Politika kao plebiscit

Koliko još vremena treba da prođe kako bi politička elita sazrela i razumela da je politika, između ostalog, i veština kompromisa i da počiva na toleranciji partijskih frakcija i kontroli ega

Nebojša Katić / 21. Novembar 2020

Foto: Ilustracija

 

U državama dobro simulirane demokratije građani najčešće glasaju za one političke stranke koje će, kako veruju, na najbolji način zastupati njihove interese i vrednosti. U državama koje demokratiju neuspešno simuliraju, građani glasaju za ili protiv onoga ko je u tom trenutku na vlasti, pa izbori tako postaju neka vrsta plebiscita. Oni koji glasaju protiv vlasti često glasaju za „prvog iz autobusa”, bez jasne ideje šta bi promena mogla da donese. Koliko god prethodni iskaz odslikavao skepsu prema demokratiji, dobro simulirana demokratija svakako je bolja od one druge. Istočna Evropa, i Srbija u njoj, imaju veliko iskustvo u lošem simuliranju demokratije.

Kada su građani (uz izdašnu inostranu pomoć) 2000. godine svrgavali vlast glasajući za šaroliko društvo okupljeno u DOS-u, oni nisu glasali za političke programe udruženih stranaka niti su mogli da naslute šta će budućnost doneti. A budućnost je donela koaliciona trvenja, krizne štabove i dodatnu destrukciju već teško narušenih institucija, podelu države na partijske feude, privrednu destrukciju i još veću korupciju od one iz prethodnog perioda. Udvoričku elitu prethodnog režima zamenila je „evropskija” elita, takođe udvorička. Onaj deo elite koji se nije jasno politički svrstao ostao je na margini.

Traumatično postoktobarsko iskustvo dovelo je do toga da deo građana čiji su životi upropašćeni i/ili čije su nade izneverene „oktobarskom revolucijom”, radije glasa za crnog đavola nego za političke snage koje identifikuje s tim periodom. Dobar deo opozicije i njima naklonjenih intelektualaca kao da ne razume tu jednostavnu činjenicu.

Smisao ovog, pretpostavljam za mnoge iritantnog viđenja prošlosti, jeste da ukaže na sličnost današnje političke situacije s onom od pre dvadeset godina. Ponovo je na sceni binarna podela za i protiv jedne ličnosti. Ponovo je na jednoj strani brutalni monopol partije na vlasti, ponovo je na opozicionoj strani veliki broj malih partija koje se guraju oko političkog centra. Razlika je samo u tome što nema stranog faktora koji bi to šareno opoziciono društvo ujedinio i organizovao – bar ne za sada.

Mnoštvo partija ne reflektuje ni politički dinamizam niti raznolikost političkih ideja i ideologija. Na sceni je veliki broj partija koje ne mogu racionalno da opravdaju svoje nezavisno postojanje. Ove partije su nastale pre svega na sujetama svojih lidera i, još gore, odražavaju njihove međusobne animozitete. Ako sličnomišljenici nisu u stanju da se okupe u jednoj partiji, kakvi su izgledi da koalicija malih partija obezbedi funkcionalnu vlast – ako je ikada osvoji? Da li bismo tada ponovo gledali reprizu onoga što je viđeno u prvoj deceniji ovog milenijuma? Koliko još vremena treba da prođe kako bi politička elita sazrela i razumela da je politika, između ostalog, i veština kompromisa i da počiva na toleranciji partijskih frakcija i kontroli ega?

Okupljanje šarolike opozicije u jedan blok, iz ugla političke pragme i taktike, može biti dobra ideja i možda može doneti pobedu na izborima, jednog dana. Za budućnost Srbije i normalizaciju političke scene takva smena vlasti bila bi loša repriza. Srbiji nije potrebna široka koalicija političkih snaga, već čišćenje, profilisanje i ukrupnjavanje političke scene, bez obzira na to ko je trenutno na vlasti.

Građani bi trebalo da znaju kojim putem opozicione stranke žele da vode Srbiju, kako planiraju da ostvare svoje ciljeve i u čemu je fundamentalna razlika između politike koju vodi trenutna vlast i one za koju se oni zalažu. U tom kontekstu nije ni izbliza dovoljno ponavljati fraze o borbi protiv korupcije, o demokratizaciji javne scene i borbi za slobodne medije. Poučeni ranijim iskustvima, građani će im teško poverovati na reč.

Smutna su i opasna vremena, a vlast neprekidno daje povode da se politički diskurs grubo i primitivno banalizuje. U takvom ambijentu nema prostora za ozbiljne razgovore i debate o putu kojim Srbija treba da ide. Ovo je za opoziciju možda i srećna okolnost, budući da u tako vulgarnoj kakofoniji ona može da izbegne izjašnjavanje o teškim dilemama koje su pred Srbijom.

Da je politička scena uljudnija i normalnija, građani Srbije bi možda saznali da u bitnim političkim opredeljenjima zapravo nema velikih koncepcijskih razlika između vlasti i najvećeg dela opozicije. Možda bi građani tada otkrili da je reč o nečemu što Frojd (u drugačijem kontekstu) zove narcizmom malih razlika, te da u političkom smislu Srbija živi zadati život bez obzira na to ko je na vlasti.

Ekonomista

 

Politika


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.