U novom filmu Jasmile Žbanić, „Quo Vadis, Aida“, o srebreničkom genocidu, koji je, između ostalog, prikazan na ovogodišnjem Venecijanskom filmskom festivalu, Jasna Đuričić tumači naslovnu ulogu. Hvale vredan glumački opus Jasne Đuričić nam govori o glumici koja bira uloge koje sa sobom nose i društveno i umetnički zahtevne poduhvate, od velike važnosti u oba aspekta. Njena uloga Aide, u antiratnom epu Jasmile Žbanić, jeste upravo takva. Ovaj lik je nežan koliko je i neustrašiv i snažan, i preko potreban kinematografijama svih bivših jugoslovenskih republika.
Kada je reč o ženskim likovima na filmu, nije često slučaj da su one nosioci filma na ovako sveobuhvatan način kao što je reč u ovom filmu. Radi se o narativu u kojem rediteljka na izuzetno suptilan i prezican način preko emotivnog portreta jedne žene govori o jednom velikom i tragičnom istorijskom događaju. Upravo to što je reč istovremeno o epskoj i veoma intimnoj priči jeste jedan od najvećih kvaliteta ovog filma. Iako je Aida fiktivni lik, reč je sličnim sudbinama mnogih žena i porodica u Srebrenici. Koliko ste se oslanjali na stvarnost a koliko je lik građen nezavisno od toga? Da li činjenica da je reč o filmu koji prati istorijske događaje utiče na Vaš rad?
I da i ne. Sigurno da utiče, ali ja sam jako puno svedočenja pogledala i pročitala i pre samih priprema za ovaj film, tako da sam dugi niz godina u tome. Pre svega svedočenja žena, majki Srebrenice, ali i drugih ljudi, pratila sam sva svedočenja koja postoje oko mesta gde su se dogodila masovna ubijanja na čitavom prostoru bivše Jugoslavije. Normalno je da sam se, onog trenutka kada mi je Jasmila dodelila tu ulogu, koncentrisala još više, ali i inače pripadam toj vrsti ljudi koje to zanima, nisam neko ko zatvara oči. To je sve priča o mojoj bivšoj državi i ja toga ne mogu da se oslobodim. Ta zemlja i dalje u meni egzistira u potpunosti, čitava. To je taj nekakav unutrašnji prostor države, zemlje koji ostaje u tebi, šta god se dešavalo. I sve stvari koje su se dešavale, od raspada pa do danas, mene užasno zanimaju jer imam doživljaj da je na svim stranama moj narod, jugoslovenski narod. Nikada nisam imala probleme nacionalnih ili bilo kakvih podela. I onda su se, valjda, sva ta moja saznanja nekako sakupila u Aidi, tako da ona jeste fiktivan lik, ali negde i nije. Volela bih da je to skup svih tih ljudi, da sam od svakog uhvatila nešto i unela u nju. Kada je reč o ovakvim pričama to je uvek riskantno i za glumca bi bio najgluplji pokušaj imitacije. Trudila sam se da pratim te žene i da ni jednog trenutka ja, kao Jasna, ne izađem u prvi plan. Držala sam sebe „pod ručnom“ jer nisam bitna ja. Time sam se zapravo oduvek vodila jer smatram da je glumac neka vrsta provodnika, a pogotovo kad su ovakvo osetljive stvari u pitanju, stvarne sudbine. Mislim da te likove treba nekako ćutke da pratimo.
Ovo je po svom značaju i veličini priče, ali i produkcijski, svakako jedan od većih projekata na našem govornom području u nekom dužem prethodnom periodu. U svojoj dosadašnjoj karijeri, radili ste i u potpuno drugačijim produkcijskim uslovima, nezavisnog autorskog filma. Koliko se proces menja za glumca kada je reč o jednim i o drugim projektima?
Drugačije je, uvek je proces drugačiji. Pre svega jer su drugi ljudi, drugi material. Ja ne mogu sebe da postavim bez svesti o drugima. Uvek pokušavam da sagledam kakva je situacija, šta realno postoji, koji su uslovi, i onda u odnosu na to reagujem. Trudim se da se prilagođavam, ali ono što nikada ne napuštam, to je moje lično osećanje materijala. Bitan mi je moj prvi utisak, impuls koji osetim gde bi to trebalo da krene, toga se ne lišavam.
Ovo je zaista veliki i zahtevan projekat, i uloga velikog obima, naslovna. U nekom smislu, možemo reći da je ovo priča o Srebrenici kroz Aidin portret, i kroz portret njene porodice. Kako ste reagovali kad ste se susreli sa tim zadatkom ispred sebe i kako je bilo izneti ga?
Znala sam taj scenario dugo, jer je u prethodnoj verziji, gde je glavni lik bio sin, trebalo da igram majku. Onda je u jednom trenutku došlo do promene, Aida je postala glavni lik i Jasmila me zvala da mi to saopšti. Tačno se sećam, bio je 8. mart, i ona mi je napisala: „Baš je dobro što smo ovo dogovorile na ovaj dan.“ Prva reakcija kada dobijem veliku ulogu, uvek se uplašim, nisam od onih glumaca koji reaguju oduševljeno. Ne, moja prva reakcija je uvek da se uplašim i pomislim: kako ću ja to, šta sad? Naravno, bilo je samo potrebno neko vreme, da na miru iščitam scenario i da vidim da to sa ženom u središtu, sa Aidom, funkcioniše još bolje. U pitanju je majka i njena motivacija se naslanja na arhetipove kao u antičkim dramama. Imala sam užasno veliki prostor, to je neverovatno koliko je to kadrova, koliko scena. Tema je jako teška, a ovaj scenario je tako napisan da je sav u akciji, i vrlo brzo sam shvatila da zapravo imam puno konkretnih, praktičnih zadataka i da tu nema mesta nekoj velikoj emociji, nema vremena u takvom ludilu koje se njima dešavalo. Ona treba da stigne da učini sve što je moguće, do samog kraja i da to čini dostojanstveno, da ostane čovek do kraja. Kasnije, u tom drugom delu filma, kada je ona deset godina starija i ogrezla u tugu, tu sam drugačije radila i imala sam drugačiji prostor. Sve je nekako vodilo ka toj poslednjoj sceni, i Jasmila i ja smo išle zajedno ka tom poslednjem kadru. Ermin Bravo mi je dao divan kompliment povodom završnice filma. Rekao mi je da je taj moj pogled na kraju, zapravo njegovo osećanje Bosne poslednjih trideset godina. Ja sam njemu rekla da je to je moje osećanje sveta poslednjih trideset godina.
Jasmila Žbanić je afirmisana filmska rediteljka sa velikom karijerom i uspesima iza sebe. Vi ste u svojoj karijeri do sada podjednako sarađivali sa ostvarenim autorima ali i sa debitantima pa i sa studentima. Šta je ono što tražite kada se upuštate u neki projekat?
U smislu iskustva ne pravim razliku, to nikada nisam radila. Ili radiš ili ne radiš, to je to. Nikad nisam nečemu dala prednost misleći da je veliki i važan film u odnosu na nešto što radi neko ko je mlad i što je neizvesno. Važna mi je priča, odnosno scenario, to je osnova svega. Ako ja kliknem tu sa nečim, sa nekom sitnicom, onda ću da radim onako kako uvek radim. Kada nema ničega u materijalu što mene provocira, onda ni ne radim. To što neko iza sebe ima deset filmova a neko nijedan, to ne znači mnogo. Na kraju krajeva, volim da radim sa mladim ljudima. Verovatno je i do rada sa studentima, meni je to prirodno, da sam okružena mladim ljudima. A valjda tako i treba da bude, da stariji pomažu mladima. Ja nikada ne mogu da zaboravim koliko su meni neke starije kolege pomogle kada sam bila mlada. Taj rad sa iskusnijim i starijim kolegama i rediteljima su za mene neki moji masteri, moji doktorati, produžetak školovanja kroz praksu.
Porodica je sidro za koje se Aida grčevito drži pokušavajući da je sačuva. U neumoljivom i napetom ritmu filma, ona vodi jednu suludu trku sa smrću, čini se sama naspram sveta. Njena snaga deluje neiscrpna, jer je na kocki nešto za nju najvrednije. Čini se da nema vremena za nežnosti i sve ono što čini porodicu, pa ipak mi osećamo njihovu povezanost upravo u nekim delikatnim detaljima njihovih odnosa. Kako ste se lično Vi pripremali i na koji način ste formirali tu filmsku porodicu koja nam govori o tako velikoj temi?
Imala sam skoro godinu dana sama sa sobom da se pripremam. To nisu bile nikakve velike pripreme ali kada znaš da treba nešto da radiš, to sazreva i živi u tebi stalno. Pred samo snimanje smo imali mnogo čitaćih proba, mnogo improvizacija, u početku u jako uskom krugu, dok se formirala porodica. A zatim kada se formirala šira podela, onda su krenule ozbiljne probe koje je Kristina Majer (direktorka fotografije) i snimala. Otišli smo u Stolac, gde je i sniman film i probali smo sve u realnim filmskim prostorima. Čini mi se da su najdragocenije bile probe porodice koje smo radili u tom stanu u kojem smo snimali, našem filmskom stanu. Tamo je bilo mnogo improvizacija i rada na pred-vremenu, na njihovom životu koji je prethodio svemu što je u filmu. I to je uvek dobro. Naravno, toga nema u filmu ali to ostaje u glumcu, imaš to iskustveno u sebi i onda kad dođeš na set, jasni su ti odnosi, znaš o čemu pričaš.
Sad baš radim sa studentima Šekspira i zajedno čitamo tragedije, i uvek ih upućujem na to da su to sve porodične drame. U svim velikim dramama se uvek ide od mikro plana do makro, i ne može drugačije. Jasmila je odlično pronašla put da priča o Srebrenici na taj način, kroz porodicu.
Film priča o malim ljudima, o malom bespomoćnom čoveku, o ljudima koji su stradali. I to ne samo o ljudima koji su stradali u Srebrenici, nego u čitavom svetu. Jer i sada, u ovom trenutku sigurna sam da neke ljude trpaju u neke rupe negde na planeti, ko zna na koliko mesta i to je njima posvećeno. Kroz Aidu, kroz priču o jednoj ženi govorimo o millionima majki, sinova, kćerki, muževa. To je ono zbog čega smo pričali tu priču, u bilo kom drugom slučaju ja ne bih učestvovala. To je ono što je bitno, taj mali čovek. Gde ja taj mali čovek? Gde smo mi u svemu tome, u svom ludilu sveta, njihovih politika, njihovih ratova?
„Quo Vadis, Aida“ je posvećen ženama koje su izgubile svoje bližnje u genocidu u Srebrenici. Film govori o događaju o kome se u Srbiji ne govori ili se poriče. Mislite li da ova priča može da promeni nešto u percepciji ratova devedesetih među mladima u Srbiji? Mogu li filmovi menjati ljude, danas kada živimo još više odvojeni jedni od drugih? Koliko je važno da ovaj film pokrene dijalog sa mladima o temi ratova devedesetih?
Da ne verujem u to da filmovi menjaju ljude, ne bih se ni bavila ovim poslom. Zašto bi to danas bilo drugačije u odnosu na ranije? Mi imamo tendenciju da govorimo da je ovo najgore vreme, a bilo je mnogo gorih vremena. Možda ćemo za ovo vreme govoriti kako je bilo super jednom u budućnosti. Mene su kao mladu neki filmovi menjali, kada uopšte nisam imala veze sa ovim poslom, menjale su me neke predstave a nisam znala da ću se baviti glumom. Zašto sada ne bi bilo tako? Pripadam staroj školi glume i nama je naš profesor Branko Pleša govorio: ako doprete do jednog gledaoca postigli ste uspeh.
U filmu se obrađuju pitanja o kojima ne vole ljudi da govore, ni sa jedne strane. To je nešto što se sklanja. Bilo bi divno da što veći broj mladih ljudi vidi film, ali kako? Bioskopi rade pa ne rade, ali sada će krenuti striming pa se nadam da će to biti način da dopre do ljudi. Mali je broj ljudi koju uopšte znaju nešto o Srebrenici, nisu samo mladi u pitanju. Razmišljam o nekom klincu kome od malih nogu govore da mu je musliman neprijatelj, odnosno da mu je Srbin neprijatelj, koji u svojoj sobi na laptopu gleda „Quo vadis, Aida“ i sam dolazi do neke svoje katarze. Potrebno je mnogo takvih filmova, mnogo razgovora, mnogo situacija gde bi mladi ljudi bili jedni sa drugima neko vreme i shvatili da govore istim jezikom, da imaju iste navike, da jedu istu hranu. I pre svega, shvatili da kakve veze ima to sve sa tobom koji imaš 19, 20, 25 godina? To nije tvoj život, tvoj život je tvoj život. Sada je malo stvari katarzično, imamo gomilu produkcija ali nema nikakve katarze. Niko da ti otpuši neku rupu, da ti otvori neku čakru, da ti se nešto dogodi, a ovaj film, čini mi se, ima to.
Ovo nije prvi put da ste sarađivali sa Jasmilom Žbanić, radile ste zajedno i na njenom filmu „Za one koji ne mogu da govore“ (2013). Šta je ono što bi izdvojili u njenom pristupu filmu i radu sa glumcem? Šta Vas, sem scenarija i uloga, vraća radu sa njom? Kako je izgledala vaša saradnja ovog puta?
U filmu „Za one koji ne mogu da govore“ sam imala samo dva-tri snimajuća dana i mislila sam kako ćemo to lako i brzo snimiti, ali sam onda došla na snimanje i tu je bilo potpuno drugačije, puno smo radili, bilo je puno intervencija na setu. Jasmila je neko ko u startu veoma dobro zna šta hoće i ne pušta to, do kraja insistira na stvarima koje su joj važne. Na „Quo Vadis, Aida“ sam imala 42 dana i ta prva nedelja je bila najteža. To je valjda uvek tako, dok sa svima iz tako velike ekipe, iz 6-7 zemalja, nađeš zajednički jezik. Dodatno mi je na početku bilo stresno jer smo mi zbog zauzeća glumaca krenuli sa scenama koje su takoreći pred kraj filma. Naravno da je to sve bilo isprobano ali mi je svejedno bilo čudno i stresno. Pre svega sam bila nervozna zbog engleskog jezika, glume na drugom jeziku, pa zatim i zbog tog srebreničkog akcenta koji je veoma specifičan. Bilo je trenutaka kada sam mislila da neću moći, da treba da spakujem kofere i odem, ali je naravno sve to vrlo brzo prošlo. Nakon te prve snimajuće sedmice sam, uslovno rečeno, uzela stvar u svoje ruke.
Nije uopšte lako raditi sa Jasmilom zbog njene zahtevnosti. Bilo je situacija u kojima mi je po nekoliko puta iz režije vikala da ne mašem rukama. Onda si u situaciji da tebe cela ekipa čeka, da puno puta vraćamo kadar i u sekundi budeš jako povređen. Naravno, to mi je sada smešno jer ja baš takve stvari kao glumica priželjkujem. U poslednjoj deceniji sam vrlo često u situaciji da mi niko ništa ne govori, mladi reditelji jer me se plaše, a stariji kažu: ma pusti Jasnu, ona će to sama uraditi.
I onda ti tako postaješ strašno usamljen jer više niko ne radi sa tobom. A bez obzira koliko si dugo u poslu, ti stalno želiš da napreduješ, da ti neko nešto novo kaže, da si vođen, da ti neko postavlja izazove. To je ono što mi je sa Jasmilom bilo divno, što je posle dugo godina neko brinuo o meni, brinuo da sve bude kako treba. Imala sam potpunu slobodu i veliko poverenje sa njene strane. Takođe, ono što kod Jasmile jako volim jeste to što ona uvek ide tamo gde je najgore, tamo gde svi ostali žmure i gde niko drugi neće do ode.
Ovaj film u sebi sadrži neke antičke motive, podsećajući nas širinom na ta velika dela i ostavlja dubok trag na gledaoca, poput epa. Koliko Vas kao glumicu ali i kao ženu menja rad na svakom liku, i na koji način?
Kada radimo nešto na filmu ili u pozorištu, to je čitav jedan život, naš zajednički i pojedinačni. To je neko vreme koje je zapravo mnogo duže nego što je ono realno. Mi smo ovaj film snimali tri meseca, a to je u našem unutarnjem doživljaju mnogo duže i veće i to nas sve menja, pogotovo kada je lepo.
Osećam da sada, iako sam to ranije radila, još više treba jasno i glasno govoriti stvari, pozivati na dijalog. Kada se rade značajne stvari onda izlaziš drugačiji iz toga, a kada se rade besmislene stvari onda čak ni ne ostaješ isti nego nazaduješ. Treba da budemo brižljivi pri odabiru sadržaja. To mora biti plemenita priča, koja će značiti ljudima, jer kad je priča plemenita, onda nas to sve unapređuje, sve nas menja na bolje, i nas koji radimo i ljude za koje radimo. Kada se baviš nekim besmislenim sadržajem, onda se osećaš loše i ta praznina koju inače svi imamo i želimo da je popunimo, postaje još veća.
Preuzeto sa fcr.rs
