Srebrenica i ja

Dok god ne napravimo taj iskorak ka mukotrpnom i složenom procesu izistinskog obeležavanja, dah će nam bazditi kvarnošću duha, samilost će biti nejasna, providno odglumljena i iritiraće neumilošćene.

Uglješa Vuković / 11. Juli 2014

Ovde su se dogodili strašni zločini. Ali šta ja kažem tom rečenicom? Izustim je kao pozdravne reči: Dobar dan. Kažem ih da bih ispao razuman i ljubazan. Nakon izgovorenog, obično se ne potresem jer nad nečim tako neodređenim ne mogu se, razumljivo, potresti. Možda se počešem za muda nakon te rečenice, ako ih uopšte imam.

Prijateljica mi je rekla kako ne može više evocirati uspomene na naše detinjstvo sa kratkotrajnim boravkom u banjalučkom ratnom podrumu nakon što je pročitala knjigu Top je bio vreo V. Kecmanovića jer joj se čini kao ruganje sarajevskom paklu. To što smo se mi jadali jer smo bili uskraćeni za kečap, koka kolu, igračke, bogatiji ručak, u poređenju sa sarajevskom uskraćenošću isto je što i tužakanje sirote male bogatašice jer nije još bogatija. Potpuno se složih sa njenim samoprekorima i setih se da su i meni Kecmanovićevi prizori ratnog Sarajeva vređali dnevnu rutinu. Ne pušim, ali palim cigare po potrebi. Uz topa koji je bio vreo, zapalio sam ih dosta. Dim me je uvlačio u svoje mirise, čisto da ih čula osete, a ne samo da čula vođena knjigom uplove u zamišljanja gradskog pakla. Namerno sam u pluća uvlačio svu tu hemijsku smesu jer bih teže disao ukotvljen u iščitani sarajevski tesnac. Odzvanjalo je: Zar ti misliš da je opisano neponovljivo? Ja sam na najgore mislio, a cigara mi je pomogla zabavljajući nemirne prste i još nemirnije misli.

Ali malena je Kecmanovićeva knjiga i usamljena je sa drugim podvižnicima u idiličnoj šumi zaborava. Mi danas pričamo o ratnim strahotama, punim iživljavanja nad nemoćnim i nedužnim, u okvirima dobro stvorenih i čuvanih pregrada. Vrlo je lako zagrađen tim pregradama pisati reči: strahote, stratišta, Srebrenica, Sarajevo, Bratunac. Baš kao ja sada. To su opšta mesta za koja se držimo i ona nas nimalo ne uzbuđuju, a kamoli osvešćuju usled besomučnih ponavljanja dozvoljenih reči i govorancija. Nakon urednog građanskog osuđivanja zločina i zločinaca, mi zevamo, pevamo, pijemo teško piće ili u časku skoknemo na druge teme. Obavili smo posao zgroženosti nad strašnim i nerazumnim i tu stavljamo tačku. Tačka je debela i veća od rečenice.

Čemu ovo moje samospaljivanje i mazohistčko prigovaranje ličnoj savesti rođenoj u predevečerje rata, dovoljno kasno da se savest nije mogla natopiti krvlju. Kada se moja svest oformila doznao sam da hiljade nemirnih savesti oko mene i hiljade neprežaljenih bližnjih ne znaju za svoju uzročno-posledičnu vezu. Savest mi se nestašno zavijala u skretanje pažnje sa produbljivanja patnji žrtava i neprimetno sam buljio u dželate. Cela zajednica kojoj pripadam proglasila je umor nakon mučnih godina sevši na klupu sa unesrećiteljima i unesrećenima moleći ih, odvaratnim molećivim pogledom u pravcu prema stradalima, da sačekaju još koju godinu na razotkrivanje sporne prošlosti. Njecave savesti tobože neupućenih, neupetljanih nas, ulenjile su se ćuteći pred zverstvima skorašnjim. Mi, što smo onim najgorim proteklim direktno netaknuti, odbili smo pomoći patnicima dostojanstvenim pomenom i obeležavanjem razloga njihove patnje.

Ako su se vladajuće elite vodile (ne)namerno zaboravom, pravdajući to bavljenjem sadašnjošću i budućnošću, onda se tzv. obični svet nije smeo povesti mantrama o budućnosti u kojoj ćemo se svi pronaći veseli, čili, složni. U komšiluku, ili neposrednoj blizini, posmatramo tihu patnju povređenih jer se istina do tančina o zverstvu nad bližnjima povređenog ne otkriva. Šmrcamo čak pokatkad pred tim povređenima, a onda ne ističemo zahtev pred odgovornima o potrebi rastakanja neodređeno imenovanih zločina na pojedinačne delove do zadnjeg ne bi li napokon umanjili ojađenost ojađenih, i ne bi li napokon neojađeni prestali upražnjavati pokvareno milosrđe.

Odglumljeno saosećanje pred svim tim zločinima izgleda ovako: Meni je žao zbog Srebrenice, istina ne znam ni šta se tamo dogodilo, ali iskreno mi je žao. Ne znam šta je bilo, a kako i da više znamo, misli trezna glava. Znam da pristojnost nalaže žalbene izraze i pridodajem reč iskreno uz žalost. Dovoljno od mene. P.S. Žao mi je i zbog Bratunca, obavezno nadoda Srbin, isto kao što i Bošnjak poput tasa na vagi doda Srebrenicu posle spominjanja tzv. svojih zločina.

Ta vrsta imenovanja zločina (naši zločini; srpski, hrvatski, bošnjački zločini) upućuje na defetističko svojatanje ratnih poduhvata. Prisvajanje je ponavljanjima uspelo.  

Zanimljivo, većina će se olako baviti stratištima onda kada se određuje čija su, ko se igrao Boga, kom kolektivitetu se pripisuju. Upravo u neobaveznim razgovorima, tim igranjima, potvrđuje se prihvatanje fašistoidne i nezdrave ideje o kolektivnoj krivici usrdno prihvaćenoj, naizgled neočekivano, i od ostrašćenih nacionalista šovinista što su na javnom frontu protiv neiskrenih (ali uglavnom i jedinih) pročuvaoca ostvarenih zala, kvazireformatora, onih što istražuju bez etičkih normi (opet ponavljam, oni uglavnom jedini i istražuju). Takva vrsta krivice neopredmećena je i leluja između stvarnih krivaca, moralnih nakaza, i nekrivaca, i nenakaza, trpajući ih u istu vreću. Apsolutizacija kolektivne krivice jednog društva prikriva izvšioce, podstrekače, pomagače, naredbodavce.

Dakle, neposredno upletene. O kolektivnoj krivici nije bespredmetno diskutovati u polju političke filozofije prigovarajući demosu pogrešne izbore, nedelovanje, nebunjenje, današanju tišinu pred neotkrivanjem negdašnjeg čime se opasno aludira na pristajanje na zverstva. Ali ubacivati taj pojam perfidno u oblast prava je pružanje pomoći ubicama, silovateljima, mučiteljima sa imenima i prezimenima, još uvek nestigmatizovanim. Njihova nestigmatizovanost stigmatizovala je konačno sve nas izjednačujući njih sa nama. Trudbenici kolajuće ludosti su time raširili, uvrežili pojam zajedničke krivice. Kolektivna krivica postoji u ravni nepružanja otpora zaboravu, jer upravo time u krivici se izvesnim udelom učestvuje i pruža se alibi individualno određenom krivcu, sakrivenom u neodređenosti mnoštva. U nas je opasno zaživela svuda rasprostranjena kolektivna krivica. Kažite Srebrenica, pogledajte moje srpsko ime u naslovu, i već možda mislite da znate šta ja to pišem.

Stvorenom kolektivnom krivicom sečemo rane žrtvinih najbližih jer tim žrtvama, najbližima, ionako malo treba do opravdanog zaključka o svom izopštenju i sukobu sa krvničkom zajednicom čiji deo više ne žele da budu. Žrtve osete veličinu od nas uvećane kolektivne krivice i šiba ih jačina bezličnosti, a rado bi lice da nam paraju. Žrtve osete novouobličenog dželata u neopipljivosti i rana ih boli jer ne znaju pred kim da kukumaču, žale se, protiv koga da se bore. Oko njih su naša nasmejana lica što govore, pišu, lažu o nekoj Srebrenici, o nekom Bratuncu.

Ako se svi slažemo da su ratne sukobe obeležile nedopustive gnusobe, zašto se teško složiti i uočiti baškaranje preživelih gnusoba u sačuvanom, preživelom obliku?

Napravićemo si možda kuću jednoč u podrinjskom kraju, okućnicu ćemo ulepšati, posadićemo cveće, upijaćemo pogledom zelenilo i onda ćemo u sopstvenom dvorištu iskopati lešinu. Možda će vaše dete zariti dečije prste u zemlju prlikom igre i napipaće svilene dečije ruke tvrdi materijal, te će vam ga doneti u loptastom primerku kolutajući očima na nađeno. Uslediće: Tata, šta je ovo? Da li će tata umeti da da odogovor? Da li je tatin tata dao njemu odgovor ili su se posleratne generacije napajale bulažnjenjem i lepršavošću? Tatinog tate pokolenja zakopale su smrdljive ostatke odbijajući priznati kako im zemlja nesnošljivo smrdi. Tatin tata ostavlja sinu svog sina u anamet poruku: Razbij tu nađenu loptu. Smrskaj to i pretvori u prah. Baci u Drinu. Onda će tvoj sin na obali pronaći neuništivu, prokletu tvar. Šta da mu radimo? Neka se snalazi. Verovatno će do tada nastati nove Srebrenice, Bratunci, pa će se naše zaboraviti. Nismo li isto učinili sa Jasenovcem?

Ubijeni, iskasapljeni, rasparani, mučeni, prekrivaju zemlju kojom hodimo ostacima i na njih, u odvijanju sadašnjeg, zaboravismo ne stideći se pogaziti moralnu obavezu: obeležiti žrtvu imenom i prezimenom, obeležiti krvnika imenom i prezimenom. Dok god ne napravimo taj iskorak ka mukotrpnom i složenom procesu izistinskog obeležavanja, dah će nam bazditi kvarnošću duha, samilost će biti nejasna, providno odglumljena i iritiraće neumilošćene. Srebrenica, Bratunac, Sarajevo..., ostaju samo prokazani nazivi, a mi smo i dalje nesrećnici što se nisu odredili spram njih.

Određenje nema kvalitet jer nismo postavili zahtev pred vladajućima o raščlanjivanju zločina do najsitnije pojedinosti. Određenje i stvarni otklon prema krvništvu krvnika ne postižu se deklaracijama. Određenje nije ni pravdanje kako ništa više ne znam zbog vladavine medijske šarene laže. Kukavička intelektualna relativizacija tipična za samoprozvane alterglobaliste, izražena u slučaju Srebrenice. Spremni su spominjati iračke žrve, ali ne i komšijske, bošnjačke iz obližnjeg mesta gde se prema uvaženim istraživanjima, kvantitativno gledano, dogodio najveći zločin u Evropi nakon II svetskog rata. Alterglobaliste boli ako je izvor boli geografski udaljen.

Stoga, momentalno određenje iziskuje i napor iznijansiranog i neupotpunjenog stava zbog neznanja, sutrašnje određenje mora biti potpuno i nedvosmisleno. Naša deca trebala bi posetiti odgovorno uređene memorijalne centre, i to srpska deca bošnjačke, i obrnuto, a ne da ih postavimo pred spomenike otadžbinskom ratu ili odbrani od agresije i taložimo u njima loše pesme kupljenih pesnika koji trube o hrabrosti našoj i beščašću njihovom.

Na žalost, još uvek opasno ćutimo i tovarimo neznanje i jednostrane istine nadolazećim odraslima stvarajući preduslove za nove ratove, a da ovaj nismo ni okončali.

Na žalost, naklon predsednika Tadića u Srebrenici usamljen je primer i izazvao je više zajedljivih prigovora nego priznanja. Zašto se nije poklonio i bratunačkim žrvama, pitaše se uvređeni? Jezive reakcije ponajvećma su rezultat usamljenosti gesta srpskog predsednika. Tadićeva izvinjenja i klanjanja nisu izazvala željene efekte, već i podsmeh, cirkus i automatsko zapitkivanje: A Bratunac? Hoće li drugi ikad išta slično učiniti, čak i ako to ne moraju činiti spram najtežeg zločina Srebrenice? Tadićev čin je time još pokazao i kako najviši predstavnici ne mogu iskazati empatiju običnim simboličnim naklonom dok se empatija ne pokrene odozdo, iz nutrine naroda.   

Stradalništvo bratunačkih Srba je sramno potisnuto jer je još obavijeno i medijskom i istraživačkom ćutnjom (zanemarimo li srpsko spominjanje), za razliku od srebreničkog slučaja. Srbi opet ne postavljaju sebe sučelice ispred Srebrenice, ili kad to čine odmah ističu Bratunac (kao i sam donekle) pravdajući se, kao da su svi Srbi zločinci, i time pristaju na rasističku teoriju u kojoj oni igraju glavnu ulogu. Bošnjaci isto pogrešno izbegavaju suočenje sa Bratuncem strahujući da će time umanjiti težinu Srebrenice. I jedni, i drugi se ovakvim ponašanjem drže na nišanu i posle prestanka sukoba. Javni diskurs o Srebrenici je zagađen iznutra i spolja (rad međunarodnog tribunala) i navođenje Bratunca radi dodatnih objašnjenja olako izaziva sumnju u vaše umanjivanje Srebrenice, tragedije koja se ne može umanjiti. I ko god je umanjuje, njegova namera je sve prozirnija i bestijalnija.

Ja ne mogu zamisliti Harisa Silajdžića spuštene glave u Bratuncu, a ni mnoge zvaničnike iz Srpske u Srebrenici. Ne mogu zamisliti i veliki broj nezvaničnika. Mogu li zamisliti sebe? Srebrenica i ja. Šta bi mi se vrmzalo po glavi pri poseti? Koliko bih bio iskren sa svim onim što ne znam, znam, mislim da znam, u šta sumnjam, ne sumnjam? Hoću li ikad napokon znati da znam? Smem li da ne znam?Srebrenica i ja. Bratunac i ti. Kada ćemo uspostaviti odnos?


Banjaluka 2010. godine

 

 


 

 


Buka preporuka

Društvo

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.