Kako je vanredno stanje poslužilo kao sredstvo služenja redovnim izborima, gdje je novinarstvo u svemu tome danas, ali i može li osjećati uopšte bezbjedno, kao novinarka, ali i građanka Srbije, Ana Lalić govori u intervjuu za BUKU.
Od „najsmešnijeg virusa“ do vanrednog stanja. Kako se prema Vašem mišljenju Srbija suočila sa pandemijom koronavirusa?
Na početku vrlo neozbiljno i nespremno, što je mišljenje i pojedinih ovdašnjih epidemiologa, od kojih se sada može čuti da je Srbija sa primerenom reakcijom i pripremom celokupnog zdravstvenog sistema za epidemiju ovakvih razmera “zakasnila 2, 3 nedelje”. Kada je postalo očigledno da Srbe od korona virusa ipak neće spasiti “čašica rakije” koju je predsednik Aleksandar Vučić na početku prepoučivao kao najbolji lek, krenulo se sa drastičnim merama koje su zatim odvele u potpuno drugu krajnost.
Privedeni ste zbog objave teksta o stanju u Kliničkom centru Vojvodine, čime se direktno nameće pitanje „gdje prestaje javni interes, a počinje panika“ i imaju li građani Srbije pravo na istinu u ovoj konkretnoj situaciji te koja je njena cijena?
U situaciji kada je zdravlje jedne nacije ugroženo, vlast je u obavezi da svakodnevno informiše svoje građane o tome i zakon je tu vrlo decidan. Svi građani planete, pa tako čak i građani Srbije imaju pravo na istinu. Nažalost, u Srbiji očigledno postoji više verzija istina: ona koja se saoptava glasačkom telu i ona koja se nalazi u bolnicama. Ove dve “istine” se dijametralno razlikuju, jer prva služi za prikupljanje političkih poena, a druga služi javnom interesu.
“Moja”istina pripada ovoj drugoj kategoriji, a cena joj je noć u pritvoru i krivična prijava zbog širenja panike sa zaprećenom kaznom od 6 meseci do 5 godina zatvora. Situacija u srpskom zdravstvu je decenijama takva da je dovoljan ulazak u bilo koju bolnicu (izuzev par centralnih) i da vas uhvati panika.
Medicinsko osoblje masovno odlazi u inostranstvo, liste čekanja se mere u godinama, bolnički uslovi su na većini odeljenja jezivi … Dakle, to za građane Srbije nije ništa novo. I vrlo me čudi što vlast sada pokušava da nas uveri da su za mesec dana, pod pandemijom, uslovi u zdravstvu naprasno postali u rangu kvaliteta jedne Nemačke, Švedske, Holandije …
Iza vas je 20 godina karijere, a nedavno ste izjavili i to da Vaš potpis i kredibilitet čine vaš integritet. Gdje je novinarstvo danas, naročito u kriznim situacijama kao što je ova?
Pošast u kojoj se svi trenutno nalazimo test je za svaku profesiju, pa tako i novinarsku. Uslovi se jesu promenili, ali ono što nije i ne sme je novinarski kodeks. Dakle, u ovakvim situacijama naša odgovornost je još veća, a svaka napisana reč ima duplu težinu. Naravno, to nas ne sme odvesti u autocenzuru, ali je jako bitno da svaka naša reč, svako slovo streme isključivo ka jednom: interesu javnosti.
Naš posao nije da ulepšavamo činjenice, ali možemo da biramo način na koji ćemo ih saopštiti: informativno i profesionalno ili tabloidno i šarlatanski. Nažalost, novinarstvo se danas nalazi upravo u konstantnoj borbi između prvih i drugih, koji su “lakše svarivi” i politički podobniji.
Uvođenjem vanrednog stanja Srbija, ali i druge zemlje regiona, uključujući i BiH ponovo je zagušena sloboda govora i novinarstva. Jesu li se novinari uslijed pandemije našli kao „prenosioci press konferencija zvaničnika“ i treba li hrabrosti za realno informisanje i u ovim uslovima?
U Srbiji je pre dva dana novinarima zabranjen pristup konferenciji vladinog Kriznog štaba, jedinog zvaničnog “mesta” gde se mogu dobiti izjave, a pitanja im se sada šalju mailom. Dakle, više nismo ni “prenosioci press konferencija”, gde su tek potpitanja, jer su pitanja uglavnom vešto izbegavana od učesnika istih, zapravo bila ona koja dovode do odgovora. Samim tim, pored hrabrosti, danas je u Srbiji potrebno mnogo više veštine i snalaženja da bi išta saznali, a samim tim i dodatnog rizika da bi ste tako dobijenu vest i objavili.
foto: privatna arhiva (za BUKU)
Uprkos tome što su vaš tekst okarakterisali kao laž, niko nije demantovao navode koje ste iznijeli. Kako komentarišete činjenicu da je i u vanrednim okolnostima, najveći izazov, ono što vlastima i redovno ne polazi za rukom, priznati da nemaju sve stvari u rukama i pod kontrolom?
Kompletan državni vrh, uz svesrdnu pomoć prorežismkih medija se nedelju dana bavio “slučajem Ane Lalić”. Njihovo dokazivanje da sam napisala laž svodilo se redom na “argument” da sam ja prosto, valjda po prirodi, lažov. Istovremeno sa tim potpunim traćenjem energije i vremena koje bi trebali utrošiti na vođenje države u doba vanrednog stanja, počeli su, nažalost, da se pojavljuju materijalizovani “dokazi” mog pisanja: zaraženi koji su čekali danima da budu testirani jer protokol nije funkcionisao, nedovoljan broj testova i testiranih, sve veći broj medicinara i lekara koji su bili izloženi virusu i zarazili se, priznanje pojedinih zvaničnika da je oprema bila tu, “ali u magacinu” …
Ja bih volela da imam razloga da priznam da sam, u ovom slučaju, ja pogrešila. Nažalost, nisam. Iskreno verujem da Vučiću niko ne bio uzeo za zlo da je priznao da smo u problemu, jer izazov pred koji nas je stavio ovaj virus prevazilazi mogućnosti i strategije mnogo uređenijih i ozbiljnijih država i političara, a kamoli Srbiju i Vučića. No, on smatra da bi time verovatno ukaljao svoj imidž Supermena koji spašava decu iz smetova, ne ide u toalet po 12 sati i nikada ne spava …
Od policijskog časa koji traje nekoliko časova, do kompletnog vikenda, a uz napomenu da se možda poveća za još koji dan, primijećujete li da policijski časovi u Srbiji postaju policijski dani, potom sedmice, a onda i država kao takva. Ili je već i prije pandemije to na određeni način bila?
Srbija se, po striktnosti uvedenih mera, nalazi među prvih deset u svetu, pored Kine, Ugande, Saudijske Arabije … Uskoro se navršava mesec dana od kako su svi građani stariji od 65 godina, što je oko milion i po ljudi, bukvalno zatočenici, bez prava čak i na onu zatvorsku šetnju od 15 minuta. Štetnost ovakve mere na njihovo mentalno i duševno zravlje će, nažalost, tek da se pokaže u narednim danima.
Ljudi se hapse po nekim paušalnim i slobodnim tumačenjima zakona prikrivenim “vanrednim stanjem”, na suđenjima putem skajpa se osuđuju na trogodišnje kazne zatvora zbog kršenja karantina. Suspendovana su sva ljudska prava, a na udaru su najviše upravo sloboda govora i kretanja, što čini osnovu naših bića.
Cela Srbija je jedan veliki zatvor u kom, u zavisnosti od dobrog vladanja, neko ima prava da prošeta psa i ode na posao, a drugi čamuju u samicama i čekaju da ih Vučić pomiluje. Opasnost davanja tolike moći jednom čoveku, uz dodatak onoga što je sam dodatno oteo, sada se pokazuje u svojoj najjezivijoj verziji: tamničaru smo dali legitimitet da radi sa našim pravima i slobodama šta mu je volja. Lično, ne mogu da se otmem utisku da on potajno uživa u toj ulozi.
Nakon svega osjećate li se bezbjedno i sigurno, kako u profesionalnom, tako i u privatnom smislu, uzevši u obzir da se nove mjere donose gotovo svakodnevno, bez jasne strategije i plana?
Ne znam da li je termin “bezbedno” prava reč. Ne osećam se ugroženo, ali svakako sam svesna činjenice da mi je na leđima meta i da je raspisan lov na sve nas koji odbijamo da zaboravimo i uporno podsećamo javnost na Vučićevu političku istoriju. Na zarđale kašike, na 100 muslimana za jednog Srbina, na njegovo brutalno obračunavanje sa medijima dok je bio Ministar za informisanje za vreme Slobodana Miloševića, kada je astronomskim novčanim kaznama pozatvarao sve nerežimske medije u Srbiji …
Svi mi koji smo nevoljni svedoci njegovog prestrojavanja iz ostrašćenog Šešeljevog radikala i nacionaliste u kvazi demokratu koji teži proevropskim vrednostima, ali sa primesama Rusije, ne možemo biti bezbedni u Srbiji dokle god budemo isnistirali na našem dobrom pamćenju. Sećali ga se mi u vanrednom ili redovnom stanju, isto nam je.
Vanredna situacija mnogima je došla kao dobra podloga za redovne izbore i predizborne kampanje pa otud i pitanje, gdje prestaje „kupljenje političkih poena“, a počinje realni pristup novonastalom problemu?
Ne prestaje nigde, naprotiv, vešto su stopljeni. Borba za “naše živote” ide uporedo sa borbom za naše glasove. Predsednik se do nedavno ispred Kriznog štaba svakodnevno obraćao naciji, smatrajući se podjednako kompetentnim da komentariše sve: od epidemiološke situacije, kliničkih slika bolesnika, nabavke opreme, kućne ljubimce, opremljenost supermarketa …
Sad je samo prešao u kampanju “door to door” pa, uprkos zabrani kretanja i okupljanja, deli respiratore (kao ličnu donaciju, mada su uredno plaćeni iz republičkog budžeta ili pak donacijama EU) po jugu Srbije. A u kulminaciji egomanijakalnosti ne preza da pred kamerama, kao diplomirani pravnik, “obučava” lekare kako da ih koriste.
U nedavnom gostovanju na jednom od režimskih medija, premijerka Srbije, Ana Brnabić iskoristila je priliku da predsjednika Vučića poistovijeti sa državom. Tako je izjavila „Ako mrzite njega, vi mrzite državu, a samim tim i sve njene građane.“ Koliko je ovakva izjava opasna i nepotrebna, s obzirom da kao i mnogo puta ranije, ponovo poziva na podjele?
Istorija već poznaje jedan takav fenomen, a datira iz doba Luja IXV, poznatog i kao Kralj Sunce jer je verovao da je direktni potomak Boga, za kog se, možda nepravedno, vezuje izreka “Država, to sam ja”. Istoriji je, nažalost, poznata i jedna druga izreka: “Jedan narod, jedna država, jedan vođa”.U kategoriji ovakvih vladalaca, istorija sad može da ubeleži i izjavu Aleksandra Vučića: “Hoće da me strpaju u karantin, pa da u Srbiji pobedi korona”.
Očigledno, po njegovoj logici, ako ne bude bilo Vučića, pa makar i na samo 14 dana (koliko je protokolarni karantin za osobe koje su bile u kontaktu sa zaraženom osobom, u ovom slučaju njegov sin) u Srbiji će pobediti korona. Što praktično valjda znači da ćemo svi pomreti jer nije bilo njega da nas odbrani. Stoga, po meni, ova premijerkina izjava ne deli ljude samo na “izdajnike države” i patriote, već na ljude sa zdravim razumom i na one sa dijagnozom Stokholmoskog sindroma, da se divite svom tlačitelju i bezrezervno mu verujete, iako vas svakodnevno zlostavlja.
Vjerujete li vlastima u Srbiji da znaju šta trenutno rade po pitanju vanredne situacije i je li sada mnoštvo ljudi u većoj opasnosti od odluka pojedinaca, nego od same korone?
Ne verujem ovoj vlasti ni da je belo belo, a crno crno. Celo biće mi se pobuni samo na ideju totalitarizma i autokratizma. Pored toga, kosi sa svakom logikom da jedan čovek, pa makar bio direktan potomak Boga, može sam uspešno da vodi i luna prak, a kamoli državu. Posebna otežavajuća okolnost je ukoliko je ta država još i Srbija. Mi smo jedina, ponavljam, JEDINA evropska zemlja koja je raspustila Parlament čim je proglašena epidemija.
Naravno, neustavnom odlukom. Kombinacija uniformnosti, strahovlade, jednoumlja i podele na “izdajnike” i “prave patriote” vode žutim trakama oko rukava. A u ovakvom vanrednom stanju, gde nam je zabranjeno da hodamo, mislimo, govorimo i potpunoj suspenziji prava i pravde, preduslovi za njih već su stvoreni!
