Reakcije na prekjučerašnju, istovremeno blagu i crnu (kako za koga) vest da je ovogodišnju Nobelovu nagradu za književnost dobio Peter Handke, odlično su se uklopile u temu naše današnje kolumne, što će reći – štetu koja proizilazi iz primitivne politizacije umetnosti.
S druge strane pokazalo se da su i takozvani region i ostatak sveta u poodmaklom stadijumu raspadanja, a da je tu Srbija samo lider, kao i u svemu drugom. Ako bismo se zajebavali, naravno.
Stvar je u beogradskom Kitaj Gorodu i Slavskom Pojasu doživljena maltene orgazmički, kao druga srpska Nobelova nagrada, iako ni dobitnik prvog srpskog Nobela nije bio Srbin. U ostatku pak sveta – a naročito u regionu – to je shvaćeno kao nagrada Miloševićevim zločinima, brljotinama i nepočinstvima koje je laureat, fakat, svojski „podržavao“, ali je isto tako fakat da se se Nobelova nagrada dodeljuje za književnost, a ne za „davanje podrške“.
Biva ponekad da odličan pisac bude u političkom smislu totalni moron. Handke jeste politički moron, ali to ne potire činjenicu da je odličan pisac, a još manje činjenicu da je dajući podršku Miloševiću – o svom trošku i na svoju štetu – pravio budalu samo od sebe nikome ne nanevši nikakvu konkretnu štetu. Sve što je uradio, Milošević bi uradio i bez Handkeove podrške. Tačka.
Isfolirana radost zbog Handkeovog Nobela bila je maltene ravna još isfoliranijem ibreteniju i zgroženosti nad Banetovim scenskim cepanjem srpskog – krv ti jebem – barjaka. Pokazalo se, kao i obično post festum, da moje kumče barjak uopšte i nije iscepalo, ali sve da ga je i iscepao na froncle – sve da se i pokenjao na njega – taj čin bi smeo biti podložan isključivo pozorišnoj kritici i estetskom sudu, nipošto sudu rulje gore od elite (izvini, Mirko, što ti izokrenuh naslov).
Evo iz kojih razloga. Umetnička dela (svih boja) služe se stvarima ovoga sveta, ali nisu od ovoga sveta – iliti kako lepo reče Žan Kler – „slikarstvo se služi vidljivim da bi omogućilo pristup u nevidljivo“. U inkriminisanom slučaju – povodu za težak podnarednički amok – srpski barjak nije bio srpski barjak nego takozvana rekvizita. Predstavu nisam gledao, ali pretpostavljam da je smisao cepanja/rašivanja – šta god bilo – barjaka bio omogućavanje uvida u raspadanja i cepanja (neka smo ovih dana pominjali) koja se – sa ove strane pozorišne scene – zabašuruju i prikrivaju istim tim barjakom.
Da ne dužim. Smisao umetničkih dela nije da pišu, opevavaju (slikaju, snimaju) slavoslovlja pojavnom svetu, a pogotovo ne svetskim politikama – za to služe autokefalne preslave i svečane akademije – nego da uznemiravaju ljudske duhove pokazujući im mrakove prekrivene srpskim barjacima (svih boja). Čak ni „umetnička“ dela koja to debelo zaslužuju – serija „Nemanjići“ na primer – nisu domen krivičnog prava. Čak ni u Srbiji, svetskom lideru u raspadanju. Našu današnju kolumnu završavam čestitkom Vrhovnom Prevashodstvu što mu je – posle dugog odmeravanja „za“ i „protiv“ – partajno članstvo pojačano Anom Brnabićevom.
