Uoči završetka izložbe Marine Abramović u Muzeju savremene umetnosti, Nedeljnik je razgovarao sa onima koji su taj događaj, ova četiri meseca, izneli i fizički – mladim umetnicima iz Srbije koji su izvodili radove iz Marinine karijere
Bez razgovora. Bez sata. Bez telefona. Bez hrane. Bez kafe i cigareta. Samo voda i so, čaj i med. I tako šest dana u potpunoj izolaciji. Trinaestoro mladih umetnika iz Srbije, uz još trinaestoro iskusnih kolega iz Evrope i sveta, odlučilo se na ovaj korak uoči retrospektivne izložbe „Čistač“ Marine Abramović, da bi ovih dana, posle četiri meseca, izvodili poslednje performanse u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.
Oni su reperformeri, izvođači istorijskih radova iz pedesetogodišnje karijere najveće umetnice performansa, birani na velikoj audiciji kojom je rukovodila Linzi Pejsinger, Marinina umetnička asistentkinja.
Osim ličnosti i dela Marine Abramović, javnost je posebno intrigirala ideja reperformansa – način na koji Marina poslednje dve decenije, u okviru vlastitog instituta i uz pomoć mladih umetnika, svoje performanse pokušava da učini živim i trajnim. Pred zatvaranje izložbe koja je izazvala veliku pažnju domaće i svetske javnosti, kakvu nijedan drugi kulturni događaj nije, neki od živih muzejskih „eksponata“ koje su posetioci imali prilike da vide, govore za Nedeljnik o svojim strahovima i sumnjama koje su imali u procesu pripreme za izložbu, svojim iskustvima performansa, reakcijama prijatelja i porodice, ali i o komentarima i polemikama u javnosti, kao i o samoj Marini Abramović.
„Sve je delovalo strašno“, kaže jedna od njih, Katarina Bućić, savremeni igrač. „Nekoliko dana pred pripreme, rečeno nam je da smanjujemo kafu, cigarete, da izbegavamo meso, smanjujemo hranu, kako bismo očistili organizam i pripremili ga za ono što sledi.“
„Reč je o Abramović metodi“, pojašnjava Anisja Gavrilović, balerina.
„Radili smo vežbe koje se odnose na koncentraciju, pošto je prvi problem sa kojim smo se suočili bio uspostavljanje fokusa.“
„Iako su neke od vežbi bile veoma jednostavne, teže smo ih podnosili jer smo se ustručavali od hrane. Ovaj metod nam je omogućio da zaista odemo daleko, do naših psiholoških maksimuma“, dodaje Nikola Pavlović koji se bavi savremenom igrom i koreografijom.
Troje reperformera objašnjavaju da u procesu pripreme nisu uvežbavali same performanse koje će izvoditi na izložbi, već ono što će im u njihovom izvođenju pomoći – koncentracija i strpljenje, ali i oslobađanje od nelagode koju izazivaju njihova naga tela (ujutru su se tuširali svi zajedno).
Iako je na pripreme došla iz Egipta gde vladaju vrlo restriktivna pravila u ponašanju i vladanju žena, Anisji je, kako kaže, bio zanimljiv kontrast koji je doživela došavši iz takve zemlje u sredinu koja je od nje zahtevala ogoljavanje, fizičko i mentalno.
„Ipak, iznenadila sam se reakcijama ljudi koji su neke od performansa doživeli veoma površno, baveći se isključivo našim nagim telima, time što muškarac i žena, muškarac i muškarac ili žena i žena, koji se, inače, veoma slabo poznaju, stoje nagi jedno ispred drugog“, kaže Anisja.
Performans o kom ona govori jedan je od onih koji su privukli najveću pažnju posetilaca izložbe i koji se, za razliku od nekih drugih, svakodnevno izvodi u muzeju. Reč je o performansu „Imponderabilia“ koji su Marina i Ulaj izveli 1977. godine u Galeriji moderne umetnosti u Bolonji, stojeći nagi na glavnom ulazu, okrenuti jedno prema drugom, dok se publika postrance provlačila kroz uzak prostor između njih. Performans je tada prekinula policija.
„Nama je najmanje bilo važno to što smo nagi. U performansu, najvažniji smo sami sebi i partneru sa kojim ga izvodimo, jer se bavimo jedno drugim. I taj odnos je uvek drugačiji, kao što su i naši odnosi u svakodnevnom životu uvek drugačiji. Nekad su prijatni, nekad nisu. Na isti način sam osećao i posetioce koji su prolazili između nas, osećao sam njihovu energiju. Nekad bi bili grubi, nekad pažljivi…“, priča Nikola kome, kako kaže, nije bilo neprijatno čak ni onda kad su izložbi prisustvovali njegovi najbliži, majka i sestra.
Katarini je takva vrsta interesovanja, kako kaže, sasvim očekivana i razumljiva.
„Golotinja je ovde još uvek tabu, jer sam toliko puta, izvodeći performans, čula svakakve komentare. Dešavalo se i da se ljudi postide, uplaše. Dodirivali su nas, šaputali nam, klečali ispred nas… Ali bilo je i onih koji su nam se izvinjavali ako bi nas dotakli ili onih koji su nam zahvaljivali na energiji koju smo podelili sa njima. Obično deca koja dođu sa roditeljima pitaju – da li su oni pravi. Jednom je čak i jedna beba puzala između nas“, kaže ona.
Ne samo zbog tog performansa, svi su se pitali – a šta to znači? Anisju je obradovala činjenica da su se posetioci zanimali za značenje „Imponderabilije“.
Performans u kom je učestvovalo najviše reperformera bio je „Radni odnos“, prvi put izveden 1978. godine. Ispred muzeja, u radničkim uniformama, reperformeri bez unapred određenog cilja, prenose kante sa kamenjem sa jednog mesta na drugo, što je, opet, provociralo znatiželju posmatrača kojima je bilo omogućeno da i sami učestvuju u ovom performansu dugom šest sati. Nikoli je ovaj performans bio oslobađajuć.
„Posle šest sati teškog fizičkog rada, osetio sam se lakše. Kada sam oprao ruke, kao da sam sprao sa sebe i svu lošu energiju“, kaže on. „Ja sam plakala od sreće. Bila sam srećna, jer se performans završio“, kaže Katarina.
Jedno od češćih pitanja koja su im postavljali prijatelji bilo je: a kakva je, u stvari, Marina? Morali su da ih razočaraju. Sa Marinom su se, kažu, jedva i videli. Sećaju se samo jedne rečenice koju im je uputila dan pred otvaranje izložbe: „Performansi su poput putovanja na kojima nikada niste bili.“
Posle četiri meseca, kažu da im je glavno osećanje sa kojim će završiti izložbu jedno – da posle nje izlaze drugačiji i promenjeni.
