Petak, 22. april 1983. godine (II nastavak)
Saznanje kao polip ili kao jaje
Obim moći naše inteligencije uvek se može definisati kao granica naših nemoći. Granica između kopna i vode pripada i zemlji i moru podjednako. Granica izmeđ spoznaje i tajne zajednička je. Ono do čega smo dospeli određuje i sve do čega nismo stigli.
Ako obimu našega saznanja o svetu, ako tome obimu damo opipljiv oblik jajeta, ma koliko se ono širilo, povećavajući jaje naše spoznaje, ova kora kojom se odvaja od naših neznanja biće uvek i kora tajne. Ali tajne čiji se obimi nikad ne smanjuju. Tu je paradoks racionalistički shvaćenog saznanja kao postupnog procesa kojim prodiremo u tajne sveta.
Ali ako bismo saznanje jedne druge vrste predstavili ameboidnim polipom, mogli bismo zamisliti kako neki od njegovih produženih krakova, nezavisno od obima tela, prodire u tajnu tako duboko da ostale spoznaje, ostale pipke, čini nepotrebnim. Ako su istine povezane, očevidno je da se negde u nečemu nalazi i ona koja ih povezuje, jedno načelo koje je i cilj našeg saznanja.
Subota, 23. april 1983. godine
Polubogovi i farbanje
Izvesna kriza koja potiče od mnogobrojnih obaveza, većinu sam ih sam sebi naturio, ali to ne smanjuje njihovu težinu. Čini se da je povećava, čovek se ljuti što se toliko opteretio, a onda u pokušaju da ostane dosledan svojim planovima, očevidno preambicioznim, u panici da ne spozna svoju duhovnu lenjost, uspešno u međuvremenu maskiranu preteranim radom, radi sve više.
Odluka o povratku u zemlju deluje dvostruko. S jedne strane čini sve ovo danas privremenim, pa pomalo i nevažnim, s druge dodaje već postojećim angažmanima nove poslove i brige. Rad na Runu počinje da trpi. Ne može se o polubogovima Zlatnoga runa misliti sa četkom za farbanje u ruci i s budućim stanom u Čelziju u glavi.
Ponedeljak, 25. april 1983. godine
Kupoprodaja
astanak sa Strahinjom Banaševićem kod „Talk of the Town“, povodom mog angažmana u BBC-ju. Prethodno imam jedan, dođuše ponovljeni doživljaj, ali koji ponovno, još jedanput mi pokazuje kako je svaki trud da se čovek pravi Englezom u Engleskoj, apsolitno besmislen. U prvom trenutku ne snalazim se zato što je velika reklama ovog natpisa „Talk of the Town“ pokrivena skelama i pitam jednog postarijeg čoveka koji je razgovarao s prodavcem novina – da li zna možda gde je „Taik of the Town“.
On me pogleda i kaže: „Odakle ste vi?“ Ja kažem: „Iz Jugoslavije.“ „Koliko ste dugo u Engleskoj?“ Kažem: „Oko dvanaest godina.“ „O, pa“, kaže, „’Talk of the Town’ je još pre dve godine prestao da radi. Ostala je samo reklama.“ A to je bila upravo zgrada u skelama ispod koje sam ja stajao. Ovo pominjem ne zbog toga da time kažem koliko malo odlazim u centar pa mi jedna takva stvar ostaje nepoznata, već da se podsetim na jedan drugi slučaj.
Utorak, 26. april 1983. godine
Nekoliko neveselih ideja
„(...) Prvi korak duha je da razlikuje ono što je istinito od onoga što je lažno. (...)“
Ja bih dodao da je drugi korak duha da shvati kako mu ovo razlikovanje malo koristi u životu, čak mu život otežava. Ako je memorija ilovača, onda otisci naših doživljaja u njoj liče na plitke otvorene grobove.
Bolje je ponoviti trivijalno upoređenje s grobljem u kome su, kao i na svakom groblju, isvesni grobovi zarasli u korov, a na izvesnima uvek nalazimo sveže cveće. Reći da je život težak znači sakriti od sebe istinu da je on tragičan. Jedino vlastita nesreća je nesreća, tuđa je tek upozorenje.
Izvor borislavpekic.com
