Razgovor vodio Stan Cox.
Stigli smo na kritično raskršće u borbi protiv klimatske katastrofe. Na samitu Cop26 u Glazgovu svetski lideri su suočeni sa urgentnom potrebom da se globalna ekonomija skrene sa koloseka koji vodi u zagrevanje veće od 3 Celzijusova stepena pre kraja ovog veka, kako procenjuje Međuvladin panel o klimatskim promenama (IPCC). Planovi bogatih nacija za zaustavljanje emisija gasova staklene bašte nisu dovoljni. U međuvremenu su dovedene u pitanje namere Bajdenove administracije. Ako Kongres ne usvoji budžet, sledeća šansa da Sjedinjene Države preduzmu delotvornu akciju možda se neće ukazati pre nego što za to već bude prekasno.
Noam Čomski je jedan od najubedljivijih boraca protiv nepravde, nejednakosti i pretnji klimatskog haosa izazvanog ljudskim aktivnostima. Želeo sam da čujem šta profesor Čomski misli o uzrocima ove krize i izgledima čovečanstva da dočeka budućnost u kojoj se može živeti. Ljubazno je pristao na razgovor preko video četa. Tekst koji sledi je skraćena verzija našeg razgovora vođenog 1. oktobra 2021.
Profesor Čomski ima 91 godinu, autor je niza političkih bestselera, prevođenih širom sveta. Njegova kritika moći i zagovaranje učešća građana u političkom odlučivanju inspirisali su generacije aktivista. Profesor je emeritus na Masačusetskom institutu tehnologije gde radi od 1976. Njegove najnovije knjige su Posledice kapitalizma: proizvodnja neslaganja i otpora (koautor Marv Voterson) i Klimatska kriza i globalni Zeleni nju dil: politička ekonomija spasavanja planete (koautori Robert Polin i S. Dž. Polihroniu).
Mnoge zemlje čiji se predstavnici okupljaju u Glazgovu na 26. Konferenciji UN-a o klimatskim promenama od 31. oktobra do 12. novembra 2021. imaju planove za smanjenje emisija. Oni su većinom neadekvatni. Kakvim principima bi, po vašem mišljenju, trebalo da se rukovode napori za sprečavanje klimatske katastrofe?
Inicijatori Pariskog sporazuma su hteli da naprave obavezujući ugovor, a ne dobrovoljne pogodbe. Međutim, postojala je prepreka, a ona se zove Republikanska stranka. Bilo je jasno da republikanci nemaju nameru da prihvate nikakve obavezujuće naloge. Republikanska organizacija – izgubila je već svaki privid normalne političke partije – gotovo je isključivo posvećena blagostanju superbogataša i korporativnog sektora i ne zanimaju je građani ili budućnost sveta. Republikanska organizacija ne bi nikad prihvatila taj sporazum. Zato su cilj sveli na dobrovoljnu pogodbu koja ne ispunjava svrhu sporazuma.
Izgubili smo 6 godina, 4 pod Trampovom administracijom koja se neskriveno posvetila maksimizovanju upotrebe fosilnih goriva i razgradnji regulatornog aparata koji je, do izvesne mere, ograničavao njihovo smrtonosno dejstvo. U određenoj meri je ta regulativa ipak štitila stanovništvo od zagađenja, uglavnom siromašne slojeve i manjine. Naravno, oni su suočeni sa najtežim posledicama zagađenja. Širom sveta najviše stradaju siromašni ljudi, iz zemalja koje je Tramp nazvao „usranim“. Oni su najmanje doprineli ekološkoj katastrofi, a najteže su pogođeni.
Ne mora biti tako. Kao što pišete u svojoj knjizi Put u budućnost u kojoj je život moguć, takav put zaista postoji. Ima načina za donošenje odgovornih, razumnih i pravičnih odluka. Sad je na svima nama da ih zahtevamo, kao što to mladi širom sveta već rade.
Druge zemlje imaju svoje probleme za koje treba da odgovaraju, ali Sjedinjene Države su među najgorima na svetu. Pariski sporazum je bio blokiran i pre nego što je Tramp preuzeo kabinet. Pod Trampovim instrukcijama Sjedinjene Države su se povukle iz ovog sporazuma.
Pogledajte demokrate koji su razumniji, što nikako ne znači da su nevini: kod njih ima takozvanih umerenjaka kao što je senator Džo Mančin (Zapadna Virdžinija), koji je glavni korisnik fondova iz industrije fosilnih goriva. Njegova pozicija je, kako je rekao, „ne eliminacija već inovacija“. To je stanovište i kompanije ExxonMobil: „Mi smo kompanija s dušom. Mi investiramo u futurističke metode da iz atmosfere uklonimo zagađenje koje sami izazivamo. Sve je u redu, verujte nam“. Ne eliminacija već inovacija, koja će se možda realizovati, a možda i neće, a ako se i desi verovatno će biti prekasno i nedovoljno.
Uzmite novi IPCC izveštaj. Mnogo je gori od prethodnih i kaže da moramo eliminisati fosilna goriva korak po korak, svake godine, tako da ih se potpuno oslobodimo za par decenija. Nekoliko dana posle objavljivanja izveštaja, Džo Bajden je apelovao na naftni kartel OPEC da poveća proizvodnju, da bi pale cene goriva u Sjedinjenim Državama, što bi mu popravilo rejting među građanima. Među naftašima je nastala euforija. Biće profita, ali po koju cenu? Bilo je lepo imati ljudsku vrstu na planeti par stotina hiljada godina, ali izgleda da je to dosta. Konačno, prosečan životni vek vrste na Zemlji je oko 100.000 godina, pa što bismo mi obarali rekord? Zašto da se organizujemo za pravičnu budućnost za sve, kad možemo upropastiti planetu da bismo pomogli bogatim korporacijama da budu još bogatije?
Ekološka katastrofa nam se bliži zato što je, kako ste jednom rekli, „čitav socioekonomski sistem zasnovan na proizvodnji za profit i imperativu neodrživog rasta“. Međutim, čini se da jedino državna moć može da primeni neophodne promene na način koji bi bio ujednačen, pravičan i pravedan. S obzirom na urgentnost s kojom smo suočeni, da li mislite da će američka vlada biti u stanju da opravda nametanje ograničenja poput pravila za alokaciju resursa ili pravično sledovanje, što su odluke koje bi nužno ograničile slobode lokalnih zajednica i pojedinaca?
Pa moraćemo da se suočimo sa nekim stvarima. Ja bih voleo da vidim slobodnije i pravednije društvo, gde se proizvodi za potrebe a ne za profit, gde radni ljudi imaju kontrolu nad svojim životom umesto što su potčinjeni gospodarima praktično svakog svog budnog sata. Ali za ostvarenje tih ideala je potrebno suviše mnogo vremena koje nemamo. To znači da se klimatska kriza mora rešavati u okvirima postojećih institucija, koje se mogu popraviti.
Ekonomski sistem koji vlada poslednjih 40 godina bio je naročito destruktivan. Oštetio je većinu stanovništva, rezultirao ogromnim rastom nejednakosti i štetom po demokratiju i prirodnu sredinu.
Budućnost u kojoj se može živeti je moguća. Ne moramo živeti u sistemu u kom se poreska pravila menjaju tako da milijarderi plaćaju manji porez od radnika. Ne moramo živeti u ovoj vrsti državnog kapitalizma gde se od 90% ljudi oduzme oko 50 biliona dolara u korist onih 1%. To je procena RAND korporacije, koja pritom ne uzima u obzir ostala sredstva korišćena sa istim ciljem. Moguće je reformisati postojeći sistem u okviru praktično iste institucionalne postavke. On treba da se menja, ali to bi potrajalo.
Pitanje glasi: možemo li da sprečimo klimatsku katastrofu u okviru manje surovih državnih kapitalističkih institucija? Mislim da ima osnova za uverenje da možemo, a već postoje brižljivi, detaljni predlozi kako da se to izvede, uključujući one koje i sami pominjete u svojoj knjizi, kao i predlozi mog prijatelja i saradnika, ekonomiste Roberta Polina, koji je pomno razradio mnoge teze. Džefri Saks, još jedan vrsni ekonomista, došao je do istih zaključaka koristeći drugačije modele. Sve je to u skladu sa predlozima Međunarodne energetske asocijacije, za koju se ne može reći da je radikalna organizacija, izrasla je iz energetskih korporacija. Ali svi oni dolaze do istih zaključaka.
Tu je i kongresna rezolucija Aleksandrije Okazio-Kortes i Eda Markija u kojoj su izneti slični predlozi. Mislim da je sve to u okvirima izvodljivog. Njihove procene koliko će to da nas košta kreću se oko 2 do 3% BDP-a, uz napore koji su ostvarivi, ne samo za rešavanje krize, već i da bi se obezbedila bolja budućnost, bez zagađenja, bez saobraćajnih gužvi, sa konstruktivnijim, produktivnijim radom, boljim poslovima. Sve je to moguće.
Ali postoje ozbiljne prepreke tome – industrije fosilnih goriva, banke, druge krupne institucije, koje su oblikovane da maksimizuju profit i da ih nije briga ni za šta drugo. Konačno, to je i moto neoliberalne ere – obznana ekonomskog gurua Miltona Fridmana da korporacije nemaju obaveze prema javnosti ili radnoj snazi, da je njihova jedina obaveza da maksimizuju profit za nekolicinu.
Motivisani javnim imidžom, fosilne korporacije kao ExxonMobil predstavljaju se kao saosećajne i dobroćudne, dok danonoćno rade u korist opšteg dobra. To se zove zeleni marketing (greenwashing).
Neke od metoda za čišćenje ugljen-dioksida iz atmosfere koje se najčešće razmatraju zahtevale bi ogromne količine biomase za čiju bi proizvodnju bilo potrebno zauzeti stotine miliona ili milijarde hektara, što bi ugrozilo ekosisteme i proizvodnju hrane, uglavnom u siromašnim zemljama sa inače niskim emisijama. Grupa etičara i drugih akademika nedavno je objavila da je osnovni princip klimatske pravde „zaštititi urgentne, osnovne potrebe siromašnih ljudi i siromašnih zemalja od posledica klimatskih promena i mera preduzetih da se one ograniče“. To bi trebalo da isključi planove tipa „emituj sada, očisti kasnije”. Ima još primera tog, nazovimo ga tako, „klimatskog imperijalizma“. Mislite li da bi svet mogao da se suoči sa sve više eksploatacije te vrste dok temperature rastu? Šta mislite o predlozima za bioenergiju i apsorpciju ugljenika?
To je sasvim amoralno, ali je standardna praksa. Gde ide otpad? Ne ide u vaše dvorište, šalje se na mesta poput Somalije koja nije u stanju da se zaštiti. Evropska unija, na primer, šalje svoj atomski otpad i druga zagađenja oko obala Somalije, ugrožava ribarska područja i lokalne industrije. Užas.
Najnoviji izveštaj IPCC zahteva da se fosilna goriva izbace iz upotrebe, u nadi da možemo izbeći najgore i za par decenija ostvariti održivu ekonomiju. Ako to ne uradimo, zakoračićemo preko granice posle koje više nema povratka, dok će posledice prvo i najteže pogoditi najranjivije ljude – one koji su najmanje odgovorni za krizu. Ljude koji žive u ravnicama Bangladeša, na primer, gde jaki cikloni izazivaju nezapamćenu štetu. Ljude koji žive u Indiji, gde leti temperature prelaze 48 Celzijusovih stepeni. Mnoge zajednice bi mogle dočekati da im životna sredina postane nemoguća za život.
Nedavno su izraelski geonaučnici osudili svoju vladu zato što ne uzima u obzir posledice odluka koje donosi, uključujući gradnju novih bušotina u Mediteranu. Naučnici su razvili analizu koja pokazuje da će za nekoliko decenija voda u Mediteranu u letnjim mesecima dostizati temperaturu đakuzija, dok će ravnice biti potopljene. Ljudi bi i dalje živeli u Jerusalimu i Ramali, ali bi poplave pogodile većinu stanovnika. Zašto se ne promeni kurs da bi se to sprečilo?
Neoklasična ekonomija koja je uzrok tih nepravdi još uvek odoleva u ekonomskim klimatskim modelima poznatim kao „integrisani modeli procene“ koji se svode na analizu odnosa cene i koristi, zasnovanu na takozvanoj socijalnoj ceni ugljenika. Da li se ekonomisti takvim projekcijama kockaju sa pravom budućih generacija na pristojan život?
Nemamo pravo da se kockamo životima ljudi na jugu Azije, u Africi, niti sa životima ljudi iz ranjivih zajednica u Sjedinjenim Državama. Hoćete da radite takve analize za svoj akademski seminar? U redu, samo napred. Ali nemojte ih prenositi u javne politike.
Upadljiva je razlika između fizičara i ekonomista. Fizičari ne kažu, hajde da isprobamo nešto što bi moglo da uništi svet, jer će biti zanimljivo videti šta će da se desi. Ekonomisti to rade. Na osnovu neoklasičnih teorija, početkom 1980-ih su pokrenuli revoluciju u svetskim poslovima koja je započela sa Karterom i ubrzala se u vreme Regana i Tačer. S obzirom na moć Sjedinjenih Država u odnosu na ostatak sveta, taj neoliberalni desant, krupni eksperiment u ekonomskoj teoriji, imao je razoran ishod. Nije potrebno biti genije da se to razume. Njihov moto je: „Država je problem“.
To ne znači da ste eliminisali odluke, već da ste ih izmestili. Odluke se i dalje moraju donositi. Pa ako ih ne donosi država koja je, u određenoj meri, pod uticajem građana, donosiće ih koncentracije privatne moći lišene javne odgovornosti. Po Fridmanovim instrukcijama, one nemaju odgovornost prema društvu. Njihov jedini imperativ je bogaćenje.
Onda dođe Margaret Tačer i kaže da društvo ne postoji, samo atomizovani pojedinci koji se nekako snalaze na tržištu. Naravno, propustila je da kaže da za bogate i moćne društva ima dovoljno. Organizacije kao privredne komore, poslovni klubovi, javno-privatne zakonske inicijative i tako dalje. Za njih ima dovoljno društva, nema ga za sve nas ostale. Većina ljudi mora da podnosi udarce tržišta. Bogati, naravno, ne moraju. Korporacije računaju na jaku državu da ih pokrije svaki put kad zapadnu u nevolje. Bogatima je neophodna jaka država – kao i njene policijske snage – da im se niko ne bi isprečio na putu.
Gde nalazite nadu?
Kod mladih ljudi. U septembru je organizovan međunarodni klimatski štrajk; na stotine hiljada mladih je izašlo sa zahtevom da se zaustavi uništavanje prirodne sredine. Greta Tunberg se nedavno obratila velikima i moćnima u Davosu i jasno im rekla šta je to što rade. „Kako se usuđujete“ rekla je. „Ukrali ste mi snove i detinjstvo svojim praznim pričama“. Izdali ste nas. Te reči bi trebalo utuviti u glavu svima, a posebno ljudima moje generacije koji su izneverili mlade i sve zemlje sveta.
Predstoji nam borba koju možemo dobiti, ali što se više odlaže, biće sve teže. Da smo prihvatili realnost pre 10 godina, cena bi bila mnogo manja. Da SAD nisu jedine odbacile Protokol iz Kjota, bilo bi mnogo lakše. Što duže čekamo, teže ćemo izneveriti svoju decu i unuke. To su nam opcije. Meni nije ostalo još mnogo godina, vama jeste. Mogućnost za pravednu i održivu budućnost postoji i mnogo toga još možemo uraditi pre nego što postane prekasno.
TomDispatch, 24.10.2021.
Prevela Milica Jovanović
