SREĆKO HORVAT: Tri lekcije Jugoslavije koje su važne za današnji svijet

Američki predsednik Donald Tramp ohrabrio je stvaranje novog saveza širom planete, saveza fašista, autoritarnih lidera, diktatora.

BUKA portal / 31. Juli 2019

 

Američki predsednik Donald Tramp ohrabrio je stvaranje novog saveza širom planete, saveza fašista, autoritarnih lidera, diktatora. Kao kontrast ovoj globalnoj koaliciji siledžija treba se setiti pokreta koji se formirao u ruševinama Drugog svetskog rata. Bio je to Pokret nesvrstanih, koji su zajednički osnovali maršal Josip Broz Tito (Jugoslavija), premijer Nehru (Indija) i Naser (Egipat). Oni su okupili nacije koje nisu želele da se stave pod ideologiju ili kontrolu dveju imperija toga doba.

Tito je bio centralna figura, čovek koji se suprotstavio i Staljinu, i Čerčilu, i Sjedinjenim Državama. Njegova Jugoslavija bila je neverovatan eksperiment u alternativnim načinima organizovanja društva. Jugoslavija je isticala nacionalno jedinstvo, ali i poštovanje za različitost ljudi i geografije.

Ta Jugoslavija srušena je devedesetih, u brutalnom građanskom ratu kada su ekstremni nacionalisti pristupili istorijskoj reviziji i promociji etnocentričnih sfera moći. Srpski lider Slobodan Milošević i Hrvat Franjo Tuđman izveli su brojne kampanje etničkog čišćenja. Većina zločina dogodila se u multietničkoj republici Bosni i Hercegovini, gde je živelo najviše muslimana.

Postoji mnogo toga što možemo da naučimo od borbe partizana, društva koje su želeli da naprave i strašnog kraja priče o Jugoslaviji. Ove lekcije posebno su značajne u sadašnjem trenutku.

O svemu tome sam razgovarao sa filozofom Srećkom Horvatom, koji je sa Janisom Varufakisom jedan od osnivača Pokreta za demokratiju u Evropi.

U Americi imamo Donalda Trampa, u Evropi ponovno uzdizanje tvrde desnice ili neofašističkih pokreta?

Ne samo da su na ceni desničari, fašistički pokreti, nego su neki populistički lideri već na vlasti, kao što su Mateo Salvini i Viktor Orban. Evropa se ne kreće udesno ideološki, već u realnosti. A svi oni su slični Donaldu Trampu. Umberto Eko, veliki italijanski pisac, ali i politički mislilac i semiotičar, napisao je veoma kratak tekst pod naslovom „Ur-fašizam” u kojem navodi karakteristike fašizma. Jedna od njih je strah od stranaca. Druga je mizoginija, uz još neke koje pripadaju originalnom fašizmu. Ako uzmete ove osobine i primenite ih na Trampa, Salvinija, Bolsonara, videćete da situacija danas liči na ovaj „ur-fašizam”.

Dok je Tramp boravio u Ujedinjenom Kraljevstvu, Angela Merkel je držala predavanje na Harvardu. Liberalni mediji o tome su pisali kao o evropskom lideru koji će najzad naučiti Trampa da prekine sa pričom o zidovima. Ali znate li gde je Merkelova bila svega nekoliko nedelja pre toga? Posetila je Hrvatsku, uoči izbora za Evropski parlament. I držala je govor o odbacivanju nacionalizma na mitingu Hrvatske demokratske zajednice, koja se bavi revizijom istorije, koja ne želi izbeglice i slično. Ona je tako zapravo podržala nacionalizam.

Ono što je ona uradila i što je politički centar u Evropi uradio poslednjih godina je stvaranje čudovišta. Oni su napravili plodno tlo za Salvinija, Orbana, Sebastijana Kurca. Kako? Između ostalog, nametanjem mera štednje periferiji Evropske unije. Setimo se grčkog referenduma 2015. i njihovog „oxi”. Ni Donald Tramp nije pao sa neba.

Hajde da pričamo o Hrvatskoj. Putovao sam dosta po bivšoj Jugoslaviji i primetio da se u Hrvatskoj ruše antifašistički spomenici i da se umesto njih dižu spomenici žrtvama komunizma.

Znam da si putovao dosta po Jugoslaviji čak i tokom rata. Ljudi uglavnom ne razumeju istoriju Jugoslavije i njen socijalistički put. Čak je i Džeremi Hant, šef britanske diplomatije, svojevremeno u poseti Ljubljani rekao da je Slovenija bila sovjetska vazalska država. A Donald Tramp govori da je Jugoslavija na Baltiku, ne na Balkanu.

Više od hiljadu spomenika uništeno je u Hrvatskoj. To je bilo s namerom da se izbriše istorija partizanske borbe i modernizacijski projekat u Jugoslaviji. Ovaj trend nije samo u Hrvatskoj. U Poljskoj, u Mađarskoj, jačaju konzervativne hrišćanske snage. Zašto baš u postkomunističkim zemljama? Zato što takozvana tranzicija nije uspela. Ako pogledate sve te zemlje – Hrvatsku, Srbiju, da ne govorimo o Bosni ili o Kosovu – videćete da je to poluzavisna periferija Evropske unije, u praktično kolonijalnom položaju. Koliki suverenitet one imaju? Videli smo sa Grčkom o čemu se radi. I onda, kada nemate pravi suverenitet, rešenje je često u istorijskom revizionizmu koji diže identitet „Amerika na prvom mestu”, „Hrvatska na prvom mestu” i tako dalje.

Bio sam nedavno u Beogradu, i predsednik je Aleksandar Vučić, koji je bio ministar informisanja kod Miloševića krajem devedesetih. Srbija kao da još nije odlučila gde će se orijentisati, tu je sada Rusija, ali i novac sa Bliskog istoka. Hrvatska je neoliberalni izrastak Evropske unije. Bosna je u strašnoj ekonomskoj situaciji.

Balkan i bivša Jugoslavija postaju geopolitički zanimljivi. Ali za ljude koji tu žive, situacija je zabrinjavajuća. Posebno je interesantna Srbija. Tamo provodim dosta vremena, i u Srbiji se jasno vidi krah Evropske unije. Krah u smislu da Evropska unija više nije toliko atraktivna ovim državama kao što je bila pre deset godina. Jednostavno više nema entuzijazma. Umesto toga je tu ruski uticaj.

Putin je nedavno posetio Beograd. Dočekalo ga je 100.000 ljudi, u predstavi koju je režirao Vučić, koji je praktično platio ljudima da se sliju u Beograd u tolikom broju. Ali Putin je došao zbog „Severnog toka”, i da proširi ruski uticaj. A s druge strane, Beograd se kao grad potpuno menja. Postaje novi Dubai. Imate nove nebodere. Imate Arape koji grade ružne projekte svuda po Beogradu. A onda je tu i Kina.

Evropska nekompetentnost u spoljnoj politici otvorila je bojno polje na Balkanu različitim geopolitičkim interesima. Kinezi već kontrolišu luku u Pireju, grade prugu koja će preko Makedonije i Srbije ići do Budimpešte.

Evropa više nije ujedinjena. Ona predaje svoju infrastrukturu drugima umesto da ulaže u nju. Evropa samo još običnim Amerikancima izgleda lepo, kao Pariz i Rim u filmovima. Ali ono što se događa u Evropi imaće duboke posledice na Ameriku i na ostatak sveta. Ovde su počela dva svetska rata, ovde se dogodio krvavi raspad Jugoslavije.

Naravno, od Gavrila Principa, pa do uloge Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. U novoj knjizi „Poezija iz budućnosti” pričate o značaju partizanske borbe i njihove ideje da se šest republika udruži u Jugoslaviju.

Jugoslovenski eksperiment pruža nam mnogo lekcija danas. Za početak, moram reći da nisam neko ko je nostalgičan. Zapravo sam veliki kritičar jugoslovenskog iskustva iz brojnih razloga. Ali istorijske lekcije iz Drugog svetskog rata su važne.

Partizani su bili jedini koji su u ratu i totalnoj okupaciji zemlje izveli društvenu revoluciju. To nije bilo ono Lampeduzino „sve mora da se promeni da bi sve ostalo isto”. Ovo je bilo rušenje liberalnog sistema i pokušaj da se radikalno preuredi društvo.

Prva lekcija jugoslovenskog iskustva je antifašizam i uspešna partizanska borba. Naravno, važno je reći da je Tito imao podršku, preko Ficroja Maklina, Engleza i Čerčila. Čerčil je shvatio da je jedini način da se dobije rat savez sa onima koje je najviše prezirao, komunistima.

Tu leži odgovornost današnjih elita. Takozvani politički centar je preplašen od savezništva sa levicom. Umesto da se približe levici, oni je nipodaštavaju na svaki način.

Druga lekcija je samoupravljanje. To nije dobro funkcionisalo, ali je ideja bila dobra. To je trebalo da bude ekonomska demokratija. Nije uspelo iz mnogobrojnih razloga, ali je danas veoma važna ideja u doba kada menadžer u kompaniji može da ima 400 ili 1.000 puta veću platu od radnika.

Meni je fascinantno što su ljudi u Jugoslaviji na poslu dobijali stanove.

Da, i to je važna tema danas. Vratio sam se nedavno iz Berlina gde traje ogromna stambena kriza. Kompanije su kupile mnogo stanova u gradu, a kirije rastu; s druge strane je tu Airbnb. U Jugoslaviji je postojalo društveno stanovanje, a radnici su išli na letovanja preko sindikata svog preduzeća. To je bilo važno i za negovanje različitosti i razmene unutar Jugoslavije. To je još jedna lekcija. Zamislite da britanski poštar može da ode u Hrvatsku i da tamo radi ili da hrvatski poštar ode na neko vreme da radi u Londonu. Mislim da bi desničarski populizam odmah počeo da opada, jer je jedan od najvećih problema što ljudi ne putuju.

Naravno, sa klimatskim promenama i krizom, pitanje je da li ljudi treba da putuju toliko. Veliki problem zemalja na periferiji Evropske unije je upravo turizam. Hrvatska je privreda, recimo, potpuno zavisna od turizma. A to znači da je zavisna od klime, vremenskih prilika, ili geopolitičkih promena. Setite se šta se desilo sa Tunisom. Zamislite da se desi nešto poput terorističkog napada i da nestane tih 18 odsto BDP-a, koliko je u Hrvatskoj, u zemlji koja više nema svoju industriju.

U Jugoslaviji obala nije pripadala nikome, već svima. I bilo je korupcije i postojala su privatna ostrva, ali je primorje bilo zajedničko dobro. A sada su tu privatne plaže hotelskih konglomerata.

U Hrvatskoj se vide svi problemi globalnog kapitalizma. Nedavno smo, eto, postali i set za holivudske filmove. U Dubrovniku ima toliko kineskih i američkih turista. Dubrovnik je fascinantan grad sa neverovatnom istorijom.

Nije to istorija, to je samo Kraljeva Luka.

Da, „Igra prestola”. S jedne strane, možete pomisliti da to Hrvatsku čini još popularnijom i da će lokalno stanovništvo dobro zarađivati. Ali ljudi koji gledaju te filmove i serije dolaze tu misleći da je to Kraljeva Luka. A Dubrovnik je, konkretno, mnogo važniji i ima mnogo čudesniju prošlost od „Game of Thrones”.

Sve to je loše za lokalnu kulturu. Lokalna narečja se gube, cena nekretnina skače u nebo, a u tim gradovima više niko ne živi.

Da me ne shvatite pogrešno, nisam protiv putovanja. Mislim da ljudi treba da putuju više nego dosad, da je to najvažnija stvar na svetu. Ali moramo da promišljamo o globalnom turizmu i kako da postane održiv. Kako da investiramo u vozove i druge vidove transporta koji ne zagađuju.

Vratimo se na treću lekciju Jugoslavije.

To je ona o Pokretu nesvrstanih. Nehru, Tito i Naser su imali svest da države globalnog juga moraju da sarađuju. Naravno, bilo je to za vreme Hladnog rata. Ništa slično sada nije moguće, ali je moguće razmišljati o trećoj opciji. To je ono što nam je neophodno.

Nedavno se pojavila vest da je Malezija krenula da vraća đubre koje zapadne zemlje šalju u Maleziju. To je dobra stvar, o tome su počeli da govore i političari u Americi. Poštujem, recimo, Aleksandriju Okasio-Kortez, iako mislim da bi trebalo češće da govori o Čelsi Mening i Džulijanu Asanžu. No, to je druga tema. Važno je što priča o „Zelenom nju dilu”. Važno je da kada govorimo o zaštiti životne sredine, taj „nju dil” mora da bude globalan. Ne može Nemačka da se čisti tako što će izvoziti dizel-krševe u Mađarsku, zemlju drugu u svetu po preranim smrtima zbog zagađenog vazduha.

Na desetine država na kraju se priključilo Pokretu nesvrstanih, o njemu je govorio čak i Malkolm Iks. Te države su, makar tada, shvatile da ni Sovjetski Savez ni Sjedinjene Države neće rešiti svetske probleme, već da nešto moraju da urade same.

Problem je što se sve promenilo. Ne postoji više svet sa dva pola.

Jesi li siguran? Jesi li gledao televiziju u Americi skorije? Sve o čemu se priča je novi hladni rat i kako boljševici dolaze da nam pokradu izbore.

Ne samo boljševici nego i Kinezi… Dobro, svet je drugačiji, ali propaganda i ideologija su slične onima u Hladnom ratu. Tehnologija i internet su omogućili da na vlast dođu oni koji umeju da se obraćaju glasačima sa vrlo kratkim rasponom pažnje. Vidite kako je uspešan bio Bolsonaro u Brazilu. Setite se i skandala sa kompanijom Cambridge Analytica i Fejsbukom.

Pokret nesvrstanih nominalno još postoji, ali niko o njemu ne priča i on nema nikakav uticaj.

Zašto je to tako? Jer se on sastojao od država-nacija iz 20. veka. A to više nije moguće. Koncept suvereniteta mora da se promeni. Neophodno nam je više globalne kooperacije. Nedavno se na Netflixu pojavio jedan sjajan kineski naučnofantastični film. U njemu se Sunce pretvara u crvenog džina, pa cela planeta mora da se ujedini, i stvara se neka vrsta svetske vlade, po ideji Imanuela Kanta, praktično.

Trendovi su jasni, i u narednih nekoliko decenija na desetine miliona izbeglica dolaziće u Ameriku i Evropu. Potrebna nam je globalna kooperacija kakvu nikada nismo imali u istoriji čovečanstva. Vojske će nam trebati ne za vođenje ratova, nego da pomažu ljudima. Važno je da ustanemo protiv eksploatacije prirodnih resursa, protiv komodifikacije ljudi, njihovih osećanja i slobodne volje – a to se događa s tehnologijom – i da stvorimo globalni pokret i globalno društvo. Ako se to ne desi, do 2050. ćemo imati svet koji će, u najgorem smislu, naličiti kineskoj naučnoj fantastici.

Na kraju bih te pitao gde da tražimo nadu. Napisao si: „Danas nam je, više nego ikada, potrebna nada bez optimizma. To je jedini put od otpora do oslobođenja.” Objasni mi ovu misao.

Optimizam je opasan koncept, jednako koliko i pesimizam. Ako ste pesimista, ne morate ni da se probudite i da učestvujete u društvu. A optimizam može da nudi lažne nade. Zato nam je potrebna nada, bez optimizma. Nada je najvažniji koncept 21. veka. Nada da misleći ljudi širom sveta neće samo kritikovati kapitalizam, porast populizma, autoritarizam i slično, već da će ponuditi viziju društva koja je dosad bila nezamisliva.

Evo, daću vam primer jedne totalno otkačene ideje koja bi mogla da se sprovede u delo sutra, ako bi postojala globalna vlada. Zamislite da zbog porasta ugljen-dioksida stvorimo sistem redistribucije međunarodnih letova na globalnom nivou. I da ograničimo te letove na dva puta godišnje, primera radi. Zamislite da putujemo više vozovima nego automobilima. Svaki put kada dođem u Ameriku, dobijem depresiju čim izađem s aerodroma, zbog toliko automobila u kojima je samo jedan ili dva čoveka.

Kao što znamo, Džulijan Asanž, jedan od osnivača Vikiliksa, sada je u zatvoru u Engleskoj, i njegovo zdravlje je sve lošije. Suočava se sa 17 tačaka optužnice za špijunažu u SAD, i Amerika zahteva njegovo izručenje. I Čelsi Mening je ponovo u zatvoru. Vi i Aj Vejvej i drugi intelektualci protestovali ste protiv tretmana Džulijana Asanža. Zašto se borite za njega?

Jer se on borio za nas. Borio se za mogućnost da imamo informacije. Da znamo šta najmoćnije vlade ili tajne organizacije rade širom sveta, od rata u Avganistanu do rata u Iraku. Vikiliks je, prvi put u modernoj istoriji, stvorio sistem zaštite hrabrih zviždača kao što su Edvard Snouden, Čelsi Mening i drugi. U svetu lažnih vesti, u kojem istina više ne znači mnogo, što je još važnije.

Nema demokratije bez slobode govora. Nema demokratije bez Prvog amandmana u Americi. Nema demokratije bez slobode štampe. I nema demokratije ako nemate mogućnost da proverite informaciju, da imate informaciju, da znate šta se događa svakodnevno, ne u stranim zemljama, ne u Iranu, Iraku ili Avganistanu, nego u vašoj zemlji.

Ako dođe do ekstradicije Džulijana Asanža, biće nemoguće govoriti o demokratiji. Mnogi drugi ljudi, uključujući i novinare, možda će završiti u zatvoru. A ovo se ne događa u Kini ili Rusiji, već u središtu evropske civilizacije, u Londonu. To je najveći skandal 21. veka.

Razgovarao Džeremi Skejhil za The Intercept. Uz dozvolu autora, priredio i preveo Marko Prelević

Izvor: Nedeljnik.rs


Buka preporuka

Intervju

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.