U isto vrijeme, vladao je i najveći kič i šund, a ogledao se u turbo-folk kulturi i “dizelašima”. S druge strane, oformljeni su i odlični bendovi, koji su fantastično svirali i izbacivali antologijske albume. Jedan od tih bendova je i Straight Jackin, koji je tokom studiranja u Rusiji osnovao autor i pjevač Jugoslav Petrović u Sankt Peterburgu. Njihov prvi hit ”Sin mafije” je i snimljen na ruskom jeziku. Nakon povratka u Srbiju, Jugoslav je okupio novu ekipu u Beogradu i snimio sjajne albume. Njihove pjesme su okrenute socijalnim pitanjima i jakoj kritici prema vlastodršcima i svemu onom negativnom što se zbivalo tih godina. Straight Jackin je bend koji je odlično prihvaćen i van Beograda, a Banjaluka je jedan od gradova u kojem ovaj bend ima najviše fanova. Zato i nije rijetkost da na klupskim kaver svirkama neki od ovdašnjih bendova zasvira i poneki hit Straight Jackin-a. Jugoslav i ekipa će 14. decembra obradovati Banjalučane svojim koncertom u KSB-u (Klub studenata Banja Luka), a tim povodom razgovarali smo s frontmenom benda.
BUKA: U decembru svirate u Banjaluci. Koliko vam znače koncerti u ovom gradu, obzirom da ovdje imate dosta fanova?
S.J.: Posle Beograda, u Banjaluci imamo najvise fanova, i drugara, i za 25 godina svirki u Banjaluci, uvek bude odlično.
BUKA: Dugo niste izbacili novi materijal. Da li radite na novom albumu?
S.J.: Snimili smo album 2008. godine. Neke pesme je neko izbacio na YouTube, ne znam ko. Ima ih još i nadam se da će izaći.
BUKA: Vaši počeci vezani su za Rusiju, a jedan među prvim hitovima pjevan je na ruskom jeziku. Kakva vas sjećanja vežu za taj perod?
S.J.: Počeo sam da pišem početkom devedesetih u školi u Rusiji. Zezao smo se sa dva drugara i nastao je naziv grupe. Ali profesor muzike je provalio da ja to ozbiljno radim i da imam volje, pa me je upoznao sa bivšim učenicima koji su imali bend. To se desilo u klubu Tamtam i tamo je nastao prvi album i prve svirke. To je kao da sam odrastao sa šesnaest godina u klubu Akademija u Beogradu početkom osamdesetih.
BUKA: Imaju li Rusi kvalitetnu rok scenu ili je bivša Juga po tom pitanju daleko isred njih?
S.J.: Imaju. Underground bendovi s kojima sam počinjao su mejnstrim, rep je mejnstrim, i neki po Forbsu zarađuju po nekoliko miliona dolara godišnje. A kad smo počinjali, svirali smo za gajbu piva. Tamo postoji gomila mladih bendova, produkcija je jača, stihovi su jači, više ih je od nas. Međutim, sve je to teško porediti.
BUKA: Straight Jackin je bend koji je rokenrol povezao s hip-hopom mnogo prije drugih bendova. Danas imamo desetine bendova koji rade sličnu muziku. Da li ste vi preteča tog stila?
S.J.: Jednostavno, desilo se da sam od petnaeste godine imao bend. Nikad nisam svirao na matrice. Prvo sam pisao poeziju u rep maniru, pa su izlazili stihovi koji su za pevanje. Još u Tamtamu su počela interesovanja za rege, afro-cuban varijante, i mnogo još čega i mislim da smo jedini bend koji ima ovakav repertoar. Svaka pesma je žanrovski različita. Ne znam da li u svetu neko tako radi. A zanimljivo je da naša publika voli sve naŠe pesme, nezavisno u kom su fazonu.
BUKA: Vaši počeci su vezani za devedesete. Čini li vam se da je tada scena bila bogatija bendovima?
S.J.: Za Rusiju sam rekao, tamo ima milionera, pa je sigurno bogatije. A devedesetih kod nas je bilo još mnogo bendova koji su počeli osamdesetih, a mnogi od njih i do dan danas rade. Što se tiče Srbije, do druge polovine devedesetih se stvorila gomila kultnih bendova od kojih većina do dan danas svira. Danas je sve rijaliti i druga su vremena i pravila igre. Današnja i nekadašnje vremena se ne mogu porediti.
BUKA: Šta je danas s rokenrolom u Srbiji i regionu? Stagnira li ili ima nade da mladi zasviraju malo žešće nego što čine sad?
S.J.: Del arno bend i Kojot kažu da još uvek ima nade, a ja mislim da nema. Postoje samo pojedinci, globalno sve je to slabo.
BUKA: Danas gotovo i da nema bendova mlađe generacije koji rade angažovane tekstove. Vaše mišljenje o tome?
S.J.: Ma ima ih, al' je sve besmisleno. Stariji su razočarani pokušajima, a mladi nemaju snage i volje. Ranije se znalo ko je ko. Ne možeš da izađes, slušaš malo rok, pa neki dens, pa kad si već pripit narodnjake. Ili, ili. A danas nema ko da diže revoluciju. Na kraju krajeva, današnja deca su deca one dece odraslih devedesetih koji su ih vaspitali. A većinski znamo šta je tad kulturom vladalo. Danas je samo druga forma nekulture, ali to je globalna pojava.
BUKA: Svirate već skoro tri decenije. Šta vas drži još uvijek na sceni?
S.J.: Drži nas publika koja je odrasla na tim pesmama, koja se upoznavala i zaljubljivala na našim koncertima, koja je pravila decu uz naše pesme, a sad njihova deca. Drži nas ljubav prema muzici i umjetnosti i, naravno, pare. (smijeh)
BUKA: Da li ste zadovoljni svojom karijerom? Mislite li da ste mogli više?
S.J.: Jesmo, ali uvek može više.
BUKA: Da li je danas uopšte moguće da muzičari koji sviraju u alternativnim bendovima žive samo od muzike?
S.J.: Ovde ne. Samo retki pojedinci. Mladima je to uglavnom hobi. Publika bi htela da je karta dve km, a za ostalih osam, što su dobili od babine penzije, da se istale za paket i kupe dvolitarku i da uđu u klub kad tek počne svirka. Ali ne mladog benda, predgrupe, već tog na koga su došli. Nema tu para.
Razgovarao Ernest Bučinski
