Pol, rod i pomoz’ bog

PrOdavačice su po prirodi, prEdavačice veštački namet. Učiteljice oprirodnjene, dekanke protivprirodne. I tako dalje, i tako dalje… Nismo kreativni kad je ravnopravnost u pitanju, ni u jeziku ni izvan njega.

Adriana Zaharijević / 11. Juni 2021

Foto: Ivana Tutunović Karić

 

Usvojen je zakon o rodnoj ravnopravnosti. Konačno. Kao javnost nismo saznali da li je višegodišnje čekanje do kraja bilo stvar nemara, (ne)odgovornosti ovog ili onog ministarstva, ili političko pitanje. Ne znamo da li mu se neki krak stranke na vlasti protivio, da li je bilo interne gigantomahije oko toga da li će u Srbiji zavladati „rodna ideologija“, ili je prosto bilo prečih stvari – od ravnopravnosti. Predsednik države je krajem septembra 2020. obznanio svoj san o rodno ravnopravnoj vladi i – rečeno-učinjeno – na toj rodnoj strukturi bi nam mogle pozavideti gotovo sve uznapredovale demokratije sveta. Ne znamo, doduše, u kolikoj je meri ovaj zakon proizvod volje i pregora tih istih žena koje sada vode ministarstva u našoj zemlji – ne znamo, jer se nisu oglašavale, sem u nekim izdvojenim slučajevima kada su govorile protivno slovu i duhu zakona o kojem se uveliko pregovaralo (Jadranka Joksimović nas je, recimo, podsetila da ona nije ni supruga ministra ni Nušićev lik, već prosto ministar).

Ovih dana se žustro, zajedljivo i rovovski raspravlja – kao i uvek kad je rodna ravnopravnost u pitanju – o jeziku. Tužno je i smešno posmatrati žene i muškarce dok usklikuju kako će muški gramatički rod u srpskom jeziku zauvek ostati neutralan, kako lingvistkinje izgovaraju „ljudi i žene“, kako se grozimo i ježimo od tog silovanja jezika koji bi da bude pluralan i „osetljiv“. Niko da se seti kreativnih pokušaja, poput Daničićevog u Knjizi postanja, gde je, eno, čovječica (zvuči i smešno i rogobatno, ali ti reformatori srpskoga jezika u 19. veku su pravili svakojake vratolomije, i to prilično na silu, koje danas doživljavamo kao najprirodniji naš jezik), ili Kostićeve pletisanke – koja u nas, nažalost, nije postala česta imenica, možda jer slabo držimo do romantike. PrOdavačice su po prirodi, prEdavačice veštački namet. Učiteljice oprirodnjene, dekanke protivprirodne. I tako dalje, i tako dalje… Nismo kreativni kad je ravnopravnost u pitanju, ni u jeziku ni izvan njega.

Ključna rovovska municija odnosi se na pitanje: naše li je, namet li je? Ako je namet, nije dobro. Pilotkinja je, na primer, namet. Pilot, s druge strane, nije – iako reči u srpskom nije bilo dok nije počela da se primenjuje na osobu koja upravlja avionom, za razliku od nekih drugih jezika u kojima se na tu osobu počela odnositi tek pošto je pre toga upućivala na upravljanje, davanje smera, kormilarenje. Uostalom, i avioni su nam bili strani, nismo ih mi ni izmislili, niti smo smislili kako se njima pilotira, pa ih zbog toga ne doživljavamo kao nešto tuđe, jer Srbi i Srpkinje po prirodi ne umeju da lete.

Bez sumnje, u celoj ovoj raspravi možemo beskonačno cepati dlaku na mnogo delova. Oko jedne, međutim, ne može biti spora, a ona je za ovu raspravu, bar jednoj strani, najbitnija. Izrečeno je u jednoj emisiji kako rod nije naš. E, pa, neće biti – naš je, kao rod najrođeniji.

Oni koji imaju istaknutiju ulogu u borbi protiv rodne ravnopravnosti i duže pilotiraju tim poljem, recimo Dveri i njihovi akademski udarnici, pažljivije biraju pojmove, pa nam govore da je to neki džender, da je ovde uvezen s „džender ideologijom“, da je to stvar diktata iz Brisela. Da li su džender i rod ista stvar? Da li nam se nešto tuđe potura kao naše, kad ga, kako nam razni sada kažu, ni sam naš Ustav ne prepoznaje (a naš ustav, jasno je, tretiramo kao da je u najmanju ruku reč o američkom ustavu čiji se tekst od 1787. nije ama ni za zapetu izmenio)?

Zakon o rodnoj ravnopravnosti u članu 6 definiše pojmove i počinje od nosećeg – roda (koji je, podsećanja radi, definisan i u ranijem Zakonu o ravnopravnosti polova). Prema članu 6, rod „označava društveno određene uloge, mogućnosti, ponašanja, aktivnosti i atribute, koje određeno društvo smatra prikladnim za žene i muškarce uključujući i međusobne odnose muškaraca i žena i uloge u tim odnosima koje su društveno određene u zavisnosti od pola“. Isključi li se zamoran birokratski stil, odavde saznajemo da rod nije neki entitet, pojava ili biće. Reč je o nečemu što je bitno vezano za društvo – za društvena očekivanja od nas koji smo se rodili u određenom telu, za mogućnosti koje imamo ili nemamo zato što živimo u tom telu, za uloge koje se, s pravom ili ne, dovode u vezu s tim očekivanjima. Simon de Bovoar je 1949. godine zapisala da se ženom ne rađa, već se njome postaje, što bi se u jednakoj meri moglo reći i za muškarce. Rađa se ljudsko odojče koje ima ljudske organe koji se u jednom razlikuju. No, istorija neravnopravnosti ne proizlazi iz polne razlike u i na telu. Nju proizvode društva koja procenjuju šta je prikladno, dolično, poželjno da budemo zato što su nam tela drugačija.

Neko bi možda odavde zaključio sledeće: De Bovoar je bila feministkinja, ovo su feministički argumenti, pa je ovo stoga feministički, i više od toga, „dženderistički“, zakon. Tačno je da je feministička teorija iznikla iz razlikovanja pola i roda, gde je ovo prvo nešto od prirode dato, ovo drugo nešto što živimo jer smo društvena bića, a društvo žilavo istrajava u održavanju neravnopravnosti. Međutim, pol i rod (sex/gender) nisu, nažalost ili na sreću, izmislile feministkinje. Novozelandski psiholog, Džon Mani, već 1955. piše da rod treba razlikovati od pola i rodnu ulogu definiše kao „sve ono što osoba kaže ili čini da bi se prikazala kao neko kome pripada status dečaka ili muškarca, odnosno devojčice ili žene. U to spada i seksualnost, u smislu erotizma, mada se na to ne ograničava. Rodna uloga se procenjuje u odnosu na uopštene manire, ponašanja i držanje; preferencije u igri i rekreativna interesovanja; spontane teme kojima se rukovodimo u razgovoru; sadržaje snova, sanjarenja i fantazija“. Američki psihijatar, Robert Stoler, 1968. godine objavljuje knjigu Sex and Gender i na sledeći način objašnjava njihovu razliku: „U rečnicima se ističe da je osnovni sadržaj pola biološki… U skladu s tim, reč pol će se u ovom radu odnositi na muški ili ženski pol i na sastavne biološke delove koji određuju da li je neko muškarac ili žena; reč polni imaće anatomske ili fiziološke konotacije. Ovim se očigledno ostavljaju po strani ogromne oblasti ponašanja, osećanja, mišljenja i mašte, koje se odnose na polove a ipak nemaju primarno biološke konotacije. Za neke od tih psiholoških pojava upotrebiće se termin rod“. Antropolozi su takođe imali značajnog doprinosa „kulturnoj analizi pola“, pa tako Džordž Trejger 1962. pažljivo razdvaja pol, rod i seksualnost, i rod povezuje sa sistemom uloga u kojem se „razlikuju zadaci dvaju polova, uverenja i tradicionalna shvatanja o tome šta su oni u stanju da čine, što spada u opis prave muškosti i ženskosti“. Ono što su tome dodale nebrojene feminističke teoretičarke i teoretičari, pozajmljujući i nadograđujući par pol/rod iz navedenih teorija, jeste pokušaj da se objasni neravnopravnost, duboka hijerarhija, nejednako vrednovanje koje društvo upisuje u te različite uloge – koje se imenuju pojmom roda.

Pogleda li se bolje, upravo to piše u članu 6. Rod nije izmišljeni entitet, nešto „treće“, oživljeni konstrukt, neustavna kategorija, nekakav „džender“, već opis načina na koji nas društveni život oblikuje u prave žene i muškarce. U pravu, kao i u jeziku, mi smo uvek i pre svega društvena bića. Reč „rod“ upravo to zahvata – daleko bolje od strane reči gender – i toga su bile svesne jugoslovenske feminističke teoretičarke kada su od 70-ih uvodile autohtonu terminologiju u srpsko-hrvatski jezik – Žarana Papić, Nada Ler Sofronić, Biljana Dojčinović i brojne druge. Rod se tiče naroda, onog što je od naroda, što je kao pravo i dobro obnarodovano. Rod se tiče poroda i toga ko će roditi, a ko će dati ime. Rod je, dakle, duboko svezan s porodicom, s tim kako se kroz istoriju organizovalo srodstvo, kakva je kome u tom sistemu uloga pripala, koliko je ko tu ulogu poštovao, i kako je mogao, ako je ne poštuje, biti društveno kažnjen. S tim u vezi je i izrod, onaj ko će se odroditi ili će narod proglasiti da se izmetnuo, da negde „zakazuje“ i zbog nečeg ne valja.

Srpski jezik, Ustav, naša porodica, a i svi mi u našim najintimnijim mislima, željama i nadanjima, dobro znamo šta je rod. Oni koji ne znaju, ili se prave da ne znaju, ne brinu se o lepoti i čistoti jezika već su im namere na drugom mestu. Svi mi ostali mogli bismo da razmislimo o tome kako da učinimo ono u čemu se još nismo dovoljno oprobali, ono u čemu nismo dovoljno uspeli: kako da učinimo svet, naš svet, manje neravnopravnim mestom.

 

Peščanik

 


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.