Od svih ljudi, Kobi.
Od heroja koji je imao jednu supermoć, da kako je sam govorio, „krvavog dupeta iz večeri u veče“ pokazuje da mu je stalo.
Od čoveka koji je napisao pismo košarci, jer su sport i on sam bili jednaki, za istim stolom.
Šta bi sada napisao, da je ovo sledeća stanica na kojoj stati da se osvrne pre nego što prođe kroz tunel.
Brajant nije sportista, on je ikona svega što predstavlja grad čiji je jedan od anđela bio. Verovatno znate da je Los Anđeles izgrađen na kostima, da stanovnici veruju da, kad se zatrese nije to Pacifik, već šaputanje nemirnih stanovnika grobova, njihov način da podsete čiji je grad.
Ali, bio je Kobijev, pre nekoliko dana je u onom haosu izašao iz automobila i pomagao u nezgodi koja se dogodila na krcatom auto-putu.
Jer, to je on, anđeo čuvar, ne ono na terenu, to je često govorio, nije nikada, kao i svi geniji razumeo koncept u kome neko nervozom osporava činjenice.
I vidite, za Kobija nije bilo tanke granice između pobeđivanja i pokušaja. Za njega nije bilo dovoljno dobro, niti skoro savršeno, kako su ga nazivali, ne, dolazio je u salu, pričaju, onu na treninge da se spremi za pobedu. I uopšte nije imao dilemu oko te stvari, okružiti se pobednicima.
U tome je ležao problem sukoba sa O'Nilom, osvojili su tri titule, Kobi je smatrao da saigrač nije učinio dovoljno. Šek ga je optuživao da je sebičan, ne, Brajant je samo više verovao sebi nego nekome drugom ko nije uložio sve u pobedu.
„Ne razumem lenjivce, nikada vas neću razumeti“, znao je da kaže svetu. I da potegne žicu koja bi mogla da eksplodira. Legendarne su priče iz nekadašnjeg „Foruma“ gde su lideri padali jer su bili bolećivi. Doprinos kulturi pobeđivanja je vraćen sa Brajantom, on je bio baš oličenje sna, zbog toga se dolazi u grad, tamo gde je konkurencija najveća i gde svi očekuju minijaturnu šansu.
Većina je nikada ne dobije, ali Brajant je neke stvari objašnjavao vrlo jednostavno, u trenutku kada odustanete od snova, već ste omogućili nekome drugome da zgrabi uspeh.
Ako se vratimo na ono pismo, sportu je poručio da ga je održao živim. Sada, deluje jezivo, u ovom trenutku u kome smo svi zatečeni, da li ovo znači da za Kobija nije bilo života posle košarke?
Da li je predosećao da se njegov put završava kada se reflektori pogase, da li je ono bilo oproštajno pismo svima nama, njegovim hodočasnicima.
Sebe je nazivao lavom koji mora da jede, ili si deo njegovog čopora, ili si plen. Lavovi ne stare kao ljudi, a opet tužno ih je videti kada moraju da se pomere u stranu. Kobi nikome nije učinio, ma koliko sad to ludo zvučalo da ga vidi kao veliku prošlost. Kada je pisao mladome sebi, rekao je jednu veliku stvar, da se glavobolja leči time što stvari od početka staviš na svoje mesto.
Zbog toga je svako u Lejkersima morao da prođe inicijaciju, da dokaže posvećenost, zbog toga je Kobi voleo Gasola, u njemu je prepoznao istu glad koju je imao sam. Spremnost na žrtvu i odsustvo kompromisa kada govorimo o pobeđivanju.
Znali su da mu slome srce, oni Seltiksi koji igraju na centru posle titule, klub koji je mrzeo čitavom dušom slavi prsten. Ali, to ga je ojačalo, vratio se da ih ućutka već sledećeg leta.
To što je nekada šutirao previše, za njega je bilo dovoljno.
„Ne postoji previše, ili premalo, samo onoliko koliko je potrebno“, citirao je Mocarta.
Biće mi potrebno vreme da prihvatim, niko nije toliko jak da se nosi sa nezamislivim stvarima. Sa stvarima za koje nas nisu pripremali. Niko nije ustao jutros očekujući da će ostati bez svog heroja.
Kriv je i jebeni Holivud, tu anđeli ne umiru.
U stvari tu vladaju, vraćajući se među one kosti što će vekovima šaputati o Brajantu.
Što kaže Murakami, patnja je tihi način da prihvatiš stvarnost, Kobi je otišao sa druge strane ogledala. Nateraće kraljicu i one njene sluge što su odsecale glave da ruže ofarbaju u purpurno i zlatno, njegovu farbu.
Zbogom Mamba.
Sportske.net
