Rajko Grlić za Novi Magazin: Opljačkali su i dušu ovih prostora

Svaki rat je, u suštini, promena vlasništva. Kada se “skinu” te rečenice “ja volim svoju zemlju”, “mrzim susjede” i dr., kada se razgrne sve u ovom bratoubilačkom ratu koji se tako lako raspršio po ovim prostorima, onda vidite da su tvornice nestale...

Gordana Nonin / 07. Oktobar 2019

Foto: Vanja Fifa

Ceo Novi Sad priča da vas dvojica šetate gradom, rekla je jedna starija Novosađanka Rajku Grliću i Anti Tomiću u predvečerje prošle sedmice, kada ih je susrela na ulici nakon tek održane jednodnevne Regionalne književne konferencije “Book Talk”, na kojoj su obojica učestvovali. Grlić za Novi magazin kaže da lepši kompliment u životu nije dobio

Njih dvojica su zajedno uradili četiri scenarija, od kojih su tri finalizovana na velikom platnu, uključujući i poslednji “Ustav Republike Hrvatske”, u svetu višestruko nagrađivan film, ali i film za koji Grlić kaže da je baš u Novom Sadu imao najveličanstveniju premijeru. Da li zato što je Vojvodina svojevremeno bila partner njegovom Motovunskom filmskom festivalu, ili zbog te i takve premijere u Novom Sadu, ili zbog činjenice da je scenario za taj film pisao s Tomićem u miru salaša na Čeneju tik pokraj Novog Sada… Ko zna zašto, ali Rajko Grlić je sve vreme delovao da se oseća sjajno.

Postoji taj Novi Sad koji voli drugost i koji prepoznaje i kada neko drugi voli drugost. Taj ga je Novi Sad, eto, već prve večeri boravka u panonskoj ravnici počastio i više nego opravdanim komplimentom.

Jer, Grlića smo uvek prepoznavali. Čak i onda kada se “čitavog života sakrivao iza filmskih junaka”, kako je napisao u uvodniku svoje knjige “Neispričane priče”, koja se u Laguninom, sada već trećem izdanju, nalazi u knjižarama. Kaže da se takve knjige pišu samo jednom u životu. “Svi kažu da za života treba ostaviti jednu knjigu, i ja sam to obavio”. Ističe i da mu je bio “veliki gušt” raditi na njoj jer je već bio zaboravio na samoću kao oblik kreativne pokretačke strasti: “Sve što sam do tada radio, radio sam uvek sa stotinama ljudi oko sebe. Naviknut sam na dijalog. Ovo je bio monolog u kojem vodite dijalog samo sa samim sobom.” Autor je, kako sam navodi, priče koje su bile u formi crtica u režijskoj beležnici, godinama ostavljao u njoj “kao u nekoj dobro začepljenoj boci”. Dok nije odlučio da tu bocu otvori, a na nas čitaoce tada je kroz “grlić” hrupila takva količina priča koje, doslovce svaka, dokazuju da sve to samo život zna da režira.

 

*Čuli smo na konferenciji da ste dolazeći preko granice videli kamione koji po pet, šest dana stoje, čekajući brojne administrativne začkoljice da se reše… Koliko ćemo još čekati političare da uvide da treba pojednostaviti i olakšati funkcionisanje građanima ovih prostora?

Stvar je vrlo jednostavna. Političari na ovim područjima žive od mržnje. Rasipajući mržnju, dobijaju svoje glasače. Mržnja ih spaja i drži ih na vlasti. Kako izborni ciklusi u ovim zemljama rastu, tako raste i njihova mržnja. To je nezaustavljiv ciklus dokle god političari na tome zarađuju. Kada tržište mržnje bude nestalo, a to se neće desiti u skorijoj budućnosti, onda bi se sve ostalo moglo dovesti u normalu. A svi drugi ljudi većinom, bilo da se radi o onima koji objavljuju knjige ili snimaju filmove, ili se bave proizvodnjom cipela ili čarapa, znaju da moraju imati veći prostor da bi nešto uopšte funkcionisalo. Prema tome, jedino političari žive od malog prostora. Kada se bavite politikom, onda želite u tom svom malom selu biti prvak sveta. To su dve potpuno različite sile koje teraju ljude, jedne na širinu u svakom smislu, a druge na uskost. I sve dok mi tolerišemo ove primitivce od političara da nam rade to što nam rade, stalno će nam tako biti.

 

*“Svemu dođe kraj” – ime je vašeg novog projekta. Ima li onda svemu tome kraja… Ima li kraja fašizaciji društva?

Postratna situacija ovde našla je fantastičan trenutak jer se po svetu nešto vrlo slično širi. Taj populizam, to neizmerno voljenje sebe i neizmerno nevoljenje drugačijeg i drugoga, širi se od Amerike na sve strane sveta. Onda imate ove male zemlje kao što su Hrvatska i Srbija, koje to dovode do apsurdnih granica. Moram priznati da u momentalnoj klimi ne vidim način da to prestane. Dokle god se iz Hrvatske iseljava sve što je pismeno i što misli, a ostaje sve više onih što glasaju za ove što raspiruju mržnju, ne vidim gde će se taj broj potreban za kritičnu masu skupiti da ih makne. Jer, oni koji treba da ih maknu s političke scene su otišli, a inteligencija uveliko ćuti. Zapravo, nemamo kritičnu masu za bilo kakav pomak iz ove ružne stvarnosti.

 

*Inteligencija je sramno ćutala i devedesetih…

Inteligencija je imala još sramniju ulogu tada, naročito u Srbiji…To je bilo moje veliko razočaranje u srpsku inteligenciju jer je ona u Jugoslaviji bila neki znak borbe za slobodu mišljenja, za neki otpor gluposti. Oni su bukvalno za 24 sata postali glupi nacionalisti. I to u takvoj količini i s takvim žarom, da je to bilo nepojmljivo. U Hrvatskoj je to bilo malo drugačije, oni nisu bili tako ratoborno nacionalisti, više su bili tihi nacionalisti, kao što je to u Hrvatskoj i običaj. Napravili su deal misleći da rat treba podržati jer smo, eto, napadnuti. Ušli su u taj faustovski sporazum s nacionalizmom iz kojeg, zapravo, nikada i nisu izašli.

 

*Umetničke asocijacije kao da su bile pokus političarima početkom devedesetih. I u udruženjima književnika i u filmskim centrima po republikama naznačen je skorašnji raspad države…Tuđman je u Društvu književnika Hrvatske propagirao HDZ, Vuk Drašković i Matija Bećković su u Udruženju književnika Srbije držali tribine o ugroženosti Srba…

Da, pojedini književnici su bukvalno artikulirali tu politiku političarima. Dali su alibi toj politici. Oni su, u stvari, sebe podmetnuli toj politici. Tek posle njih došli su pljačkaši i ubojice, na leđima tzv. inteligencije koja se naglo osvestila i postala nacionalno svesna. Počeo je taj diskurs: nacija iznad svega, i očevi nacije, i majke nacije, i ne znam šta sve ne. Sve je to postalo beskonačno važno, ali je u pozadini te jeftine parade bila velika pljačka. Taj rat bio je jedna velika pljačka, a za tu veliku pljačku je trebala malo veća magla. Nacionalizam je bila ta magla za ovu pljačku koja se dogodila. Ako je istina da je Franjo Tuđman u Kanadi rekao pred rat ovima koji su ga finansirali: “Sve što je društveno, biće vaše”, onda šta ima tu da se priča. To je suštinska rečenica tog rata i svega što nam se desilo.

Svaki rat je, u suštini, promena vlasništva. Kada se “skinu” te rečenice “ja volim svoju zemlju”, “mrzim susjede” i dr., kada se razgrne sve u ovom bratoubilačkom ratu koji se tako lako raspršio po ovim prostorima, onda vidite da su tvornice nestale, da su se preduzeća preprodala, prodala, nestala… Jednostavno, ostala je pustoš iza pljačke. Ona je bila materijalna. Bila je i ona duhovna pljačka, koja je bila manje vidljiva, ali puno pogubnija. Jer, oni su opljačkali i dušu ovih prostora. Svaki nacionalizam je jednodimenzionalan, a jednodimenzionalnost nikada nije imala veze s vrednošću. Morate imati bar tri ugla da biste nešto provrteli u sebi.

 

*A nakon pljačke se u ovim opustošenim zemljama za kulturu izdvaja manje od 0,50 odsto, kako gde, ali nigde više od toga. Jednom prilikom ste izneli podatak da je u Hrvatskoj taj postotak najmanji u celoj Evropi. Zašto je to tako?

Znate, kada se rade ankete taj procenat se zove “ispod granice greške”. Ne treba ovim prostorima kultura. Svako delo, svaki misleći čovek pita. Svaki film, knjiga, izložba… postavljaju pitanje. Umetničko delo ne daje odgovor, ono pita. Radi se o znatiželji, propitkivanju… ali danas je to propitkivanje postalo izdaja. Pomoću nacionalista pretvoreno je u izdaju. Mislim da su najveći rodoljubi oni koji propitkuju, koji nalaze grešku i pokušavaju ukazati na nju i objasniti, a stvar se potpuno okrenula i najveće izdajice ovde su oni koji pitaju. Tako da je umetnost ovde postala jedna velika izdaja “naše” stvari jer, ako niste 99 odsto unutar toga što radite veliki rodoljub, onda ste izdajica. Postoje samo te dve kategorije u tim njihovim mozgovima. Kultura je nevažna jer se kulturi nije dao novac. U Hrvatskoj se čovek bori da dobije posao na naplatnoj rampi jer je tamo novac. U kulturi ga nema. Oni imaju kulturu pod kontrolom. Drže je stranački čvrsto pod kontrolom samo da se ne desi neki incident, da se nešto što bi propitkivalo slučajno ne desi. Sve da bude mekano, bez talasanja.

 

*Ipak, onda se desi Filmski festival u Puli i trijumfuje film “Dnevnik Diane Budisavljević” Danke Budisavljević, i to u konkurenciji u kojoj je bio i film “General” o Gotovini…

Da ne počnemo od lepljenja etiketa, počnimo od toga da je to zaista jedan dobar film, a to je najvažnije. To je pobeda malo zdravog razuma. Istra je drugačiji prostor od ostatka Hrvatske, ona ima samozatajnost, Istrijani kao ljudi su onako tihi, slični Vojvođanima… Nije slučajno da je Vojvodina bila partner Motovunskom filmskom festivalu. Divno je da se to desilo tom filmu jer on je i nešto drugo. On govori o zločinu, ali, nakon jako dugo vremena na svim ovim prostorima, pojavio se film koji govori o prošlosti, a da se u njemu ne upotrebljava prošlost da bi se nešto dokazalo. Radi se o suhoj faktografiji jednog zločina i ona boli upravo zato jer nije oblepljena ni gađenjem ni bilo čim drugim. Vrlo sam ponosan na Danu, ona je dijete Grožnjanske škole. Potrebno je veliko samoodricanje i samokontrola da bi se napravio takav film.

 

* U vašoj knjizi ima i ona priča o zločincu koji živi pored svojih žrtava, na usamljenom ostrvu. Jesu li zločinci toliko blizu nas?

Da. Ovaj poslednji rat bio je takav da je svako svakog znao. Ovde se nikada nije dogodilo da se posle takvih tragedija bar proba očistiti, da dođe do neke katarze. Samo se prekrije malo i ide se dalje, a kada neko treba da zgrne neke političke poene, on malo razgrne po ratnim zločinima.

U Južnoj Africi su za vreme Mendele imali susrete zločinaca sa svojim žrtvama. Doslovno su pravili seanse na koje su dovodili policajce koji su mučili crnce. Međusobno su razgovarali, a ti su razgovori trajali i po desetak sati. Ne znam može li sve tako da se očisti, ali se svakako očisti bar neki dobar komad tog mraka ljudskog. Ovde se to nije dogodilo ni nakon Drugog svetskog rata, a ni nakon poslednjeg rata. Ne treba politici to.

 

*Koliko je bitna odgovornost pojedinca?

Odgovornost je ogromna, ali na nju neko treba stalno da podseća. Tome, u klasičnom obliku, služi inteligencija. Da jednostavno ne da da se nešto zaboravi, da se nešto jednostavno mora očistiti. Inteligencija je ovde korumpirana, tako da je politici vrlo lako. Nema lovočuvara u toj šumi. U toj su šumi samo lovokradice. Intelektualci su ti koji bi trebalo da budu čuvari te šume.

 

*Kako u takvom društvu ustanoviti bar neki sistem vrednosti?

Ja sam verovatno poslednja generacija koja se rađala i živela u nekoj mogućoj postojećoj skali vrednosti kojih su se ljudi, plus-minus, pridržavali. Ovo novo doba koje je počelo raspadom Jugoslavije potpuno je ukinulo sve sisteme vrednosti, kao što ovde ratovi ukidaju i same živote i uvek se mora krenuti od nulte tačke. Ali nisu sastavili apsolutno nijedan drugi sistem vrednosti. Novac ne može biti neki drugi princip vrednosti. Novac može biti važan i ključan za nešto, ali ne može čitav sistem vrednosti počivati samo na njemu. U toj pohlepi je nestala enormna količina ljudskosti.

Onoga što bi činilo neke zajednice zajednicama, ovde je svedeno na pleme iz devetog stoljeća. To nisu zajednice koje imaju neka svoja načela, one su samo rodovske zajednice koje spadaju u isto rodoslovlje, a to je najmanje važno za jednu zajednicu. Tako da ja ne vidim da će se ovde stvari poboljšati. Uvek kažem kako je u Hrvatskoj strašno, a da je u Srbiji još gore. Odlazak te mlade inteligencije iz Hrvatske nešto je što je nenadoknadivo. Nije stvar u brojkama koliko ih je otišlo. To su otišli samomisleći ljudi. U ono vreme kada sam i ja sam otišao, ti ljudi su bili još mlađi, oni su bili ti koji su trebali voditi društvo, a ne ove lopovske budale. U Hrvatskoj su smenili četiri ministra jer su naglo ustanovili da su ovi lopovi. Lepo je to opisao jedan moj prijatelj, doktor po struci. Rekao je da je pre za šefa klinike morao biti izabran član partije, ali koji je morao biti i vrhunski doktor. Danas je dovoljno da je član partije. I to je ta razlika u sistemima.

 

 

Ceo intervju možete da pročitate u novom broju nedeljnika "Novi magazin" , segment preuzet sa portala

 

 


Buka preporuka

Tema

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.