Svetislav Basara: Kultura zločina

Srbija i Hrvatska, dva sijamska blizanca koji se ne podnose, „zaustavljena“ su društva u kojima svi pokušaji modernizacije završavaju neminovnim povratkom na odavno mrtve matrice, na četništvo i ustaštvo

Svetislav Basara / 08. August 2016

 Postoje, tvrdi filozof istorije Arnold Tojnbi, „zaustavljene“ civilizacije i društva koja se – osujećena iz ovog ili onog razloga u razvoju – zatvaraju u sebe i koja – neprestano reciklirajući odavno mrtve oblike – nastavljaju da životare kao marginalci i „oriđinali“ svetske istorije. Iako u suštini neistorijska, takva društva su opsednuta, po njihovom poimanju stvari – „svetlim“, „junačkim“ i „prelomnim“ tačkama svoje prošlosti koje, pošto-poto, pokušavaju da „ožive“ i da ih, ako se tako može reći, prenesu u sadašnjost, čime za sva vremena zatvaraju krug entropije.

 

Srbija i Hrvatska – ta dva sijamska blizanca koji se ne podnose – spadaju u takva, „zaustavljena“ društva u kojima svi pokušaji modernizacije i uklapanja u svetskoistorijsku realnost završavaju neminovnim povratkom na odavno mrtve matrice, u konkretnom slučaju na četništvo i ustaštvo – i u ne mnogo manjoj meri katolicizam i pravoslavlje – kao temelje identiteta i ključne faktore nacionalne kohezije. Takva društva praktično su u stanju da se okupe i da kako-tako funkcionišu isključivo u kolektivnom osećanju ugroženosti od strane onog drugog, a u situacijama kada ugroženost nije realna i kada napetosti po prirodi stvari popuste, na scenu stupaju pseudoelite koje osećanje ugroženosti podgrevaju, pothranjuju i raspiruju.

 

Jedno od periodičnih, nimalo bezazlenih, podgrevanja srpskohrvatskih/hrvatskosrpskih resantimana upravo je u punom jeku. U vrlo kratkom vremenskom roku, u Hrvatskoj su – uz prećutno odobravanje, ako ne baš i uz saglasnost tamošnjih vlasti – poništene presude kardinalu Stepincu – čija uloga u ustaškim zločinima nije nedvosmisleno dokazana – Branimiru Glavašu, čija je zločinačka aktivnost u poslednjem ratu nesumnjiva, a sve je to krunisano pompeznim podizanjem spomenika Miru Barišiću, atentatoru na ambasadora Rolovića. 

 

Sasvim predvidljivo, usledila je razmena (za sada samo) verbalne vatre i diplomatskih nota, a odnosi između dveju država – klimavi i u najboljim danima – spali su na najnižu tačku u sumornoj istoriji postjugoslovenskih banana republika. 

 

Ne treba, valjda, napominjati da su te ustašoidne brljotine, od kojih se Hrvatska država nije eksplicitno ogradila, bile više nego povoljan vetar u leđa ovdašnjem četništvu i sjajna prilika za rodomontade vojvode Šešelja, njemu sličnih, ali i izvesnog broja državnih činovnika, a naročito već poslovičnog Aleksandra Vulina. Ne mislim, naravno, da raspirivanje ustaštva treba prećutati – naprotiv – ali sam siguran da se protiv njega ne bi smelo boriti povratkom na četništvo koje se, u ovom ili onom obliku, u Srbiji decenijama uspešno neguje. Tek kada se Srbija – ako joj to uopšte pođe za rukom – oslobodi balasta četničko-komitsko-hajdučke ideologije, moći će sa punim pravom da Hrvatsku utužuje Evropskoj uniji za (nesporno) ugrožavanje srpske manjine, a ako jednoga dana zamukne refren „spremte se spremte, četnici“, neoustašama će biti uskraćen povod da kliču „za dom spremni“, a ako se ipak drznu pa kliknu, biće to kliktaj u prazno i neće proći bez osude i srpske i hrvatske demokratske i evropske javnosti.

 

Jer pazite, na primedbe srpske strane da je nedopustivo ukidati presudu Stepincu i Glavašu, a da je još nedopustivije podizati spomenik jednom asasinu, hrvatska strana može mirne duše reći da to nije ništa nedopustivije od ukidanja presude Draži Mihailoviću, pokušaja rehabilitacije Milana Nedića i Vulinove namere da asasina Apisa resahrani u Aleji srpskih velikana. Sitnije, a svakodnevne manifestacije međunacionalne mržnje bespredmetno je pominjati.

 

Ako hrvatsko društvo nije u stanju – ili neće – da se suprotstavi povampirenju ustaštva, da li je to razlog da se u Srbiji povampiruje četništvo? Po meni – i još mnogima – nije, ali izgleda da je kult zločinaca u Srbiji pustio isto tako jake korene kao i u Hrvatskoj.

 

Budućnost srpskog i hrvatskog društva, koja – ako ne većinski, a ono njihovim značajnim delom – identitet grade na dvema poraženim vojnim formacijama, od kojih je svaka sarađivala sa okupatorima, po sili istorijske nužde može biti samo poraz, okupacija ili nacizam. 

 

nin.co.rs

 

 

 


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.