Sa izuzetkom stanarine, većinu svog novca trošim na namirnice. Na ručkove koje sam platila zato što sam suviše lenja da ujutro sebi napravim sendvič, na pivo posle posla, na previše paklica cigareta. Ne mislim da je moj slučaj poseban, samo baksuzan. Na kraju krajeva, volela bih da imam više gotovine kako bih mogla da je trošim, na primer, na putovanja ili investicije. Umesto toga, ubacujem u svoje ždrelo ukusne đakonije ili supstance koje menjaju svest samo da bih postala neosetljiva na banalnosti svakodnevnog života. "Čovek nosi ručak od kuće da bi uštedeo na sitnim zadovoljstvima" glasi naslov članka na Onionu u kom se prepoznajem, kao osoba koja zna da utorak ne deluje više tako grozno kad se u Svitgrinu natovariš salatom od petnaest dolara.
Dok sam bila na koledžu i siromašna kao crveni miš, mislila sam da je platežna moć isto što i mogućnosti da se kupi burito kad god vam se prohte. I dalje ne mislim da je to loša logika; ako ne moram da brinem oko hrane, životinjski deo mog mozga je zadovoljan. Ali ako sam nešto naučila pišući proteklih nekoliko meseci o ličnim finansijama, onda je to da je životinjski deo vašeg mozga sebični idiot koji želi da se udavite u hamburgerima od 12 dolara i idete taksijem svuda umesto da otplaćujete studentske kredite.
Tradicionalna alternativa kupovini preskupe hrane, kao što zna svaki student, jeste za svaki obrok spremati azijske nudle na malom podnom rešou sve dok vam fizički ne pozli i morate da tražite novac od roditelja. Ali mora da postoji neka zlatna sredina između smrti od natrijuma i bankrotiranja od ugađanja sebi. Želela sam ishranu koja će biti jeftina, a neće mi oduzeti godine života.
I tako, u nameri da skrešem trošenje na hranu a ne prođem kao subjekt Onionovog članka koji je toliko tužan da je smešan, odlučila sam da sprovedem kratak eksperiment: koliko jeftino mogu da se hranim a da i dalje u sebe unosim sve hranjive sastojke koji su mi potrebni? Isprobala sam dva metoda. Prvi je podrazumevao futurističku zamenu za obroke, a drugi staromodne splačine.
Zamena za meso
Prvo što sam uradila da bih pronašla savršenu hranu bilo je da se konsultujem sa nutricionistom po imenu Lora Sipulo, koja mi je rekla da moj plan nije mnogo pametan. Ona mi je otkrila da ne postoji način da dobijete sve što vam je potrebno tako što ćete iznova i iznova jesti jednu te istu hranu.
Ono što mi je rekla bilo je u direktnoj suprotnosti sa misijom trendovskih proizvoda zamene za meso poput Sojlenta, koji obećavaju sve hranljive sastojke pravog obroka bez smaračkog procesa koji se zove "biranje hrane i njeno žvakanje" a za koji današnje zaposlene mase nemaju vremena.
"Ako ste u kriznoj situaciji, poput naših trupa u stranim zemljama, to može biti jedna od opcija za kratak vremenski period", rekla mi je Sipulo. "Ali gde su antioksidanti koje biste dobijali iz voća i povrća i sva ona druga svojstva koja sprečavaju dobijanje raka?"
Nije me, međutim, brinuo rak. Planirala sam ovo da radim samo tokom kratkog vremenskog perioda, a sumnjala sam da bilo šta što unosim u sebe može imati lošiji ukus od Izi Meka sa kojim imam dugu i zabeleženu istoriju. Ali pretplatiti se na Sojlent značilo bi da su svi moji obroci tečni, a nisam bila spremna na takav život. (Jedan od mojih kolega novinara se nedavno upustio u tu avanturu, ako ste radoznali kako je to ispalo.) Umesto toga, naručila sam deset porcija MealSquares-a u vrednosti od 30 dolara.
MealSquares su, za srećnike koji ne znaju šta je to, "hranljivo potpuni" obroci od 400 kalorija u obliku blokova nalik pogači, ali mnogo, mnogo tvrđi i neverovatno suvi, kao materijal od kog možete da sagradite kuću. Neki ljudi u redakciji VICE-a ih jedu kao normalnu hranu, a ja nemam pojma kako. Probala sam ih, ali je moje telo uporno odbacivalo MealSquares. Moja vilica je odbijala da ih žvaće. Pribegla sam zalivanju zalogaja MealSquare-a kafom kao da su pilule, a životinjski deo mog mozga je rekao: Šta to radiš? U šta smo se to pretvorili?
Posle jednog čitavog dana i 400 kalorija ovog eksperimenta, shvatila sam da MealSquares sadrže čokoladu te izdvojila sve tamne delove svog doručka. U ovoj fazi, miris bilo kakve druge hrane mi je u stomaku pravio grčeve od gladi; prošla sam pored picerije i skoro zaplakala. Sipulo me je upozorila na to, napomenuvši da je važno jesti raznovrsnu hranu ne samo zbog hranljivih sastojaka, već i zbog mentalnog zdravlja.
Splačine
I tako sam Sipulo zamolila da osmisli obrok specijalno za mene koji je kompletan po hranljivosti, ali od sastojaka koji su toliko jeftini da su praktično besplatni. Nije mi se mnogo dopao njen odgovor, a to je da propržim spanać ili kelj na maslinovom ulju, pomešam ih sa pirinčem i na sve to tresnem kašiku tunjevine iz konzerve.
Međutim, posle dva dana jedenja MealSquares-a, bila sam toliko očajna da sam bila spremna da probam bilo šta. Smazala sam punu plastičnu činiju ovih neobičnih splačina maltene čim sam stigla u redakciju u sredu ujutro. Ovo je bilo upravo suprotno od problema koji sam imala sa MealSquares, za koje mi je trebalo toliko vremena da ih progutam da nisam bila u fizičkoj mogućnosti da u sebe u jednom danu unesem dovoljno kalorija da bih normalno funkcionisala.
Narednog dana sam napravila toga još, i bilo je dobro, jer sam nastavila da volim svoju novu izmišljotinu od hrane mada je neverovatno ličila na recept koji sam pronašla na internetu za hranu za kućne ljubimce u domaćoj radinosti. Kad sam to veče stigla kući, u činiju sa svojim splačinama ubacila sam gomilu ruskog dresinga i sve to pomešala dok se nije pretvorilo u jednu ukusnu, kompaktnu smesu. Posle toga sam jela još dvaput i zaspala osećajući se kao da sam upravo otkrila najbolje uputstvo za lagodan život na svetu.
Nije potrajalo. Narednog dana moje raspoloženje se pokvarilo. Pretvorila sam svoje splačine u verziju za "doručak" zamenivši tunjevinu jajetom na oko. U ovoj fazi sam primetila da se krećem veoma sporo i da mi trnu ruke. Počela sam i žestoko da paničim, buljeći u svaku hranu kao što pas bulji u vevericu. Kad je moj kolega umočio krompir u nekakav sos i potom ga strpao u usta, za mene je to bila gotova pornografska scena.
U petak je moj eksperiment trajao već pet dana i osećala sam se kao da se krećem pod vodom. Zbog svoje monotone ishrane osećala sam se kao da imam trajni mamurluk, jedino što nisam pila — a kad jesam, od pola piva mi se tako zamantalo u glavi da sam se uplašila da ću pasti u nesvest. Narednog jutra sam se osećala još gore.
"Jedemo iz psihiloških razloga, jedemo zbog svojih navika", objasnila je Sipulo. "Najnovije istraživanje pokazuje da će način na koji vaše telo reaguje na neki obrok zavisiti od količine vašeg stresa. Dakle, ako ste pod stresom i ne sviđa vam se vaš obrok, svarićete ga drugačije nego neko drugo jelo."
Pitala sam je šta to znači.
"Veća je verovatnoća da će se bakterije iz vaših creva izliti u druge delove vašeg tela." Insistirala je na tome da to nije "tako loše kao što zvuči", ali ja sam bila u fazonu, Oh, stvarno?
Znam samo da me je u nedelju, kad sam izašla sa prijateljicom u Kvins, odjednom spopao najsnažniji nagon za povraćanjem koji sam ikad osetila. Mogu na prste jedne ruke da izbrojim koliko sam puta u životu povraćala, ali taj osećaj je prilično prepoznatljiv. Ispustila sam ledenu kafu na pod, uskočila u taksi i skoncentrisala se najviše što mogu da ostanem pribrana sve dok ne stignem u svoj stan — što baš nije bilo lako.
Količina novca koju sam potrošila na hranu ove nedelje? 10,06 dolara. Ne smem ni da pomislim koliko je na kraju koštao onaj taksi.
Izvor VICE
