Devojke, do juče devojčice, žrtve monstruoznog zločina su progovorile. Nisu samo izašle hrabro u javnost sa svojim bolom i dubokim ožiljcima, nego su se organizovale i odlučile da zločinca pošalju u zatvor. Divim im se i klanjam dok mi se srce grči zbog njihovog ogomnog bola.
Zahvaljujem im se do neba, što za razliku od prethodnih generacija, koje ne osuđujem, nisu htele da kroz život koračaju pognute glave, mireći se činjenicom da žive u društvu koje je naviklo na nepravdu gomilanu decenijama.
Nisu pristale na ćutnju i ravnodušnost koja bi u godinama koje slede polako metastazirala u gubljenje vere u čoveka, pravdu, čast, u smisao postojanja.
U ime generacije koja nije našla snage da se odupre cunamiju istorijskih potresa, u ime generacije koja je zbunjena i jadna dozvolila izgradnju poremećenog sistema vrednosti u kome će zločinci, ubice, secikece i moralne nakaze biti ljudi od ugleda, izvinjavam im se i klanjam, ne tražeći da nam oproste.
Nismo zaslužili njihovo razumevanje.
Veliko hvala što su nas, bar ne trenutak, probudile iz duboke uspavanosti i ravnodušnosti, koju smo prihvatili kao filosofiju života.
Preuzeto iz Nedeljnika
