Baba je urlala "ko ti je ona", deda je nevešto mrmorio nešto što nisam razumela, što je babu još više izbezumljivalo, pa je nastavljala "ona je ljubavnica, nije ti žena, ja sam tvoja žena, ja... izlazi iz kuće, izlazi". Baba je plačući izbacila dedu u hodnik, i uz dramatični tresak vratima, vratila se svojoj agoniji.
Polako sam izašla iz sobe i u kuhinji zatekla babu koja se sa suzama u očima pretvarala da čita novine, vidno potresena. Na stolu je stajalo pregršt starih slika, a na jednoj od njih, deda je sedeo u kafani, raspištoljen, sa pevačicom u krilu. Slika je bila stara najmanje dvadeset godina. Tada sam prvi put pomislila da je ljubomora bolesno i besmisleno osećanje. Da li je realno da se baba i deda u osamdeset godina, krve oko prabivših kafanskih afera? Da nije bilo tužno, (jer baba plače, a deda negde besciljno luta, pošto je izbačen iz stana) bilo bi zaista vrlo smešno ili bar neobično. Suze i svađe oko (sada u svakom slučaju) nebitne jednodnevne afere od pre dvadeset godina, učinile su mi se zastrašujućim predskazanjem.
Šta ako budem poremećena luda u njenim godinama koju iz takta izbacuju iracionalne strepnje, šta ako čak ni unuka koja me obožava ne bude mogla da razume moj iskreni i duboki bol? Šta ako ljubomora ostane poslednja strast sa kojom ću umreti, kada sva divna i nežna osećanja izgube boju i oblik? Prvi put sam pomislila da moram kako znam i umem da raskrstim sa tim idiotskim osećanjem, dok se iz naše kuće čula treska vratima i patetični uzvici puni ljubavnog bola i stradanja, kojima se komšije i prolaznici smeju.
Oduvek sam bila ljubomorna.
Starija deca postaju ljubomorna čim prestanu da budu sunce oko koga se vrti ceo svet, što je u mom slučaju bilo negde oko prve godine, tačnije, od trenutka kada se rodio moj brat. Ne sećam se jasno tog perioda, ali bila sam ljubomorna i zla, verovatno kao i većina starije dece, sigurno sam bratu želela sve najgore i mučila ga kad niko ne gleda ili bila preterano brižna i zaštitnički nastrojena da to zamaskiram. Borba za ljubav kroz ljubomoru, zaista izgleda bedno i promašeno, čak i meni, ali dete od godinu dana nema aparat racionalizacije, nema sublimirana osećanja i porive, ima samo daj, daj daj sve, sve meni, meni, odmah, odmah! Dete od godinu dana ima samo oralnu fiksaciju u kojoj možda zauvek ostane zarobljeno.
Čarls Bukovski je to sjajno opisao u jednoj pesmi rečima "Ja sam beba i ne shvatam kako neko može da živi bez mene". Upravo tu izjavu bih mogla da nađem u korenu svake ljubomore, iza svih naslaga kulture i civilizacije, koje me sprečavaju da urlam i valjam se po podu kada stvari ne ispadnu onako kako sam želela. Jebiga, teško je bilo prihvatiti da nisam baš najdivniji cvetak, ali tako stoje stvari. Rano sam se suočila sa sopstvenom ljubomorom, ali sam se gotovo istovremeno suočila i sa svešću da je to jedno zabranjeno osećanje koje tužne misli i samosažaljenje pretvara u sadističke fantazije, greh koji je potrebno što dublje potisnuti. To potiskivanje koje većina ljudi usvoji je, naravno, odlična osnova za bujanje svakojakih ludila u kasnijem dobu.
Svi znamo šta je ljubomora. To je onaj karakteristični rak mozga koji se javlja na nehotičnu pomisao da predmet mog interesovanja, objekat moje želje može imati drugih bogova, da gleda, voli, jebe ili samo misli o nekom drugom, da će me potencijalno zauvek napustiti, ili još gore da neće i da će moja agonija trajati večno.
Ljubomora je ludilo sastavljeno od bezbroj ludila, od kojih je većinu zaista bolje nikada nikome ne izgovoriti i barem se praviti normalan. Stoga sam oko dvadesetak godina užasno brižno potiskivala ljubomoru, praveći se normalna, nesvesna da izgledam kao tragikomični lik, robot koji mehanički izgovara naučeno – razložne i neubedljive rečenice poput "sve je okej, samo me malo boli glava", "nisam ljubomorna stvarno", "nije mi ništa, što"... Samo par puta sam ljubomorno odreagovala i to samo zato što sam bila loša glumica.
Jednom je tako dečko sa kojim sam bila baš, baš insistirao da sazna šta nije u redu sa tim što je rekao da ne možemo otići bez velikog buketa cveća na baletsku predstavu njegove bivše devojke. U gradaciji besa i ludila koja je usledila (jer meni dotad nije doneo cveće, možda zato što nisam balerina, a on želi da bude sa balerinom), počela sam da izbacujem njegove stvari iz kola u pokretu, vređam ga i plačem nesvesna da li želim bolnu smrt nepoznatoj (i nedužnoj) balerini koja ne zna ništa o tome, njemu ili sebi što sam slaba i što me takve stvari uopšte dotiču.
Osoba koja se pretvara u bespomoćnu bebu koja urla i u besu uništava sve oko sebe je tipična slika ljubomore, i verujem da je to ludilo dobro poznato većini ljubomornih ljudi i njihovih ukućana, kao i komšijama, konobarima i slučajnim prolaznicima svih vrsta koji se nađu u blizini.
Kod ljudi koji nisu sociopate, posle ljubomore ostaje sram. Nažalost, sramno je biti slab i nesiguran, sramno je biti povređen i ponižen, a još je sramnije je ne biti ponižen, a osećati se tako. I dok je tako, sva osećanja koja izazivaju sram, teško je procesuirati, a kamoli izgovoriti. Sve godine prikrivanja ljubomore i užasne nesigurnosti i tuge koju sam osećala, nisu me naučile ništa pametno, jer je u retkim trenucima kada eksplodira, moja ljubomora bila preeksponirana manija nerazumne i destruktivne osobe (ono što drugi vide), a ne nežno osećanje krhke dušice koja nekoga voli i brine se za budućnost veze (ono što vidi ljubomorna osoba).
Moje osnovno pitanje kod obračuna sa ljubomorom bilo je kako da zadržim ljubav i brigu, a da eliminišem nesigurnost i patnju uz koju sam neutešna ili emotivno zatvorena ili se ponašam destruktivno i socijalno neprilagođeno. Kad to danas posložim, čini mi se da mi je baš egocentričnost, koja je i izazvala moju ljubomoru u ranim danima, pomogla mi je da se sa njom izborim na kraju.
Prvo i osnovno, što sam jedva naučila, jeste da ponašanje drugih ljudi nije uslovljeno njihovim odnosom prema meni. Prevedeno u praksu, moj dečko se ne vata sa drugom devojkom zato što želi nešto da mi poruči, zato što me ne voli, zato što me je izdao ili slično, nego zato što mu se vata sa drugom devojkom. I to je nešto što je između njih dvoje i ne odnosi se na mene ma koliko ja želela da budem uzrok i posledica svakog bogovetnog odnosa na ovoj planeti, pa i njihovog.
Ljudi vole razne ljude, na različite načine, i spektar njihovog ponašanja i reakcija uslovljeni su mnogim faktorima, i ponajmanje zavise od mene. Ljudi najčešće rade stvari zbog sebe, da bi im bilo bolje, da bi bili srećniji ili da bi se prosto zabavili. Ljudi vole tuđu pažnju i ona im prija i to što neko uživa u smehu neke druge osobe ili joj posvećuje pažnju, obično je slabo ili nikako povezano sa mnom ili našim odnosom.
Meni je bilo uažsno teško i bolno da shvatim da neko s kim sam ne misli neprestano na mene, ne obožava me i ne divi mi se, ali jebiga uglavnom je tako. Ljudi vole umereno do normalno, samo psihopate i užasno religiozni sektaši se bave obožavanjem drugih koje prate stalne i prinudne misli o njima. Takođe, to što neko ne misli ne prestano na mene i ne obožava me, nije dokaz toga da me ne voli ili slično. Ostali to nauče već posle dve godine starosti, a meni je trebalo dvadeset dve, mada i danas imam infantilne fantazije u kojima vladam galaksijom.
Drugo i jako bitno je da je ljubomora osećanje koje bitno povređuje ego i utiče na opštu slabost ličnosti. A to ne želimo. Zamislite situaciju bilo koje ljubomorne scene, naprimer one iz Eyes Wide Shut, u kojoj dvoje leže u krevetu i obavljaju laki peting, razgovaraju o najintimnijim fantazijama, onda krene ljubomora i pretvori romantičnu scenu u pakao. Od seksa ništa, veče se provodi u razgovoru o nekoj trećoj osobi, nekom mornaru koji ne sluti da srećni par puno godina kasnije veče provodi u razgovoru o njemu. Nikada ne bih mogla da podnesem da nekoj rendom osobi pružim toliko pažnje, umesto da uživam u srećnim trenucima sa nekim koga volim. Svaki trenutak razgovora o trećim licima, trenutak je nerazgovaranja o meni, mojoj ljubavi ili slično. Dakle iako ne mogu da učinim da neko misli o meni neprekidno, uz ljubomoru tek dobijam ono što nisam želela, a to je da neko misli i govori o drugima, čak i kada je sa mnom. I ne samo da taj neko misli o trećoj ili petoj osobi, nego to činim i ja. To je baš onako gadno.
Meni je bilo užasno teško i bolno da shvatim da neko s kim sam ne misli neprestano na mene, ne obožava me i ne divi mi se, ali jebiga uglavnom je tako.
Treće i najbitnije je ljubav. Ako nekog zaista volite, nikada nećete prestati da ga volite samo zato što gleda druge, jebe se sa njima ili ih voli, čak i ako ih voli više nego vas. Nećete, jer da je tako, ne biste nikako mogli da pređete preko činjenice da je ta osoba već gledala druge, jebala se sa njima i volela ih još dok se niste ni znali.
Dakle, sa stanovišta ljubavi, ljubomora je potpuno kontraproduktivno osećanje, koje čini da provodite teške i bolne trenutke sa osobom do koje vam je stalo. Kroz ljubomorne scene, povređujete sebe i druge i umnogome kvarite sliku o sebi koju šaljete svima. I najviše baš osobi koju volite. A ako nekog ne volite, nema potrebe da objašnjavam, koliko je besmisleno i uzaludno biti ljubomoran.
Da se vratim na početak. Trebalo mi je puno vremena da shvatim da moji deda i baba nisu romantični holivudski par, nego disfunkcionalni par iz prošlog veka. Bez obzira na mnoštvo strastvenih ispada i filmskih izjava ljubavi, držanja za ruke i tako toga, njihov odnos je nosio puno nerazumevanja, nerazgovaranja, (uglavnom dedinih) prevara i patrijarhalni kod o tome da je ona zaštićena ukrasna žena koja sedi i čeka muškarca kod kuće. Zato što je ona bila ljubomorna a on slab, deda je stalno lagao i krio užasno mnogo stvari od babe i uvek se stresem na mogućnost da budem u njenoj koži.
Ako bih mogla da biram, uvek bih više volela da izaberem iskren i otvoren odnos, uz ljubav koju prati neograničeno poverenje, nego da svojim ponašanjem svakodnevno doprinosim tome da me neko laže, i da krije sve što ne mogu da podnesem u paničnom strahu, da ću naprimer ukoliko osetim parfem druge žene napraviti potpuni haos na svim nivoima, koji istovremeno uključuje uništavanje imovine, razvod i zločine iz strasti. Shvatila sam da ne želim da se usled strepnji i nepoverenja koje usrdno gajim, a nesposobna da izrazim osećanja jer se plašim odbijanja, pretvorim u pacova koji se bavi otkrivanjem tuđih tajni i poraznih istina koje mi mogu doneti samo bol i razočarenje.
Ljubomora je za mene značila samo dve stvari, da se pretvorim u kamen koji ništa ne oseća ili da u potpunosti zaboravim na dostojanstvo i uvaljam se u svoje strahove i niske strasti bilo da je to svađa, prevara ili neka temeljna destrukcija. Uz forsiranje ljubavi, kolko toliko stabilnu ličnost, uz zdrav ego i razumevanje načina na koji drugi ljudi razmišljaju i donose odluke, uspela sam da ne osećam ljubomoru, čak i u najekstremnijim slučajevima koji bi me ranije izbezumili.
A izbacivši ljubomoru, otkrila sam čitav spektar nesebičnih osećanja i shvatila sam da je moguće je voleti ljude uz puno poverenja i što je jako bitno, ne patiti kada ti ljudi vole i neke druge ljude, bilo da su to prijatelji, rodbina, bivši ili budući ljubavnici. To je divna stvar, koja čini da se osećam čak pomalo velikodušno. Naravno, ja i dalje ponekad maštam o tome da budem sunce, jedina, prva i prava, uvek prisutna i najbitnija, ali to nikad pri čistoj svesti ne bih izgovorila, niti mi istrajno odsustvo ostvarenja te fantazije obesmišljava život. Jednostavno ne razmišljam više o tome, a obožavanje sam pohranila u fijoku fantazija, zajedno sa totalitarizmom, svetskom dominacijom, dobijanjem Nobelove nagrade i Oskara (!?!), kao i nekoliko zabavnih fantazija seksualne prirode.
Izvor Vice
