Oko mene besni kulturni rat. Na jednoj strani je sveprisutna amnezija pod pokroviteljstvom države. Primer toga je film koji je osvojio Oskara, u kome se Vinston Čerčil u najmračnijem trenutku sam suprotstavlja nacistima i fašizmu, pri čemu je Britanija mala zemlja u severnom Atlantiku, usamljena i slaba. Nasuprot tome stoji činjenica da je Ujedinjeno Kraljevstvo u tom trenutku imperijalna sila, čija ogromna moć počiva na indijskoj, afričkoj, kanadskoj i australijskoj radnoj snazi, resursima i bogatstvu.
Primer državne amnezije je i kada se u Poljskoj usvoji zakon po kome oni koji iznose neugodne činjenice o poljskom saučesništvu u Holokaustu – tvrdoglavi istoričari, preživeli logoraši i vodiči u Aušvicu – mogu dobiti do tri godine zatvora. Primer amnezije je i kada američka država Tenesi donese zakon protiv uklanjanja konfederalističkih spomenika iako oni, kako kaže bivši gradonačelnik Nju Orleansa Mič Lendru, „svesno uzdižu izmišljenu, prečišćenu verziju istorije Konfederacije i ignorišu ropstvo i užase koje ona predstavlja“.
Na drugoj strani su oni koji razumeju kako neki istorijski narativi i spomenici, često smišljeni i sprovedeni dugo nakon događaja o kojima svedoče – zloupotrebljavaju istoriju protiv određenih društvenih grupa. Zbog toga se građani Južnoafričke Republike protive spomenicima koji glorifikuju aparthejd; zbog toga američki starosedeoci protestuju protiv Dana zahvalnosti; zbog toga australijski Aboridžini traže da se poništi apsurdni narativ o tome da je Džejms Kuk „otkrio“ njihov kontinent i da bi i oni trebalo da slave neustrašive istraživače koji su im masakrirali pretke.
Na toj strani su i oni Njujorčani koji su uklonili statuu Džejmsa Mariona Simsa, ginekologa koji je bez upotrebe anestezije vršio eksperimente nad crnim robinjama; tu su i oni stanovnici Gane koji su sklonili Gandijevu statuu; kao i stanovnici Bristola koji traže da se sa poznate koncertne sale u svom gradu izbriše ime surovog trgovca robljem Edvarda Kolstona (to će biti učinjeno 2020). Na toj strani su i ljudi sa Kariba koji žele da znaju zašto su njihove crkve posvećene robovlasnicima koji su mučili njihove pretke; ili, u slučaju Barbadosa, zašto statua Horacija Nelsona – koji je bio prijatelj robovlasnika i podržavao interese plantažera – stoji usred njihovog glavnog grada.
U ovu ratnu zonu ušla sam slučajno. Prošle godine sam predložila preispitivanje Nelsonovog nasleđa. Nisam predlagala juriš buldožerima na njegov spomenik na Trafalgar skveru, kao što su neki pomislili. Prosto sam pozvala na preispitivanje dosad nerazjašnjenih činjenica o tom čoveku.
Glasni i uticajni delovi britanskog društva smatraju da te činjenice nisu bitne i da je samo njihovo pominjanje jeres. Instinkt im nalaže da „ubiju glasnika“. Naši beli muški medijski velikani – ta grupa je neverovatno demografski konzistentna – na prosto nizanje istorijskih činjenica odgovaraju histeričnim ličnim napadima i lupanjem šakom o sto. Ovakva agresivna reakcija je tipična za zavisnika koga pokušavate da odviknete od zavisnosti. U ovom slučaju to je Britaniju zavisna od svoje nacionalne slave.
To je razumljivo ponašanje: osećaj nacionalne slave mora da je opojan. Ali, kao i sve zavisnosti, i ova u nama budi ono najgore. Dok sam na tu temu snimala dokumentarni TV film, rečeno mi je da Britanci treba da budu ponosni na svoju imperiju zato što je kolonijama upravljala bolje nego Belgijanci ili nacisti. Reper i aktivista Akala je to prokomentarisao u svojoj novoj knjizi Domoroci / Natives: „To je tačno, ali je bedno time se hvaliti.“
Kada zalihe nacionalne slave presuše, sve je dozvoljeno. Postaje prihvatljivo rasno omalovažavanje drugih. Počinju pretnje. Jednom uvaženom profesoru je rečeno da može da se oprosti od svoje akademske karijere ako se posveti proučavanju Čerčilove odgovornosti za ogroman broj umrlih od gladi u Bengalu. Dotle smo stigli sa cenzurom u ovoj zemlji.
Britanski identitet – tačnije, njegova patriotska, odbrambena, slavom opijena verzija – danas je veoma slab i ne može da izdrži problematizovanje i kritiku. Mnoge od mojih sagovornika posebno vređa kada neko kome je „dozvoljen“ pristup u britanski obrazovni i profesionalni sistem oseća išta drugo osim zahvalnosti. Ne shvataju kako crna osoba koja je na taj način privilegovana ima drskosti da svoj intelekt i obrazovanje upotrebi za suprotstavljanje narativu koji su izgradile britanske elite pre nje.
Jedini način da se britanski identitet učini manje toksičnim i jačim je kritika. Treba ispitati istinsko nasleđe imperije i uticaje koje je njen gubitak proizveo. Treba demaskirati predstavu o slavnoj Britaniji koja je porazila Napoleona i Hitlera da bismo sagledali nepravde u današnjem društvu.
Te nepravde su još uvek prisutne zato što ljudi na drugoj strani imperijalnog iskustva – oni koji vode poreklo od robova, od žrtava kolonijalnih ratova ili od opljačkanih i eksploatisanih naroda imperije, i kojih danas ima više stotina hiljada među Britancima – ne prihvataju ideju da su životi njihovih predaka manje vredni od života slavnih britanskih zločinaca koje veličamo.
Ja sam jedna od njih. Kada me optužuju kao nekog ko je „došao ovde“ i sad „napada našu kulturu“, očigledno je da još uvek ne mogu da svare činjenicu da je neko poput mene britanski državljanin i da je Britanija, između ostalog, zemlja izgrađena na radu, bogatstvu i kulturi mojih predaka.
Zato moja intervencija nema veze sa spomenicima ili istorijom, već sa kulturom i njenim narativima, kao i sa pitanjem ko ima pravo da bude opijen nacionalnom slavom. Ljudi kojima je luksuz tog osećanja oduzet pre nekoliko vekova znaju da stvari nisu tako jednostavne. Ali u Britaniji mnogi i danas traže svoj sledeći fiks.
Afua Hirsch, The Guardian, 29.05.2018.
Prevela Neda Radulović-Viswanatha
