Pisac Đorđe Miketić za BUKU: Ne znam gde da nađemo snagu za dalju borbu i veru da možemo bilo šta učiniti, ali ne smemo odustati

Mi smo na periferiji udobnog i neudobnog sveta, negde na sredini klackalice eksploatatora i potlačenih, te imamo taj šizofren pogled, i ka toj bezbrižnosti ali i ka posrnuću civilizacije.

Foto: Privatna arhiva

 

Đorđe Miketić rođen je 13.12.1978. u Beogradu, a odrastao je u Gornjem Milanovcu. Srednju školu završio je u Čarlstonu, Južnoj Karolini, a Stomatološki fakultet u Beogradu. Na istom fakultetu završava i specijalizaciju iz implantologije i oralne hirurgije, a kao stipendista švajcarskog ITI Instituta, nastavlja specijalizaciju iz iste oblasti na Univerzitetskoj klinici u Bonu.

Ljubav prema književnosti i pisanju kod njega se razvijaju paralelno. Nekoliko godina je bio glavni urednik stručnog časopisa „Stomatolog“, pisao je blog, priče, pesme. Do sada je objavio nekolicinu tekstova i pesama u novinama i studentskim časopisima. Na završnoj je godini osnovnih studija književnosti na smeru Literatura i komunikacija, Fakulteta za medije i komunikacije na Univerzitetu Singidunum u Beogradu. Njegov prvi roman “Paradajz” postigao je značajan uspjeh.

U okviru programa „Note i slova“ na Festivalu književnosti Imperativ 31. maja Miketić će se predstaviti publici u Banjaluci. Sa njim smo za BUKU razgovarali o književnosti, romanu Paradajz, promlemima mlađe generacije i drugim temama.

Otkud specijalista oralne hirurgije u svijetu književnosti?

Odrastao sam u porodici “belih mantila”. Dok smo po tanjiru prebirali ćufte sa mladim spanaćem, za stolom se vodila živa polemika o komplikovanim dijagnozama i terapijama, te u momentu odličivanja na upis fakulteta, verovatno je to prevagnulo u trilemi sa arhitekturom i književnosti koji su još bili na klupi. Ima tu malo i onog provincijalnog: samo konkretan tj. muški posao se računa u zanimanje. Ipak, u istoj toj kući sam rado kopao po velikoj porodičnoj bibliioteci, uz stariju sestru Nadeždu, koja me i navukla na čitanje, ali ono, sa stavom. Kasnije sam uspeo da osvestim i izgovorim sebi da ta hirurgija, koja jeste deo mene i uzbuđuje me na mnogo nivoa, ipak nije sav Ja, i svakako nije ta vrsta strasti koja me čini živim kao kad osetim zadovoljstvo u textualnom uobličavanju kakafonih misli, niti namirenje  kada pročitam taj tek ispolirani pasus iza koga se, eto ipak, usuđujem da stanem. Stoga sam završio i književnost, verovatno da bih se smelije upustio u pisanje, temeljnije istražio tu pasiju, a glasovitu sumnju, prisutnu tokom ispisivanje svake rečenice, probao argumentovanije da utišam.

Koliko je priča o Paradajzu priča o svima nama, naročito onima koji su rođeni krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog vijeka?

Ta priča je mene veoma dugo opsedala, i na kraju me bukvalno primorala da je dovršim. Iako se Paradajz bavi tom generacijom koja je, na početku svog odrastanja, tek malo virnula u jugoslovensko nadnacionalno društvo, ujednačenijeg klasnog raslojavanja, kvalitetne umetnosti i nekakve naivne bezbrižnosti, koja potom sazreva svakodnevno posmatajući to eksponencijalno uništenje svih etičkih i estetskih normi dotadašnjeg društva i ljudi, a danas radi i životari u eri najvulgarnijeg kapitalizma, verujem, da je to priča i o svim drugima, raznih godišta i iskustava, svakodnevno namrštenih nad ovakvim prizorom sveta uz pitanje: šta je krenulo po zlu?

Koliko su upravo te generacije, ne mogu reći mladih, već ljudi, u ovom trenutku osakaćeni svim onim što se dešavalo devedesetih?

Osakaćeni jesmo, naravno. Ali ja zaista ne verujem u taj iz očaja namaštani prostor, taj nekakav Paradjaz gde nikada niko neće biti osakaćen i gde ćeš svoj vek taljigati bezbrižan.  Znaš ono kad odeš u inostranstvo pa zavidiš prijateljima/kolegama kako im je život dostojanstveniji, smeju se, ne vrište jedni na druge, i raspravljaju o veganstvu,  dok ti u isti mah budu i naivni jer veruju da će ipak sve biti u redu, da je za kormilom neko ko brine i zna šta radi, jer ne mogu da zamisle da upravo ratni huškači i zločinci donose odluke u skupštini, da su novinarima i aktivistima život u opasnosti samo zbog kritičkog stava, pa se nerviraju jer voz kasni 16 minuta. Skapiraš odmah i prednosti ali i mane, svog hendikepa.

Mi smo na periferiji udobnog i neudobnog sveta, negde na sredini klackalice  eksploatatora i potlačenih, te imamo taj šizofren pogled, i ka toj bezbrižnosti ali i ka posrnuću civilizacije. Dok su migranti iz još nesrećnijih društava u očajničkim povorkama prolazili našim zelenim livadama, naučili su nas, ko je umeo da sluša, da je na kraju tog drugog kraja apsolutna devastacija i zgarište sveta, te da smo privilegovani jer mi još i imamo šansu.

 

Rat je upravo toj generaciji oteo bezbrižno odrastanje. Može li se iko ikada od toga opraviti?

Ne znam. Ogromno pitanje. Uvek me fascinira činjenica da je Akiro Kurosava snimio Rašomona pet godina nakon bačenih atomskih bombi u Japanu, a mi, evo 30 godina od kada smo izabrali da se pokoljemo i dalje glasamo iste ljude, iste politike, pišemo iste narative, sanjamo iste mitove i promišljamo u tim istim isključivim kategorijama.
Samo znam da od nas zavisi.

Danas je ta generacija otprilike u godinama u kojima su naši roditelji dočekali rat. Jesmo li mi spremni da damo sve od sebe da živimo u miru?

Užasno uznemiravaju ova pitanja. Znači mi sada, pred jedan divan festival književnosti moramo iznova ovde da postavljamo pitanje: da li smo kadri za mir? Da li će biti rata?! Pre 30 godina su na ogroman antiratni skup u Sarajevu, pun nade i ljubavi, okrenute cevi i to od strane dojučerašnjih komšija i intelektualaca... A evo mi danas opet šetamo na protestima protiv ubijanja deteta i hapšenja njegovog oca, i dalje namaštavamo te iste ideje antiratnih skupova iz Sarajeva i Beograda 90te. Dok oni koji su upravljali puškama i topovima sada drže firme, monopole, televizije, govore ili jednostavno – vlast. Ne znam odakle da pohranimo snagu za dalju borbu i veru da možemo bilo šta učiniti, ali opet, ne smemo odustati.

Koliko je važno, pod svaku cijenu, sačuvati mir, jer smo vidjeli šta nam rat može donijeti?

Jbte... šiznuću. Hajde da zamenimo pitanje. Hajde da mi pitamo današnje dvorane, evo npr članove trojnog predsedništva BiH, da vidimo šta je njima rat doneo.

Koji su po Vama problemi mladih danas u Srbiji?

Mladi u Srbiji liče na mlade u svetu: površnost, egocentrizam, cinizam, želja za popularnošću, brutalni individualizam. Međutim, nedostatak perspektive i gajena infantilnost donosi i metastaziranu nezainteresovanost. Učeni su da je nečinjanje i apolitičnost vrlina, da je blazirano kritizerstvo uzvišeno, a svaki aktivizam razlog za podsmeh.

Moja generacija bar ima to iskustvo svrgavanja Miloševića i nekakav mali, makar i privremeni osećaj moguće pobede. Dok mladi danas broje lajkove i lukavo objašnjavaju kako se ovde ništa nikad neće promeniti. Paradoxalno, u Srbiji danas, najveći revelucionarni potencijal nose seniori. Građani od šezeset i plus. Oni su najglasniji i najkoncizniji u detektovanju problema i buntu. Sumanuta situacija. Naravno, ima divnih, srčanih mladih, al je to retka i ugrožena vrsta.

Region, pod kojim mislim na BiH, Srbiju i Hrvatsku napušta sve veći broj ljudi, mladih, ali i kompletnih porodica. Kako Vi gledate na ovo?

Inžinjer koji je napravio Galaksiju, jugoslovenski kompjuter kompetentan sa tada najboljim računarima sveta, emigrirao je u Ameriku pre neki mesec, sa svojih 65 godina. I to ne zbog para već zbog dostojanstva. Ne zbog besnog automobila ili pukog komfora već samo zbog mogućnost da svojim životom upravlja. Da živi dostojanstveno a ne kao ucenjeni rob u zemlji koja uništava svaku svoju šansku i proteruje najbolje ljude.

U romanu Paradajz, bavim se baš tim pitanjem: otići ili ostati. Dilema je zaista večita i sveprožimajuća. Kao da nikada nije ni napuštala naše društvo. Uvek me zanimalo koji je to nivo društvenog potencijala koji je dovoljan ili minimalan da bi se napravio zdrav i dostojanstven život, odnosno premali da bi uopšte bilo šta pokušavali i digli ruke. Jasno je, da je to nekakva lična mera, ali je i evidentno da smo mi na nekakvoj granici; stalno na nekoj klackalici. Mučilo me ju zašto je to tako?

Ja verujem da jugoslovenski prostor, uprkos kulturnom, ekonomskom i ljudskom posrtanju kojem svedočimo decenijama, uz kratke periode buđenja, nudi mnogo. I da se ovde lako može uspeti. Mi u tolikoj meri gajimo neukost da je dovoljno samo par knjiga na engleskom, iz oblasti koja te zanima, taman koliko da se preskoči taj odomaćeni i neupitni kanon znanja/autoriteta iza koga se tako dobro kriju svi direktori, profesori, funkcioneri i poglavari, zatim pokoja svetska konferencija gde se razmatraju savremene dileme i problematike te oblasti i već ćete drugačije raditi svoj posao i biti primećeni. Tada je samo pitanje morala i hrabrosti da li ćete nastaviti obavljanje posla po načelu kvaliteta ili pak poslušnosti. Kada bi se na to dodalo malo solidarnosti da se podrži tuđa borba (iako nije očigledno u direktnom ličnom interesu) ovo društvo bi moglo mnogo da postigne.

Možemo li očekivati neki normalan život na ovim prostorima, bar za našu djecu?

Što za decu?! Ok i za njih. Al moramo i za sebe. Jer, dok god taj problematični argument “za decu” izvlačimo, dok god su oni na pijedastalu nekakve budućnosti za koju se mi moramo žrtvovat, to sa druge strane donosi i “neka sine, ja ću”, “nemoj da se trtiš, takvi prvi najebu” posle se čudimo što proizvodimo generacije svežih robova, ljudi nedonoščadi, koji očekuju da im sve bude servirano, gde su pravila već određena i misle da su nepromenljiva, te im samo preostaje da se svako ušemi u ovaj eksploatatorski sistem ko kako može.

 

 

Učestvujete na Festivalu Imperativ u Banjaluci, u okviru programa Note i slova, gdje će se puštati muzika koju pisci vole da slušaju. Koja muzika Vas inspiriše i štamislite o ovoj vrsti festivala, koliko su oni važni za razvoj pisane riječi kod nas?

Muzika mi je izuzetno bitna i često je infiltriram u tekstove ili kroz likove. Možda je najbolje da izdvojim detalj iz mog novog romana, u kome je glavna protagonistkinja pijanistkinja, darovita a nesigurna, kojoj nedostaju socijalni alati za uspeh ali je daleko od toga da nema stav. Samo ne ume da ga nametne ignorantnoj sredini.  

Željko ima svoje favorite na playlisti, ali ipak, to je njen fah. Preprustio joj je to. I dobra je u tome. Zaista. Dara ima neki poseban pristup spravljenju playlisti, nit slaže muziku žanrovski, nit poštuje ono rasističko pravilo iz High-Fidelity-ja da crna muzika mora samo uz crnu da stoji, nit postoji ta neka jasna nit koja bi povezala svu tu polifoniju žanrova i stilova u jedan smisleni niz, a opet, tek nakon slušanja, sine ti koliko ustvari Šaban Bajramović, Aquarious iz Kose i Lauryn Hill pripadaju jednom istom korpusu. A ne znaš kako bi to objasnio. Ne zna ni ona, ali zna muziku.

Radujem se što sam baš na ovom programu festivala jer ću sa odličnim kantautorom i drugarom iz detinjstva Urošem Đunisijevićem, s kojim sam zajedno radio na nekim njegovim pesmama, probati da napravim dobar štimung za književno veče ali i zulum tulum ako ustreba.

Takođe, navijam za Imperativ, jer festivali koji promovišu jugoslovensku književnost, su najbolji primer preskakanja granica naših obor državica i nude platformu za razmenu i razvoj književnosti ali i naših društva uopšte. Prošle godine je po prvi put u svetu skočila prodaja knjiga, nakon godina marginalizacije, te nisam skeptik i mislim da tekst, u epohi slike, još uvek i te kako ima šta da ponudi.

 


Buka preporuka

Društvo

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.