Nikola Vranjković u Beer Gardenu – Prvi dan leta, na Adi

Nas odavde bije glas da slavimo poraze. Da li ih baš slavimo? Kad ti istorija dalja i bliža da limun, napravi ciknulu limunadu

Lazar Divjak / 23. Juni 2019

FOTO: SKULLCHEZZ – JOVANA MILOVANOVIĆ

Ako me sećanje dobro služi, „Leto na Adi“ je bila emisija koja je na tadašnjoj beogradskoj televiziji (dakle pre nego što su ex-Yu televizije umesto gradskih uzele nacionalne, da ne kažem etničke odrednice za svoja imena) bila emitovana još krajem osamdesetih. Išlo se uživo sa šetališta na beogradskoj Adi Ciganliji, ljudi su na tribinama okrenutim ka jezeru pratili prigodne kulturno-umetničke sadržaje, i sve je to bio samo deo kolaža koji su činili svi načini na koje su radni ljudi i građani provodili svoje odmore u umirućim godinama bivše države, ali ipak dovoljno pre nego što je njen kraj postao neminovan većini njih na tom šetalištu. Problem je nastao koju godinu kasnije, kada je Ada zaslužila svoj dugogodišnji nadimak „beogradsko more“, novinarsku floskulu koja na neki mračni način oduvek vuče na samoispunjujuće proročanstvo. Kada se zaratilo, brojne turističke destinacije Jadrana postale su nedostupne za ovdašnje turiste, a opšti ekonomski sunovrat doveo je do toga da mnogi Beograđani više nisu ni imali kud nego da svoje leto provode na Adi. Emisija sa početka ovog teksta je tada bila u punom zamahu: trebalo je pokazati svetu, a više sebi samima da umemo da negiramo stvarnost i da nam je super. Mnoge su pesme nastale zbog te negirane stvarnosti. „Leto na Adi“ beogradskog Block Outa bila je jedna od njih.

NIKOLA VRANJKOVIĆ U BEER GARDENU (FOTO: SKULLCHEZZ – JOVANA MILOVANOVIĆ)

Kao i tolike druge stvari tih godina u Srbiji, ova pesma je ostala u procepu. Suviše dobra i bolna da bi bila zanemarena, a opet suviše sporedna u repertoaru benda koji danas nazivaju kultnim (i pored toga što za pesmu postoji spot, ona inicijalno nije bila objavljena ni na jednom albumu, pre nego što se negde 2004., dakle dobrih desetak godina po svom nastanku, nije pojavila kao bonus pesma na reizdanju albuma „Crno, belo i srebrno“, prvog albuma grupe). Ali kako se stvari dešavaju u ciklusima i istorija ponavlja, bilo je samo pitanje trenutka kada će i ova pesma biti oživljena. Simbolika prvog dana leta i činjenice da će Nikola Vranjković sa svojim bendom nastupiti te večeri na Beer Gardenu, na Adi, nije mogla ostati neprimećena: društvene mreže i privatni kanali bili su posebno aktivni, na sve strane se lobiralo da se pesma uvrsti u spisak onih koje će biti svirane. Na sve to ni Vranjković nije ostao imun, te je koncert započeo na za njega prilično neobičan način, rečima umesto muzikom. Objasnio je da će početi jednom starom pesmom koju stvarno dugo nije svirao. I leto je počelo.

NIKOLA VRANJKOVIĆ U BEER GARDENU (FOTO IZVOR: FACEBOOK/NIKOLA VRANJKOVIĆ)

Nas odavde bije glas da slavimo poraze. Da li ih baš slavimo? Kad ti istorija, dalja i bliža, da limun, napravi ciknulu limunadu. Koliko sa nerazumom, mi ovdašnji imamo jedan krajnje intiman odnos i sa gordošću. Poraza iskusimo, šta ličnih, šta društvenih, toliko da ih brzo zaboravimo, odnosno prekrijemo novim. Nije to što radimo ni slavljenje poraza, to je više kao neki ponos što i posle tolikih poraza još stojiš i radiš. O tome pomalo nevoljno razmišljam dok sviraju „Fotelju“. Vranjković u „Zadrži svoj dah“, koja je usledila, više puta kaže da bez nade i straha nema pobeda, ali verovatno ih nema ni bez poraza.

Nije ovaj koncert nikakva tužna i sumorna manifestacija, naprotiv. Ljudi koji dođu (a dođe ih uvek puno) su tu jer ih njegove pesme tačno pogađaju u neki nerv i ta bliskost sa muzikom, rečima, temama ili idejama čini da i ovaj koncert ubrzo postane krajnje ličan, da ne kažem hermetičan. Svi pevaju „Dve reči“, toliko glasno da se Nikola mikrofonu približi i uz „Hvala vam puno“ uključi tek na trećoj strofi. U „Raskoraku“ se čeka i kao u transu dočeka onaj središnji instrumentalni deo, koji kao da sa svakom svirkom postaje još solidniji i potentniji.

NIKOLA VRANJKOVIĆ U BEER GARDENU (FOTO: SKULLCHEZZ – JOVANA MILOVANOVIĆ)

Zvuk? Veliki. Nalazimo se napolju. Ima Vranjković takvu ekipu (predvođenu Milošem Momirovim) da su u stanju da izvuku maksimum i iz bilo kog zatvorenog prostora, ne kažem, ali ovo je bilo napolju i bilo je veliko. Bilo je omanjih problema sa komarcima (nalazimo se blizu reke, proleće je bilo veoma vlažno, a gradske vlasti se na krajnje upitan način odnose i prema mnogo većim problemima u Beogradu ovih dana), ali sve to nestane kada stojiš i slušaš „Večernja zvona“, lični favorit koji takođe napreduje vremenom i postaje obavezan deo setliste. Neke pesme doduše večeras zvuče za nijansu drugačije, jer u aranžmanima ulogu uobičajenog sinta na više mesta preuzima Moog, ali ta promena je više kuriozitet nego kvalitativna odrednica, drugim rečima možda ne svima i primetna. Inače, bend večeras čine Milan Vučković i Danilo Nikodinovski na gitarama, Ivan Mihajlović na basu (i sudeći po Facebook Live notifikaciji u jednom trenutku i na kameri), Andrej Mladenović na udaraljkama i Vladan Božilović za bubnjevima (od strane Vranjkovića optužen i da je ukrao testove iz matematike, kao hommage jednom od novijih srpskih skandala, u vezi sa „provaljivanjem“ maturskog ispita).

NIKOLA VRANJKOVIĆ U BEER GARDENU (FOTO: SKULLCHEZZ – JOVANA MILOVANOVIĆ)

„Fototapet“ koji je vraćen u repertoar, barem što se skorijih beogradskih koncerata tiče, svojom strukturom i uplivima elektronike podseća na neku inverznu funkciju Divljana sa Ljetnim kinom. Zvuk efekta na početku naredne pesme me uvek razgali. „Marburg“. Ako priča da ga je jednom upucao Džon Vejn Springstinovom junaku iz „Western Stars“ kupi hiljadu pića, pitam se da li će i meni neku limunadu doneti priča da sam svirao na studijskoj verziji ove pesme. „Marburg“ je pesma koja zvuči previše poznato svakom ko je bio i ovde i napolju, i zagledao se odande na unutra, pa onda u drugom smeru. Ali to sam već jednom rekao. Uz sve to treba imati u vidu i da koncert izgleda opasno dobro, i da je jasan razlog zbog kojeg kada predstavlja pojedinačne članove benda, Vranjković apostrofira i Milošev zvuk, te Arsu Zlatkovića koji mu radi svetlo već tolike godine.

Svaki koncert Nikole Vranjkovića ima onaj „A-ha!“ momenat kada bend ustaje i nameštanjem kaiševa od gitara nagovesti da će ostatak večeri svirati stojeći. Ipak, činjenica da je prva „stojeća“ pesma bila ni u kom slučaju poletan „Težak slučaj pakla“, vrati misli ka onome što jesmo i onome što živimo. Mi smo se za svoje poraze pošteno izborili, jer i kad pobedimo mi posle izgubimo (više o tim mislima tokom poslednje pesme u setu, kojih četrdesetak minuta kasnije). Opet, ako je sudeći po atmosferi na bini – život je Švicarska. Bend svira fenomenalno. Na „2000 i kusur godina“ Danilo na uštrb matične gitare briljira na činelama, što će se nastaviti praktično do kraja koncerta. „Bunar želja“ je još jedna pesma Block Outa koja je u vreme tog benda bila ono što bi Amerikanci rekli deep cut (čak nikad sviran uživo), a koja je od… nazovimo ga osamostaljenja postala nešto kao himna, u svakom slučaju pesma koja predstavlja grandiozni ulaz u finale. U „Moraćeš da naučiš da živiš sa tim“ fali glas Kize Zoranovića (što će biti ispravljeno prvom sledećom prilikom), ali pažnju uskoro potpuno ukrade jeza koja te prolazi dok Nikola tekst kraja pesme iz „Seku ti granu, a ti sediš“ menja u ponavljanje sumorne mantre: „Posekli su svo drveće a ti sediš“, da bi poentirao sa: „Jebu ti majku a ti vrediš!“ Još jedno podsećanje na vreme i mesto u kom živimo. Kako prevazići sve te poraze, ako živiš u danu mrmota?

NIKOLA VRANJKOVIĆ U BEER GARDENU (FOTO: SKULLCHEZZ – JOVANA MILOVANOVIĆ)

Veče je više festivalsko nego što je uobičajeno za Vranjkovićeve svirke, što će reći da će umesto tri-i-nešto-sata koncert trajati dva i kusur. Rastanak nam se smeši posle, kako je Nikola najavio: „Još dva evergrina“. Redovni posetioci znaju da to u prevodu znači da kreće „SDSS“, sa sve u poslednje vreme obaveznom tercom, kvartom, kvintom i čime već na gitarama u onom „I još sam zaljubljen u svoj mali san“ delu, koji potpisinika ovih redova drži pod utiskom da bi tako zvučali Eaglesi da su spoznali čari rakiještine. Štim se potom spušta u drop D, i ćao doviđenja; vreme je za rastanak uz „Dan koji nikad nije došao“. Ljudi su nervozni i gadni i vole pobede u fudbalu i ratu, što je istina danas baš koliko je to bio slučaj kada je pesma prvi put svirana, pre nekih 17 godina. Outro je bespoštedan i uobičajen: pesma se završava sa preko 5 minuta organizovanog noisea na kojem bi bendu i Swansi pozavideli. Mi koji smo posle svega toga uspeli da pronađemo otpale vilice po podu se pakujemo i krećemo kućama. Nikolu Vranjkovića ćemo sledeći put u Beogradu videti na Beer Festu, a predstoji mu prilično popunjen raspored svirki po regionu tokom leta. Nedavno je po prvi put svirao u Zagrebu i vrlo je moguće da će se i tamo vratiti do kraja godine.

 

Preuzeto sa Ravno do dna


Buka preporuka

Recenzije

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.