Šta stoji iza „krize demokratije“?

Iako je Trump otišao, niko ne bi rekao da je demokratija najzad bezbedna u svetu. Trumpov povratak se ne može isključiti, a imaćemo posla i s trampizovanom Republikanskom strankom.

Jan-Werner Müller / 21. August 2021

Foto: Project Syndicate

 

Prikaz knjiga: Julia Cagé, Slobodni i ravnopravni glasovi (Libres et Égaux en Voix, Fayard, 2020); Hélène Landemore, Otvorena demokratija: kakva vladavina naroda je potrebna u dvadeset prvom veku (Open Democracy: Reinventing Popular Rule for the Twenty-First Century, Princeton University Press, 2020); Armin Schäfer i Michael Zürn, Demokratska regresija: politički uzroci autoritarnih populizama (Die demokratische Regression: Die politischen Ursachen des autoritären Populismus, Suhrkamp, 2021).

Iako je Donald Trump otišao iz Bele kuće, niko pri zdravoj pameti ne bi rekao da je demokratija najzad bezbedna u svetu. Trumpov povratak se ne može isključiti, ali čak i ako on provede ostatak života kao prevarant i internet trol (što zapravo jeste), Sjedinjene Države (i svet) imaće posla s duboko trampizovanom Republikanskom strankom.

Repulikanska stranka se sada namerila da potkopa američku demokratiju obeshrabrivanjem glasača i nepriznavanjem rezultata koji joj ne odgovaraju. Sjedinjene Države nisu jedina zemlja koja se suočava s napadima na svoju demokratiju. U Brazilu i Indiji – dvema među najvećim demokratijama u svetu – vladaju populisti s krajnje desnice; u okviru Evropske unije, Poljska i Mađarska sve brže srljaju u autokratiju. Nije, dakle, neobično što se od izbora Trumpa za predsednika SAD-a 2016. godine pojavilo mnogo knjiga o „krizi demokratije“. Pitanje je, međutim, da li se o tekućim pretnjama demokratiji raspravlja na pravi način. Neki posmatrači ne oklevaju da okrive same građane. Po tom stanovištu, koje kao da je nastalo recikliranjem psihologije masa s kraja 19. veka, „obični ljudi“ su uglavnom iracionalni i lako nasedaju na lažna obećanja demagoga, bilo da oni dižu u nebesa koristi od bregzita ili da podilaze tobožnjem „konzervativizmu radničke klase“ u Sjedinjenim Državama. Drugi pak krive „elite“ za našu političku nelagodu. Ta privilegovana kohorta, kažu oni, podstiče jedan oblik globalizacije koji je koristan samo putnicima iz biznis klase. U nekim nacionalnim državama, „visoki letači“ sve više čine ono što neki kritičari nazivaju oligarhija. Mada su te dve dijagnoze dijametralno suprotne, zajednička im je metodologija u čijoj su žiži grupe ljudi – sačinjene od velikog ili malog broja pojedinaca. Pored toga, ni jedna ni druga se ne fokusiraju na institucije liberalne demokratije i na promene tih institucija u prethodnim decenijama koje su možda olakšale uspon autoritarnih populista. Tek kad budemo razumeli te procese možemo početi da menjamo sistem, ne samo zato da bismo se ratosiljali Trumpa već i zato da bismo dublje razumeli demokratske ideale.

Glasanje ili glas?

Svaka od tri knjige koje se ovde prikazuju daje značajan doprinos tom nastojanju. Među njima je najambicioznija knjiga Hélène Landemore, teoretičarke politike na univerzitetu Jejl. Ona predlaže novi model – „otvorenu demokratiju“ – i ukidanje dve liberalno-demokratske institucije koje se obično podrazumevaju: izbora i političkih stranaka.

Landemore smatra da grešimo kad pretpostavljamo da je jedan oblik „predstavničke demokratije“ koji je izgrađen još u osamnaestom veku jedini način da se ostvari „vlast naroda“ u modernom svetu. Po njenom mišljenju taj model samo traži od građana da se priklone odlukama elite. Bolji pristup, tvrdi ona, bio bi zamenjivanje izabranog predstavničkog zakonodavstva „otvorenim mini javnostima“. Te nasumično izabrane skupštine zvane i „većnice izabrane kockom“ ili lotokratije (vladavina izvučenih žrebom) mogle bi biti sačinjene od 150 do 1000 građana i omogućavale bi neposrednu vlast naroda.

U modelu koji predlaže Landemore, skupštine građana bi bile dužne ne samo da sačine program već i da donose zakone, što je suštinski važno. Njihove procedure bi se obavljale na otvorenom (još jedno značenje „otvorene demokratije“ pored „otvorena prema narodu“), a one same bi bile povezane sa širim društvom preko „platformi za učešće građana“ i dodatnih „debatnih foruma“. Model iz postojeće prakse je porota, koja obezbeđuje i filozofsko opravdanje predloga Hélène Landemore. U načelu već priznajemo da amateri mogu donositi dobre odluke ako su dovoljno otvorenog duha i ako su ih stručnjaci dobro informisali i savetovali tokom strukturisanog procesa deliberacije. Landemore odmah ističe da taj pristup nije jedan oblik „neposredne demokratije“ ili kontinuiranog masovnog učešća u odlučivanju. Ljudi izabrani u skupštinu bili bi zaista reprezentativni (kao u poroti „ravnopravnih“), ali bi činili i neku vrstu privremene elite, pošto bi na kraju odlučivali oni, a ne svi ostali građani.

Landemore smatra da bi takav sistem bio daleko bolji od onog u kom dominiraju moćni političari, koji bezmalo uvek potiču iz viših društveno-ekonomskih slojeva i najviše im je stalo do njihovih interesa. Njen ideal je da neki ljudi predstavljaju druge, a da zatim drugi predstavljaju njih – što je komentar na Aristotelovu ideju da je naizmenično biti subjekt i objekt vladanja znak prave političke asocijacije.

Na kraju, Landemore veruje da je problem današnjih oslabljenih demokratija osobina sistema, a ne poremećaj. Pravi problemi nisu globalizacija, kulturni ratovi koje raspiruju mediji ili drugi obično navođeni krivci. Stvarni problem je postojanje strukturnog nedostatka u svakom sistemu izborne demokratije zasnovanom na nadmetanju stranaka. Takvi aranžmani su namerno elitistički; oni su svesno koncipirani tako da narod ostane napolju – čak i doslovno (Landemore primećuje da su zgrade parlamenta namerno projektovane kao zastrašujuća zdanja). Štaviše, Landemore smatra da izbori stvaraju nejednakost kao nešto što se podrazumeva zato što su nužno diskriminatorni. Glasači često procenjuju da su neki kandidati bolji od drugih na osnovu merila koja nemaju veze sa sposobnošću unapređivanja zajedničkog dobra – na primer, na osnovu harizme ili bogatstva. U ovom sistemu političke stranke ponašaju se kao stražari nad političkim procesom, učvršćuju isključivanje i – kao da sve to već nije dovoljno loše – stvaraju unutrašnje oligarhije (optužba stara koliko i same političke stranke).

Jedan očigledan prigovor „otvorenoj demokratiji“ Hélène Landemore bio bi to da je nerealistična. Ali onda bi Landemore mogla odgovoriti navođenjem mnoštva primera nasumično izabranih građana koji konstruktivno raspravljaju i odlučuju. Novije studije slučaja obuhvataju građanske skupštine koje odlučuju o istopolnom braku i abortusu u Irskoj; ustavotvorni proces u Islandu, zasnovan na interakciji s građanima (mada su profesionalni političari na kraju to presekli); regulisanje snoumobila u Finskoj (oni koji su doživeli finske zime znaju da to pitanje nije trivijalno); i najnovije, Građanska konvencija o klimi u Francuskoj, koja je posle većanja o toj temi, krajem juna 2020, iznela 149 predloga za načine prelaženja na ekonomiju male potrošnje ugljenika. Suptilniji prigovor je da takva tela na kraju takođe mogu raditi u korist privilegovanih, bilo zato što će apstinirati oni koji smatraju da nisu kvalifikovani ili zato što će obrazovaniji i elokventniji učesnici dominirati debatom. Landemore priznaje da su u islandskom i finskom primeru, koje je posmatrala iz prve ruke, obrazovani muškarci igrali posebno istaknutu ulogu. Kao sredstvo protiv toga, ona nudi „naduzorkovanje malih, ranjivih manjina“ koje polazi od pretpostavke da će „brižljivo organizovana“ grupa teže postati meta za nadmetanje velikih (obično muških) sujeta. Snaga tog predloga počiva u tome što Landemore shvata jednakost mnogo ozbiljnije nego što to čine drugi, konvencionalni doprinosi onom što bi kritičari mogli nazvati „delatnost odbrane demokratije“. Oni se odveć često završavaju praznim uveravanjima da će sve biti u redu samo ako svetske trumpove budemo držali pod kontrolom, podalje od visokih položaja u vlasti. Mada nasumični izbor ne obezbeđuje jednakost uticaja (pošto će vešti govornici uvek imati prirodnu prednost), oni pružaju građanima jednaku šansu da budu izbrani i učestvuju. Tačno je da prilike za mito i korupciju neće biti potpuno otklonjene jer izabranim srećnicima može biti obećan dobro plaćen „posao“ u budućnosti, kad im istekne mandat, srazmerno njihovim uslugama (samo pomislite na sinekure kojih se na kraju često domognu republikanci iz pokreta Čajanka). Ali lotokratija bi ipak bila napredak u odnosu na današnje sisteme obrtnih vrata, u kojima političari i lobisti neprestano zamenjuju mesta.

Kratke slamke i nedostaci

Landemore argumentovano brani održivost svojih predloga, ali ne posvećuje veliku pažnju dobro poznatim načelnim prigovorima. Za početak, njen sistem obećava inkluziju i otvorenost, ali na kraju isključuje sve one koji nisu izabrani procesom nasumične selekcije. U velikim zemljama mnogi ljudi nikad neće doći na red (verovatnoća je zaista slična dobitku na lutriji). Manje očigledan prigovor je to da lotokratija možda neće ispuniti jednu od funkcija kojoj izbori pouzdano služe: mirno rešavanje konflikta brojanjem glasova. Ako prihvatimo argument političkih realista da se izbori, u suštini, uvek odvijaju u senci građanskog rata, proces brojanja glasova pokazuje relativnu snagu svake od sukobljenih strana. Ako vam se čini da je to suviše apstraktno, setite se događaja od prošle zime. Napad na američki Kapitol 6. januara podsetio nas je na to koliko je važno da poraženi na izborima prihvate da su pobednici brojniji jer im to priznanje daje jak razlog da se ne upuste u građanski rat. Činjenica da će u određenom vremenskom roku doći novi izbori je podsticaj za sve da nastave rad u okviru političkog sistema: uvek postoji nada da će u sledećem krugu njihovi brojevi biti veći.

A šta treba da rade gubitnici u lotokratiji? U najboljem slučaju mogu pokušati da mobilisanjem građana utiču na buduće skupštine – možda nekom vrstom pridobijanja masa, kao što nagoveštava Landemore. Ali ako masovno ubeđivanje postane uobičajena praksa, pitanje je vremena kad će sistem izroditi organizovano grupisanje – to jest političke stranke.

Landemore razmišlja suviše istančano da bi pretpostavila da svi politički problemi imaju jedno i samo jedno racionalno rešenje koje se može otkriti procesom deliberacije. Ipak, kao i druge pristalice deliberativne demokratije (a posebno lotokratije), ona u osnovi gaji sumnju da su politički sukobi iracionalne ili bar maglovito nezakonite pojave. Očigledno je da političke stranke imaju mnogo nedostataka. Ali ako želimo da ih nečim zamenimo, moramo objasniti na koji drugi način će se obavljati njihove standardne funkcije. A među važnim ulogama organizovanih stranaka su strukturisanje političkih sukoba (ono što francuski sociolog Pierre Bourdieu naziva „vidljivost podela“), objedinjavanje različitih interesa i omogućavanje pojedincima da se politički opredele (pošto je nemoguće da svako temeljno razmotri svako pojedinačno pitanje koje iskrsne). Valja priznati da je Landemore dovoljno kritična da prepozna te probleme. Ona vidi opasnost od stvaranja novih (mada privremenih) elita i ne isključuje ponovnu pojavu neke vrste političkih stranaka. Landemore bi omogućila i referendume kao dodatne mehanizme kako građanske inicijative tako i kao mere za gubitnike koji smatraju da lotokratske institucije donose suštinski pogrešne odluke. U svakom slučaju, ne moramo ići do ukidanja izbora da bismo videli da nasumično izabrana tela mogu igrati korisnu ulogu u situacijama u kojima se mora raspravljati o izrazito osetljivim moralnim pitanjima (na primer, odlučivanju o abortusu u Irskoj) ili gde sukobljene strane moraju da se dogovore oko uslova nadmetanja. Taj mehanizam bi se mogao primeniti na razna pitanja: granice izbornih okruga, plate zakonodavaca – sva ona pitanja oko kojih profesionalni političari dolaze u sukob interesa. (Nemačka vlada bi mogla imati koristi od tog sistema pošto nije uspela da nađe zadovoljavajući plan za smanjenje mesta u Bundestagu, koji je u ovom trenutku najveći demokratski parlament na svetu.)

Sve je to politika

Šta god nam se činilo problematičnim u rešenjima koja predlaže Landemore, nema sumnje da je ona identifikovala pravi problem. Armin Schäfer i Michael Zürn, dvojica uglednih nemačkih politikologa, potvrđuju to u ilustrativnoj studiji Demokratska regresija (The Democratic Regression). I oni uočavaju „nedostatak otvorenosti“ u današnjim demokratskim političkim institucijama, ali to ne ne vide kao grešku u strukturi raznih izbornih sistema, već kao posledicu specifičnih procesa u prethodnim decenijama.

Schäfer i Zürn tvrde da su razlozi za današnju eksploziju „autoritarnog populizma“ pre svega politički, a ne „ekonomski“ ili „kulturni“, kao što se obično smatra. Oni potvrđuju dijagnozu Hélène Landemore kad kažu da su parlamenti postali neosetljiviji za političke preferencije siromašnijih građana. U mnogim demokratijama politički hor peva s naglaskom više klase jer ga plaćaju najbogatiji. Pošto se poslanici razlikuju od velike većine glasača, nije neobično što poverenje u parlamente brzo opada. Osećanje građana da nisu istinski predstavljeni pojačava i činjenica da mnoge odluke više nisu u nadležnosti parlamenata. Kao što pokazuju Schäfer i Zürn, u poslednjim decenijama veoma je porasla uloga takozvanih nevećinskih institucija. Na primer, između 1990. i 2008. godine centralne banke su dobile veću autonomiju u 84 zemlje. Ta institucija elitnih donosilaca odluka usmerava političke ishode u određenom pravcu. Po Schäferu i Zürnu, nevećinske institucije deluju na osnovu „kosmopolitske“ predrasude: zalažu se za međunarodna pravila, otvorena tržišta i individualna prava. Na taj način oni ojačavaju jednu stranu onog što autori vide kao sve dublji konflikt unutar liberalnih demokratija: „kosmopolitizam naspram komunitarizma“. Schäfer i Zürn koriste te termine da bi izbegli svaku normativnu asimetriju u analizi. Oni primećuju da nema ničeg lošeg u tome što građani drže do nacije kao političke zajednice i što prigovaraju odveć poroznim granicama. Problem nastaje kad komunitarci osećaju da nisu dovoljno zastupljeni, bilo u parlamentu ili u nevećinskim institucijama (kojima, smatraju Schäfer i Zürn, dominiraju „liberalni globalisti“). U tim okolnostima oni će se okrenuti ka „autoritarnom populizmu“ kao jednom obliku otpora. Schäfer i Zürn definišu autoritarni populizam kao skup suštinskih političkih stavova koji obuhvataju nacionalizam, nepoverenje u složene demokratske procedure i odgovarajuću želju da se što neposrednije sprovede volja većine shvaćene kao homogeni Volk (narod). Ali oni ne objašnjavaju do kraja zašto su komunitarne preferencije izvele antidemokratski zaokret. Možda autoritarni populisti nisu samo komunitarci rešeni da daju glas onima koji ga, po mišljenju dvojice politikologa, nemaju, već i problematički politički preduzetnici koji teže da prodube polarizacije uveravajući građane da im je zemlja oduzeta, što je egzistencijalni izazov kojim se može opravdati gaženje demokratskih normi. Schäfer i Zürn prikupili su ubedljivo empirijsko svedočanstvo – između ostalog, mnogo statističkih podataka – o jednom širem trendu koji se nedovoljno pojavljuje u savremenim raspravama o teškoćama demokratije: smanjivanje prostora za političko odlučivanje na nivou nacionalne države. Kad se bavi predlaganjem rešenja, njihova knjiga je manje ubedljiva. Oni nas pozivaju da odolimo „iskušenju tehnokratije“, da više verujemo građanima, smanjimo nejednakost, poboljšamo građansko obrazovanje i opšte razumevanje „složenosti“ i da zahtevamo izvesnu kontrolu nad nevećinskim institucijama, ali ne objašnjavaju kako bi te dobronamerne predloge trebalo realizovati. Njihove najkonkretnije sugestije slične su onima koje iznosi Hélène Landemore. Oni podržavaju nasumične skupštine, ali insistiraju na tome da one moraju imati moć odlučivanja – inače bi ih trebalo raspustiti kao placebo. Schäfer i Zürn naglašavaju i to da uloga eksperata u savetovanju takvih tela ne bi smela biti tako velika da bi mogla radikalno menjati ishode koji su učesnici u početku izabrali. Kao što kaže Landemore posluživši se jednom starom izrekom: eksperti treba da budu na raspolaganju, ali ne na vrhu.

Ozbiljno shvatanje jednakosti

Za razliku od Landemore, Schäfera i Zürna, francuska ekonomistkinja Julia Cagé nije oduševljena lotokratijom. Ona smatra da takvi izbori isključuju prevelik broj ljudi koji bi želeli da učestvuju, a to ne povlači samo opasnost da bude ugrožen interes naroda, već i da građanima bude uskraćeno ono što je Hannah Arendt nazvala „javno srećom“.

Gledišta Julie Cagé o demokratskoj participaciji mogu zvučati suviše idealistički (pomišljamo na dosetku Oscara Wildea da je problem sa socijalizmom to što troši suviše večeri). S druge strane, Cagé obezbeđuje podršku za argument da se lotokratija na kraju može pokazati neobično elitistička. Pošto vidi da je u demokratiji kakvu poznajemo ostao neiskorišćen ogroman prostor, ona smatra da je bolje držati se političkih stranaka i usmeriti nastojanja na ostvarivanje punog potencijala opšteg prava glasa. Zato započinje svoj strasni, polemički i optimistički ogled zapažanjem da demokratija ne postoji i da je tek treba izmisliti.

Ali kako? Kao i Landemore, Cagé nas podstiče da ozbiljno shvatimo političku jednakost. Za nju to znači da ne smemo odustati od obećanja da će svako imati slobodan i jednak glas u odlučivanju. Ona predlaže i zanimljive načine da se to ostvari poboljšavanjem postojećih institucija – jedan od tih načina je, na primer, temeljna reforma finansiranja izborne kampanje. Političke stranke nisu po svojoj prirodi različite od naroda, kaže ona. One su takve postale zato što su se suviše oslanjale na bogate donatore koji se suočavaju s premalim brojem ograničenja i premalom konkurencijom. U Francuskoj se političke donacije čak odbijaju od poreza, što stvara perverznu situaciju da siromašni finansijski podržavaju političke preferencije bogatih. Pošto je preuzela neke ideje od autora kao što su teoretičar prava Bruce Ackerman i demokratski poslanik Ro Khanna u Sjedinjenim Državama, Cagé želi sistem u kom svi građani dobijaju od države „vaučer za demokratsku jednakost“ da bi ga potrošili na kandidata ili stranku po svom izboru. Ona ide korak dalje i predlaže „vaučer za udruživanje“, koji se može iskoristiti za podršku profesionalnim medijskim organizacijama (tako obični građani mogu postati njihovi deoničari) ili grupama civilnog društva. Između ostalog, taj instrument bi pomogao smanjivanju moći dobrotvora koji biraju projekte u zamenu za poreske odbitke. Štaviše, trošenje vaučera ne oduzima nam suviše večeri, za razliku od lotokratske deliberacije. Imajmo na umu da siromašnijima ne nedostaje samo novac već i vreme. Pored toga što vraća finansiranje osnovnih institucija demokratije u ruke građana, Cagé želi da osigura jednak glas za grupe koje su obično slabije predstavljene. Skandalizovana je činjenicom da građani potekli iz radničkih porodica čine samo 5 odsto članova britanskog parlamenta i samo 3 odsto francuske nacionalne skupštine (Assemblée Nationale). Radi ispravljanja te neravnoteže, ona predlaže „Mešovitu skupštinu“, koja bi garantovala rodni i klasni paritet. Cagé smatra da bi demokratija morala biti ne samo deliberativnija (taj cilj s njom deli francuski predsednik Emmanuel Macron, koji se zalaže za „Republiku neprestane deliberacije“) već i deskriptivnija, u smislu odražavanja različitih delova društva. Istinsko predstavljanje raznih društveno-ekonomskih identiteta poslalo bi poruku da je sistem zaista otvoren za radnike i manje obrazovane. Manifest Julije Cagé za „ponovno osvajanje demokratije“ pravi je trezor institucionalnih inovacija. Njeni predlozi nisu uvek dovoljno detaljni i nekima od njih je potrebno temeljnije filozofsko opravdanje (na primer, deskriptivna demokratija nije očigledan ideal). Ali, sve u svemu, njena knjiga, kao i knjiga Hélène Landemore, uspešno preusmerava čitaoca s kratkoročnih rešenja koja nam, po njenim rečima, prodaju kolapsolozi demokratije. Ako ozbiljno shvatamo borbu protiv današnjih pretnji demokratiji, jasno nam je u kojoj meri su ovakvi pokušaji promišljanja njenih temelja dragoceni i neophodni.

Project Syndicate, 06.08.2021.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 14.08.2021.


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.