Pjesnikinja Slobodanka Kulina: Bosna je i lijepa, i bolna, i sevap, i sevdah

”Bosna i Hercegovina meni je džan, srce, bit moja. Sigurna sam da nam oprašta vekovima naše hirove i neukost, jer nas voli”

Ernest Bučinski / 09. Oktobar 2021

 

Bosna i Hercegovina meni je džan, srce, bit moja. Sigurna sam da nam oprašta vekovima naše hirove i neukost, jer nas voli, i koliko god se mi delili svojom voljom ili nametnutom silom opet nas ona sačuva i u čoveka vrati. Bosna i Hercegovina je knjiga pravog čoveka, lepa i bolna, i sevap, i sevdah”, izjavila je Slobodanka Kulina u razgovoru sa novinarom BUKE.

Slobodanka Kulina rođena je u Sarajevu i ovaj grad cijeli svoj život nosi kroz život, a u svakoj njenoj pjesmi osjeti se njena privrženost i ljubav prema Sarajevu i Bosni i Hercegovini. Trenutno živi u Beogradu, ali se svojom dušom i mislima svakodnevno nalazi u svom rodnom gradu i Bosni. Pjesme ove spisateljice objavljivane su u međunarodnim zbornicima: ”Božanstvena žena”, ”Da se ne zaboravi”, ”Poezija bez granica”, ”Mesopotamija”, ”Una teče riječima zagrljena”, ”Riječ u vremenu”, ”Društvo poeta Australije”, Balkan diše stihom”. Dobitnica je više međunarodnih nagrada i priznanja. Učesnica je više književnih i poetskih druženja i festivala. Organizovala je brojne humanitarne akcije, između ostalih, humanitarne večeri poezije za pomoć migrantima, djeci s posebnim potrebama, žrtvama porodičnog nasilja. Objavila je zbrike poezije: ”Sto za dvoje”, ”Jabuka” i ”Tebi” i idejni je pokretač književnih projekata ”Balkan diše stihom” i ”Zvuci srca”, u kojima su radove objavili mnogi pisci iz regiona i svijeta. Njena poezija prevođena je na arapski, turski i engleski jezik.
 

Za Buka magazin Slobodanka Kulina dala je intervju u kojem je govorila o svojoj ljubavi prema poeziji, rodnom gradu, Bosni i još mnogo čemu.

Za sebe kažete da ste pjesnikinja trenutka. Na šta mislite kada to kažete?

Pesnik trenutka nosi dar od Darovatelja. Htina (istina) koja je obaveza bol i opomenu. Dar da vidiš dalje, osećaš dublje i moraš pesmom upravo taj trenutak koji čoveku, narodu, zemlji nanosi bol, sramotu pretnju, pesnik trenutka mora da iz džana (duše) rodi. Da izrodi pesmu svetu i čoveku kao putokaz, opomenu i ljubav, jer ta pesma iz džane se ne kroji, ne ukrašava. Pesnik trenutka svoju pesmu ispušta u dunjaluk (ovaj svijet) kao jauk, suzu i glasan smeh, kako bi je ljudi čuli, i ne samo čuli, već i spoznali. Pesnik trenutka je džan od Darovatelja odabran da darom dobijenim olakša, brani, upućuje čoveka ka pravim vrednostima bitisanja. Dar lep i obavezujući, koji boli, jer dublje oseća sve na dunjaluku i daje svaki otkucaj srca, da stihom htine džana brani adet (običaj) čoveka, red dunjaluka, ljubavi i htine.


Vaša poezija je, jednim dijelom, okrenuta prošlosti i tradicionalnosti vezanoj za Bosnu. Koristite arhaične izraze, turcizme. To nije neobično, jer vi ste rođena Sarajka.  Šta je to što vas najviše veže i privlači ovoj zemlji?

Bosna i Hercegovina moja rodna gruda, zemlja najboljih ljudi adeta, sevdaha, sevapa. Zemlja Osmana Đikića, Alekse Šantića, Ive Andrića, Meše Selimovića.

Povelja Kulina bana, geni ,sve ovo živi u meni, ja gledam stihovima Šantića, volim srcem Osmana, hodam onom Andrićevom ćuprijom, a štitim se Mešinom Tvrđavom. Govorim mojim bosanskim jezikom toliko bogatim, nežnim, otmenim: džan - duša, ašik - ljubav... U BiH znamo svi bez potrebe da nam prevode. BiH je izuzetna od svih drugih zemalja, jer ima svu bit dunjaluka. Tu su crkve, džamije, sinagoge, katedrale, posjeduje bit humanosti prijatelja i komšije. BiH je moj vazduh koji mi treba da bih živela. Da, zna taj vazduh biti hladan i zagađen, i sparan, ustajao, i svež, i lek, i otrov, ali je moj. Nažalos,t mi ga u velikoj meri činimo otrovnim, jer iz nekog čudnog razloga postaju nam daleki naši Đikić, Šantić, Andrić, Meša, a postaju bliski stranci kojima dajemo čast i kad treba i kad ne, dok svoje nekako potiskujemo i tim trujemo sopstveni vazduh i život.


Šta za vas predstavlja Bosna?

Bosna i Hercegovina meni je džan, srce, bit moja. Sigurna sam da nam oprašta vekovima naše hirove i neukost, jer nas voli, i koliko god se mi delili svojom voljom ili nametnutom silom, opet nas ona sačuva i u čoveka vrati. Bosna i Hercegovina je knjiga pravog čoveka, lepa i bolna, i sevap i sevdah.


Šta je Vaša najveća i najuzvišenija inspiracija?

Moja inspiracija je život čoveka, ali i život htine, ljubavi, haira i sevapa.


Kako biste definisali pojam pjesnik?

Pesnik je darovan od Darovatelja da oseća dublje, vidi dalje, kroz pesmu opomene, usmeri, brani voli. Hrabar džan koji suze osmehom skrije u tišini, noći se poseće, krvari nad jadom, čemerom u svom narodu, ali kroz stihove brani, poziva pravo na ljubav, na zdravost istog tog naroda.


U jednom stihu iz zbirke pjesama ”Tebi”, pišete kako je najljepše, ali i najtužnije čekati onog ko je tu. Da li je to zapravo usud ovdašnjeg čovjeka da nam je uvijek nedostižno ono što nam je nadohvat ruke, kako u emotivnom, unutarnjem, tako i u svakodnevnom, spoljašnjem, životu? 

Pesma ”Čekanje” govori upravo to da, nažalost, većina ljudi traži ljubav, sreću, a kada se osveste ili budu zaustavljeni nekom većom silom, obično tad bude kasno, spoznaju da je sreća ceo život bila tu pored njega. Kao kad supruga zna, oseća da je suprug vara i laže, a ona, jer voli, oprašta i čeka da on, njen suprug, bude srcem tu sa njom, a ne samo fizički. Upravo to je jedno od ”Čekanja”.


Vaša pjesma Stećak proglašena je za antologijsku pjesmu od strane kolega pjesnika iz regiona. Koliko Vam znače takva priznanja i da li takva priznanja pjesnike obavezuju i samim tim i na neki način stvaralački koče, ili daju još veći poriv i vjetar u leđa njihovom stvaralaštvu?

Priznanja jako znače, i ona od strane kolega i ona od strane čitalaca. Ali ono što ja nosim pod tim priznanjem je da je pesma ”Stećak” otvorila um i srce. To je za mene najveće priznanje.

Za kraj jedno neizbježno pitanje. Da li su pjesnici u ovdašnjem svijetu, gdje je izgubljen svaki kriterij i sistem vrijednosti, barem malo, onu sićušnu zericu, priznati u društvu?

Položaj pesnika danas na dunjaluku je isti kao u vreme Šantića, Osmana, Jakšića, Ujevića. Ono što je nagrada su pesme koje narod usrci, pa možda za sto godina neko bude naša imena izgovarao radi naših pesama. To je jedino pravo priznanje. Lično mislim da nema dobrih i loših pesnika, danas postoje samo dobre pesme koje nas nose ka Osmanu Đikiću, Aleksi Šantiću, Meši Selimoviću, Ivi Andriću.


Buka preporuka

Intervju

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.