Rat na rubu Evrope

Region Nagorno-Karabah na južnom Kavkazu opet je poprište tragedije. Dozvolite mi da vas provedem kroz taj lavirint, kao neko ko je izveštavao o tom sukobu i izučavao ga sa obe strane 25 godina.

Thomas de Waal / 14. Oktobar 2020

Foto: Ilustracija

 

Region Nagorno-Karabah na južnom Kavkazu opet je poprište tragedije. Već zaboravljeni rat između Jermenije i Azerbejdžana ponovo besni. Svet ne zna kako da reaguje. Dozvolite mi da vas provedem kroz taj lavirint, kao neko ko je izveštavao o tom sukobu i izučavao ga sa obe strane preko 25 godina.

Pre svega treba ukazati na gubitak ljudskih života. Na stotine ljudi je poginulo od kada su izbile borbe 27. septembra, gotovo izvesno zbog odluke Azerbejdžana o iznenadnom napadu. Obe strane koriste zastrašujuće oružje dugog dometa, nagomilano tokom protekle decenije.

Šturi izveštaji iz regiona govore da jermensko stanovništvo u samom Karabahu trpi neprestano bombardovanje. Komesar za ljudska prava iz regiona kaže da je već izbeglo više od 70.000 civila. Organizacija „Amnesty International“ navodi da se koriste kasetne bombe, zabranjene po međunarodnom pravu.

Takođe stižu izveštaji o jermenskoj artiljeriji koja tuče po azerbejdžanskim urbanim centrima u blizini linije fronta. Malo znamo o vojnim operacijama, ali nema sumnje da mnogi mladi regruti umiru u žestokim okršajima oko ovog komada teritorije.

Uporedo, na televiziji i po društvenim medijima vodi se intenzivan informativni rat. Otrovna retorika konflikta gde sukobljene strane dehumanizuju jedna drugu kao „fašiste“ i „fanatike“ dodatno podstiče sukob. Čini se da je mržnja usmerena ne samo ka suprotnoj strani, već i ka malobrojnim hrabrim glasovima u regionu koji zagovaraju mir i dijalog, kao i njihovim međunarodnim partnerima.

U ovom sukobu niko nema monopol na istinu. Obe strane imaju legitimne zahteve koje vatreno zastupaju, u obračunu čiji koreni sežu do početka 20. veka i pada ruskog carstva. Ovo planinsko područje pretežno je naseljeno jermenskim stanovništvom, sa dugom tradicijom jermenske kulture, ali se geografski nalazi unutar azerbejdžanske teritorije i takođe je dom mnogim Azerbejdžancima.

Boljševici su 1920. silom uveli red. Međutim, njihovo rešenje – novi autonomni region Nagorno-Karabah u kome preovlađuju Jermeni, ali u okviru teritorije Azerbejdžana – bio je izvor nesigurnosti za obe strane.

Jermeni iz Karabaha su 1988. lobirali kod Mihajla Gorbačeva da ih pusti da se pripoje Jermeniji. Izbilo je nasilje niskog intenziteta koje se s padom Sovjetskog Saveza 1991. razvilo u oružani sukob dve nezavisne nacionalne države. Posle tri godine rata, 20.000 mrtvih i masovnih raseljavanja Jermeni su pobedili i potpisan je prekid vatre.

Obe strane imaju legitimne, ali različite pritužbe. Jermeni strahuju od progona iz Karabaha. To se 1992. zamalo i desilo. Azerbejdžanski predsednik Ilham Alijev tvrdio je da Jermeni iz Karabaha imaju „najveći stepen autonomije na svetu“ – pa ipak, od 1991. azerbejdžanska vlast u Bakuu nije izradila nijedan dokument koji to potvrđuje. Projektili koji sada pljušte po Karabahu su jasna poruka Jermenima.

Ali i jermenska strana snosi svoj deo odgovornosti za ovaj sukob.

Jermenske snage su od 1992. do 1994. preuzele kontrolu ne samo nad Nagorno-Karabahom već, u celini ili delimično, nad 7 drugih azerbejdžanskih oblasti. Usledila je humanitarna katastrofa i progon više od pola miliona Azerbejdžanaca. U početku su jermenski lideri govorili da je to samo privremena „tampon zona“. Vremenom se pokazalo da ne planiraju povlačenje iz ovih oblasti, koje zovu „oslobođenim“ i gde su omogućili naseljavanje oko 17.000 jermenskih kolonista.

Frustracija Azerbejdžana je razumljiva. Ali bez pregovora neće biti mira.

Okvirni mirovni plan koji su skicirali medijatori iz OEBS-a treba da odgovori na zahteve obe strane.

Na papiru, reč je o sofisticiranom planu. Problem je u tome što su pregovori u ovom delu sveta slab osnov za izgradnju mira. Uvek su sporadični, ne angažuju društvo niti pripremaju građane na kompromis, a i suviše uvažavaju ruske interese u ovom području. Takođe nema sankcija za odsustvo političke volje za pregovore. Posle izbijanja sukoba aprila 2016. obe strane su pristale da se ponovo uključe u mirovni proces, da bi zatim odustale od onoga na šta su se obavezale.

Rat odnosi živote i prenosi sukob na nove generacije. Borbe imaju sopstvenu logiku i prestaće ako tako odluči Azerbejdžan pošto zauzme značajne delove teritorije uz velike ljudske žrtve. U ove planinske predele uskoro stiže zima, pa bi to moglo ubrzati stvari.

Ako i kada nastupi taj trenutak, aktivna uloga Turske na strani Azerbejdžana biće faktor koji dodatno komplikuje razrešenje. Predsednici Erdogan i Putin mogu ponuditi Jermeniji i Azerbejdžanu novu pogodbu koja odgovara njihovim interesima, bez obzira na humanitarne principe i nastojanja obe države da budu deo Evrope. Lenjin i Ataturk su to uradili na Kavkazu pre tačno 100 godina.

Možda će Evropa, uz moguću podršku post-trampovske Amerike, pokušati da sazove multilateralnu mirovnu konferenciju, uz poštovanje potreba ljudi i međunarodnog prava.

Zasad to deluje malo verovatno. U ovom trenutku, jedini koji slave su ekstremni nacionalisti, Erdoganova Turska i ruska vojna industrija, koja obe strane snabdeva oružjem, spremna da pošalje još čim na terenu ponestane sredstava za ubijanje.

Thomas de Waal, The Guardian, 10.10.2020.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 13.10.2020.


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.