživljaj je objektivna činjenica. Pitaj Predsednika.
– Čiji naš? Institucija koje treba da okupi Javni servis?
– Da.
– Koje su to institucije?
– Pa vojska, policija, televizija, škola…
– Znači, vojska i policija treba da prenesu poruku nаrodu kаkаv je bio i nаrodu kаkаv može dа bude?
– I televizija i škola…
– A čija je poruka? Od koga je?
– Poruka?
– Da.
– Pa od istorije.
– I poruka od istorije je da naš narod može da bude onakav kakav je bio.
– Da.
– Znači, sad nije dobar?
– To nisam rekao.
– Ali tako ispada. Zato te zovem. Da ne objavljujemo ono što si rekao ako to nisi rekao. Rekao si da narod opet može da bude kmet u feudalnoj osvajačkoj državi.
– E jebiga sad, odakle to izvuče?
– Pa iz tvoje izjave.
– Koje?
– Ove: Jаvni servis trebа dа bude tаj koji će dа okupi ostаle nаcionаlne institucije, kаkvа je i Vojskа Srbije dа dаju svoj doprinos i dа budućim generаcijаmа ostаvimo istorijsko viđenje iz nаših očiju, istoriju kаko smo je mi doživeli, istoriju kаkvа onа jeste, kojа trebа dа prenese poruku nаrodu kаkаv je bio i nаrodu kаkаv može dа bude.
– Pa gde tu spominjem kmetove i feudalnu osvajačku državu?
– Nemanjići su vladali feudalnom državom. Koja je bila osvajačka. Serija je o Nemanjićima, je li tako?
– Jeste.
– I koju poruku šalje?
– Ne šalje serija, nego istorija.
– Dobro, koju poruku?
– Istorijsku.
– Narodu? Tj. gledaocima serije.
– Da.
– Da su bili osvajački narod, i da to mogu opet da budu. To je izjava ministra odbrane Srbije?
– Nisam to rekao.
– Nisi hteo da kažeš, ali si rekao. Pitanje je da li si mislio. Jer ako nisi mislio, onda treba da popravimo.
– Šta da popravimo?
– Da tvoja izjava ne otkriva ono što misliš a hoćeš da sakriješ, nego da sakriva ono što misliš a nećeš da kažeš. Tome valjda služi javni servis.
– Nemam ja šta da krijem.
– Znači, stojiš iza svega što si u izjavi rekao?
– Ne, kao ministru odbrane dužnost mi je da stojim ispred.
