Ana Maria Rossi filmska je i televizijska rediteljka. Radila je godinama na televiziji. Autorka je dokumentarnih, promotivnih filmova, reklama,a bavila se i marketingom. Rediteljka je srpskog dijela filma „Neke druge priče“ koji je prikazan na više od četrdeset festivala i dobio je šest nagrada.
Rediteljka je i koscenaristkinja filma “Ajvar” koji je premijerno prikazan na Festivalu Evropskog filma na Paliću u julu, 2019. Od tada je na dvadesetak festivala dobio 18 nagrada. Poslije beogradske premijere 11. decembra 2019. počeo da se prikazuje u bioskopima u Srbiji i regionu. Od sredine januara počinje distribuciju po evropskim gradovima, Americi i Kanadi.
Scenario za film potpisuju Ana Maria Rossi i Maja Todorović, a uloge tumače Nataša Ninković, Sergej Trifunović, Vesna Čipčić, Miodrag Krstović, Branka Petrić, Gordan Kičić i drugi.
U fokusu filma bračni je par koji već duže vrijeme živi u Stokholmu. Imaju uspješne karijere, dovoljno novca za pristojan život i psa, ali nemaju djecu. Vida sumnja da Bane u Beogradu ima ljubavnicu, ali o tome ćuti. Dolaze za praznike u Srbiju, gdje se u poznatom okruženju odvija uigrana koreografija koja se mnogo puta ponovila u njihovim gastarbajterskim životima. Ovog Uskrsa se taj zid ćutanja ruši.
Sa rediteljkom filma Anom Maria Rossi za BUKU razgovaramo o filmu „Ajvar“, generaciji ljudi koji odlaze u inostranstvu, ali i onima koji ostaju ovdje, ljubavnim rastancima i drugim temama.
Kako je došlo do nastanka priče iz filma Ajvar? Koliko ste dugo radili na scenariju?
Došlo je, kako ti obično biva, iz potrebe. U ovom slučaju, potrebe da se razračunam sa sopstvenim gubitkom, sa nekim ličnim demonima. Dugo me je ta priča mučila, od septembra 2013. Sa Majom Todorović sam radila od kad je Filmski centar Srbije raspisao konkurs, u jesen 2015, posle tri godine nemanja redovnog konkursa za sufinansiranje srpskog filma. Tada se prijavilo toliko reditelja da, ako ćemo iskreno, nisam gajila prevelike nade da će baš naš film proći. Konkursni rezultati su objavljeni pred Novu godinu 2016, i tada smo mogli da počnemo da „pakujemo“ film. Dobili smo i sredstva na crnogorskom konkursu za manjinske koprodukcije. Snimanje je počelo 19. oktobra 2017, a „Ajvar“ je premijerno prikazan na Festivalu evropskog filma na Paliću, u julu 2019. Tad je ugledao „bioskopski mrak“. Eto, toliko je trajalo.
U filmu je riječ o ljudima koji su otišli sa naših prostora, ovo je pojava koja je sve prisutnija, ljudi masovno odlaze. Da li se ljudi mogu zadržati da ostaju ovdje?
Ljude mogu da zadrže dobri uslovi života, dobri potezi vlasti koja pokazuje da joj je stalo da mlad čovek ostane ovde da živi jer vidi perspektivu u ovoj zemlji, na ovom prostoru. Nažalost, ovde ostaju članovi i simpatizeri vladajućih partija jer je njima obezbeđen posao bez obzira na školsku spremu. Jer oni nemaju gde da idu osim da ostanu ovde. Mi imamo predsednika koji je završio državni fakultet i stalno se time hvali. Jedino ćuti pred činjenicom da su mu premijerka i pola vlade završili neke sumnjive škole, i imaju neke još sumnjivije doktorate. Kada vidite kakvi su na vlasti, ne treba se čuditi što odlaze najbolji. Nekada su umni Srbi, najbolji đaci, išli na studije u Beč, Berlin, Pariz, Peštu...Ako nisu imali para za studije, dobijali su pomoć od viđenih srpskih bogataša, završavali visoke škole i fakultete, doktorate, i vraćali su se u Srbiju. Mora da su osećali neki dug prema svojoj zemlji.
Koliko je teško našim ljudima koji odlaze, mnogi nisu ni svjesni te činjenice?
Ko nije svestan? Ljudi koji odlaze, ili ljudi koji su učinili sve da oni odu? Ljudi koji odlaze su svesni i gde idu i šta ih čeka, ali oni ovde više ne vide svoje lepše sutra. Nažalost, toliko malo im je potrebno tamo gde odlaze jer im je i najmanje što zarade, ulog za izvesniju budućnost. I koliko god je svet pritisnut ekonomskim problemima, svuda u Evropi se život može koliko toliko planirati bez bojazni od sutrašnjeg dana. Znam, recimo, kako je i koliko Rumunija ulagala u svoju kulturu i kakve je to dobre rezultate dalo. Posebno kad je reč i filmu i likovnoj umetnosti. Namerno pominjem Rumuniju, jer je to merljivo za poređenje sa nama. Ovde je svako izdvajanje za kulturu luksuz, jer ova vlast nije naučila da se hvali dobrim potezima u toj oblasti. To je daleko od njene percepcije boljeg života. Njeni bogataši se dokazuju vilama, luksuznim automobilima, skupim letovanjima i zimovanjima, firmiranom garederobom. Sve je to u pristojnom svetu nepristojno ponašanje.
Koliko je teško suočiti sa sa nestajanjem ljubavi? Kako to uraditi?
Svaki gubitak za posledicu ima bol. Po pravilu, veliki gubitak izaziva veliku bol. Pitanje je samo šta je za koga mali, a šta veliki gubitak. Tu se kriterijumi razlikuju u zavisnosti od civilizacijskog stupnja na kome smo i od materijalnog stanja koje smo dostigli. Nestanak ljubavi uzrokuje veliku bol i mislim da je ta bol svuda ista, u svim klasama i kastama, na svim delovim zemljine kugle. Možda su samo manifestacije te boli različite. I u tome se razlikujemo. U načinu na koji podnosimo nestanak ljubavi. Ja sam izabrala jedan način, koji je očigledno prepoznatljiv, jer tome svedoči publika, nagrade i dobre kritike. I da nije bilo svega ovoga, nagrada i dobrih kritika, ja bih ostala uverena da je to jedini način kojim sam umela da prikažem tu bol.
Rastanak je nešto čega se mnogi plaše, nerado pričaju o tome, to je na neki način još uvijek tabu tema. Zbog čega je to tako?
Ljudi nerado pričaju o rastanku jer se boje da bi morali da govore o krivici, da objašnjavaju ko je koga ostavio i sve što ide uz to. Ljudi ne vole da pričaju o rastanku jer ih to iznova povređuje, što ja razumem, ali to ne znači da smatram kako je rastanak dvoje ljudi koji su se voleli tabu tema. To jeste staza kojom se ređe ide, jer većina spisateljica misli da je ljubav, naročito ona nemoguća, jača od svega, i na kraju knjige ona mora da pobedi. Retki se trude da odgovore na pitanje kako izgleda kad ljubav prestaje. Namerno kažem spisateljice, jer one češće posežu za tom temom.
Jedno od ključnih tema ovog filma je to što glavni protagonisti nemaju djecu i način na koji se oni nose sa tom činjenicom. To je bolna tema za mnoge parove, koliko je važno reći im da nisu usamljeni u toj svojoj patnji?
Nisam imala nameru da bilo koga edukujem ovim filmom. I nije mi nedostatak dece u braku okosnica priče. Više je to problem za širu familiju koja pati zbog toga, ili se ljuti. Znam mnoge parove koji su čvrsto živeli zajedno celog života, bez dece, i s godinama su bili sve više vezani jedno uz drugo. Znam i one koji su, kad god im je brak bio u opasnosti, pravili novo dete. Naravno da je teže živeti u dobroj vezi, u dobrom braku kad nema dece, jer nema tamponiranja koje predstavljaju deca, unuci...
Koji su po Vama najveći izazovi pri snimanju filma?
Najveći izazov mi je bio da snimim film. I da od glumaca dobijem ono što sam mislila da treba da pokažu. Kad savladate taj izazov, sve posle ide lakše. Zaista sam imala sreće sa celom ekipom. Koscenarista Maja Todorović i producentkinja Nikolina Vučetić Zečević su prve koje su mislile da to što radimo ima smisla. U trenutku kad od filma još ništa ne postoji jer nije dobio ni onu inicijalnu finansijsku inekciju, to predstavlja najznačajnije poverenje i podršku. Naročito kad ti je to prvi igrani film, malo ko bi se kockao na tebe. I moji predjašnji saradnici, montažer Mateja Rackov i kostimografkinja Ksenija Terzović sa kojima sam radila od fakulteta i snimala omnibus „Neke druge priče“ bili su nezamenjiva podrška. Ne samo u profesionalno-autorskom smislu, već kao prijatelji i odani saradnici. Prvi put sam radila sa direktorkom fotografije Majom Radošević i ne znam koliko je umesno da ja to pričam, ali bolje od mene to da čujete jer od nje nećete sigurno, mislim da je svojim snimateljskim umećem, za svoje mlade godine, ostavila ozbiljan pečat u srpskom filmu. Imala sam i nevidjenu sreću da je jedan Bojan Zulfikarpašić, fantastičan pijanista i kompozitor, pristao da radi muziku za „Ajvar“ i da ga obogati svojim darom. Svi glumci sa kojima sam radila su, takodje, bili najveća sreća i radost koju jedan reditelj može da poželi. Sa svima njima, i svim ljudima koje nemamo prostora da nabrojimo ovde, izazov je bio da ne prokockam njihovo poverenje, da film koji su radili sa toliko vere i umeća, na kraju opravda njihova očekivanja. I sad kad je „Ajvar“ u bioskopima i ima već 40 000 gledalaca, mogu da priznam, veća mi je frka bila od prvog gledanja filma na kontrolnoj projekciji pred ljudima koji su ga radili nego od bilo kog gledaoca kasnije.
Za film Ajvar dobili ste mnogo festivalske nagrade, koliko su one značajne za život jednog filma?
Vidim da se, nekom greškom, često citira kako je Ajvar dobio šest nagrada. To nije tačno, dobio je tri puta više nagrada i to je zaista impresivan broj. Ovo govorim jer smo svi dobili nagrade: i glumci, i nas dve za najbolji scenario u prošloj godini i ja za režiju, i producentkinja za film... Kad napravite prvi film i dobijete tolike nagrade, niste ravnodušni. A taj broj nagrada je besumnje preporučio Ajvar na najbolji način.
Koliko je važno da su žene što više uključene u stvaranje filmova, da svijet i život gledamo „ženskim očima“?
Ne znam da li je ovo film viđen samo ženskim očima, ili je to samo film koji je radila žena. Istina je da sam ja osmislila tu priču, da je ona moja i da sam sve što se događa u filmu gledala svojim očima. Važno je da što više žena snima filmove ne samo zbog umetničke ravnoteže koja je važna u svakoj oblasti stvaralaštva, već i zbog bogatijeg pogleda na svet koji je većinski muški.
Kakav je, po Vašem mišljenju, položaj žena na našim prostorima, šta je dobro, a šta nije, što bi se trebalo hitno mijenjati. Ima li fim moć promjene po tom pitanju?
Ja i dalje tvrdim da je u vreme mladosti moje babe, pa i moje majke, položaj žene u društvu bio dalako bolji nego danas. Čini mi se da su njihove slobode, svaka ih je imala u skladu sa vremenom u kome su dostizale pune profesonalne kapacitete, bile dobar odraz vremena koje je zahtevalo žensku ravnopravnost. Danas naizgled imate puno žena u svim profesijama, ali njihova suštinska sloboda se svodi na neukusnu golišavost u javnom životu, na ravnopravno prisustvo u domenu pevača lakih nota, na to što imamo gej premijerku... Banalne privatizacija svega i vlast malih i velikih privrednika, učinili su da danas žena zaposlena kod njih ne sme da pomisli da rađa jer je to kazna od koje će se teško opraviti. Sva surovost liberalnog kapitalizma najpre je ošinula po zaposlenoj ženi.
Na pitanje šta menjati, teško je odgovorti sve dok je ekonomski i politički sistem ovakav kakav je. Dok ne postoji socijalna zaštita koja omogućava ženi da se dobro oseća i kad je sama, i kad je u braku. I da joj posao ne zavisi od ljudi koji se zovu Jutka i od sličnih moralnih nakaza.
