Trampizam nije samo kratkotrajna istorijska blamaža

To da je Bajden pobedio nije nikakvo iznenađenje. Alan Lihtman, jedini istoričar koji je od 1984. godine pogodio pobednike svih američkih izbora, predvideo je Bajdenovu pobedu još u avgustu.

Predrag J. Marković / 15. Novembar 2020

 

Posle katastrofalnog rukovođenja korona-krizom, posle niza verbalnih brljotina, kao onda kada je izvređao ratne veterane, Trampova kampanja se činila skoro izgubljenom. Demokrate su govorile o “plavom talasu” (za razliku od Evrope, desničarski republikanci su crveni u SAD). Ovaj talas je trebalo da povrati demokratama njihove tradicionalne glasače u državama “pojasa rđe” – u kojima bukvalno rđa stara američka industrija.

Umesto lavine plavih glasova, došlo je do tesne pobede. Demokrate će reći da je za Bajdena glasao najveći broj ljudi u istoriji. Ali i za Trampa je glasalo sedam miliona ljudi više nego prošli put, više glasača nego što je svaki put glasalo za Obamu, Klintona, Buša Mlađeg. Tačno je da SAD imaju više stanovnika pa i potencijalnih glasača 2020. godine nego ranije, ali skok broja birača na ovogodišnjim izborima kazuje nešto drugo. Američko društvo je vrlo politizovano i vrlo podeljeno.

Bajden i njegovi, a i čitava liberalna elita, pokušavaju da dokažu kako je Trampovo doba bilo samo nesrećno i kratkotrajno iskakanje iz “normale”. Oni bi želeli da Tramp ostane u uspomeni kao ružan san, kao neprijatna istorijska epizoda. Tvrde kako će sada sve doći na svoje mesto. Amerikom će opet vladati obrazovane (a bogami i imućne) elite, uz pomoć nauke i u saradnji sa ostatkom sveta. I najvažnije, a verovatno i najlažnije njihovo obećanje je da će opet ujediniti američko društvo.

Da parafraziram srpsku izreku: “Ako smo svi braća Amerikanci, kese nam nisu sestre.” Nejednakost u SAD nikada nije bila veća. Posle pola veka pozitivne diskriminacije crni Amerikanci imaju manje šansi da se probiju do vrha nego na početku borbe za građanska prava. Barak Obama i Kamala Haris nisu dovoljni da isprave tu sumornu statistiku. Isto to važi i za siromašne belce. Beli radnik iz pomenutog „pojasa rđe“ je nekada bio ponosan na svoj dobro plaćeni doživotni, često višegeneracijski posao u fabrikama automobila, tada najboljim na svetu. Bio je i siguran u mirnu starost obezbeđenu dobrim penzionim planovima i povoljnim zdravstvenim osiguranjem. Detroit i ostali industrijski gradovi bili su puni života, kulture, šansi… Danas se čitavi gradovi pretvaraju u gradove-duhove. Nekada ponosni metalski radnici trče sa jednog na drugi slabo plaćeni i privremeni posao.

Nezaposlenost jeste dostigla istorijski minimum pre korone, ali je opala i plaćenost i stalnost na sve više privremenim poslovima. Ako i uspe povratak industrije u SAD, koji je Tramp obećavao, u tim fabrikama neće raditi mnogo američkih radnika. Pitanje je i da li će i roboti biti pretežno američki.

Ničeg iznenađujućeg nema u ovim podacima. Iznenađuje, međutim, kako je jedan milijarder, razmaženi džetseter, voditelj rijalitija sa blajhanom kosom uspeo da ubedi te siromahe kako je njihov zastupnik i zaštitnik. Iako je poreskom reformom kao Superhik oteo od siromašnih i nagradio bogate, sačuvao je snažnu podršku među slabo plaćenim i obrazovanim belim muškarcima. I pored rasističkih izjava, opet je dobio više Latino i crnih glasova nego što se očekivalo (pre svega kubanskih izbeglica, koji mrze svako slovo u reči “socijalizam”). Beli radnici, Kubanci i još mnogo drugih je opet glasalo za Trampa, iako se čini da ih je obmanuo. Kako to?

Sada bi “drugoamerikanci” mogli da oponašaju svoje beogradske kolege i da nariču nad primitivizmom i neukošću “neprosvećenog” naroda. Zbog vrhunske zubne zaštite u SAD, oni uglavnom nisu krezubi. Liberalni elitisti bi mogli da poveruju kako će sada da prevaspitaju, da “dekontaminiraju”, kako bi neki naši rekli, te zaluđene prostake sa dna društvene kace. To je moguće samo pod uslovom da je Trampov svet jedna kratkotrajna istorijska blamaža.

Ja pak verujem da je Tramp samo simptom i simbol jedne duboke promene koja se desila u čitavom svetu. Svi znamo da je on čovek koji veruje više “osećaju u stomaku” nego naučnicima. Znamo i da većina njegovih ideja staje u par stotina znakova na Tviteru. Da nedostatak velikih misli nadoknađuje VELIKIM SLOVIMA u svojim tvitovima. Znamo da je on pravi simbol “postistinitog” sveta, jer je po brojanju „Vašington posta“ slagao najmanje 20.000 puta. U svetu interneta i društvenih mreža, njegove pojednostavljene i (uglavnom negativnim) emocijama nabijene poruke skupljaju neuporedivo više klikova od ozbiljnih tekstova i analiza.

Umberto Eko je svojevremeno pisao i u Nedeljniku kako je mržnja jednostavnija i lakše ju je pretočiti u parole. Danas bi rekli tvitove. Očistiću korumpiranu “močvaru” u Vašingtonu, izgradiću zid za migrante iz Meksika, pokazao sam Kinezima gde im je mesto, za 20 minuta sam pomirio Srbe i Albance, Bajden je socijalista. Sve je to Tramp olako izrekao. Svaki ozbiljniji pristup ovim pitanjima ne samo da je prevazilazio njegov kapacitet za pažnju nego bi odbio i njegove pratioce.

Teoretičari interneta govore o tržištu pažnje. Jedno istraživanje je iznelo šokantan podatak da je prosečno vreme posvećeno bilo čemu na društvenim mrežama opalo sa 12 na 8 sekundi tokom 21. veka. Ovo istraživanje je privuklo ogromnu pažnju, ali izgleda da nije tačno. Baš ova priča pokazuje prirodu interesovanja u današnje doba. Iako je verovatno reč o preterivanju, ovaj podatak je naveden milionima puta, i u ozbiljnim tekstovima. U okeanu informacija koji se talasa oko svih nas, pažnju privlače čudne, dirljive, zastrašujuće ili smešne stvari. “Pod mač bato” će imati daleko više pratilaca od ovog pretencioznog teksta pred vama.

Pre društvenih mreža postojali su masovni mediji, koji su takođe bili pogodni za pojednostavljene poruke. Hitler i Ruzvelt su u svoje vreme otkrivali snagu radijskih govora ispunjenih emocijama. Hitler je sejao mržnju koja je grejala srca Nemaca upropaštene niže srednje i radničke klase. Ruzvelt je u radijskim “čavrljanjima uz kamin”, smirivao društvene krize. Regana su svojevremeno ismevali što je bio glumac i TV lice Dženeral elektrika. Međutim, on je držao i po 14 govora dnevno i možda se sreo sa četvrt miliona ljudi. To je zahtevalo koncentraciju i ozbiljnost nezamislivu za današnje tvit-političare. Među najuspešnijim evropskim političarima su i oni koji su se bukvalno šalom i sprdnjom probili u prve redove.

U Italiji je klovn i bloger Bepe Grilo, tvrdeći da se bori protiv establišmenta, osnovao pokret Pet zvezdica, koji je 2013. godine osvojio najviše glasova na izborima. Oni su za “digitalnu demokratiju”. Gradonačelnice Rima i Torina su bile članice tog pokreta. Grilo je u svoje vreme organizovao V dan (“vaffanculo”, u najučtivijoj verziji “od..bi”). Jedinu italijansku nobelovku Ritu Levi Montalčini je nazivao “starom kurvom”. I njega su, a i Trampa, neki teoretičari poredili sa Musolinijem. Volodimir Zelenski je svoj ugled stekao kao komičar, a čak je imao proročku ulogu u humorističkoj seriji “Sluga naroda”, gde običan čovek postaje predsednik Ukrajine. I Zelenski je postao predsednik Ukrajine, ali je, ruku na srce, ozbiljniji na tom položaju od Bepea Grila, pa možda i Trampa.

Sa ponosom možemo reći da smo mi svetska avangarda po davanju bombastičnih političkih izjava, pa i teranja sprdnje u politici. Megalomanske izjave, sočne (neko bi rekao prostačke) uvrede protivnika, kao i posprdna preterivanja prate našu politiku od uvođenja višestranačja. I to je tako u celom regionu. Milan Bandić i Miroslav Škoro su veliki junaci mimova i internet provala zapadno od Drine. Ipak se čini da je perjanica političke megalomanije, ali i sprdnje u našim krajevima profesor Vojislav Šešelj. I Tramp je pokušavao da se sprda sa suparnikom, pa je Bajdena nazivao “Pospani Džo”. To nije ni prineti barbarogenijskom slikovitom rečniku našeg profesora Šešelja za sve njegove protivnike.

Čak ni klovn Bepe Grilo nije mogao prići Šešeljevim sočnim opisima domaćih i stranih političara, pape i svih drugih koji su mu se zamerili. Osim tog šaljivog dela, postoje i sličnosti između Šešelja i Trampa na ravni dubljih političkih poruka. Kao i Tramp, Šešelj je jednostavnim sloganima išao na emocije svojih sledbenika. “Učinimo Ameriku opet velikom” uzvikivao je Tramp. Šešelj je govorio: “Velika Srbija do linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica.” Ostvarivost obeju parola je bila slična, ali obe su godile ušima njihovih sledbenika. San o obnovljenoj veličini nacije bio je uteha za ponižene i uvređene gubitnike tranzicije (globalizacije u američkom slučaju). Zvučnost je i u to predinternetsko doba bila bitnija od istinitosti. Zato niko nije zamerio profesoru Šešelju predlog da Bušu Starijem pošalje četničke divizije koje bi mu pomogle da pokori Irak.

Kako god, liberalne elite su potcenile Šešelja. Poverovale su, kao i one u SAD, da je profesor Šešelj bio prolazna pojava čudnih devedesetih godina. On je međutim, sačuvao i obnovio uticaj. Zato što su ozlojeđenost, očaj i nezadovoljstvo njegovih glasača i dalje bili tu.

Isto to će se dešavati u SAD. Slatka retorika Bajdena i Harisove neće moći da reši decenijama nagomilavane probleme. Niti će moći da tako lako promeni trend opadanja američke moći u svetu. Tramp je ostavio i neke institucionalne zamke. Jedna je Senat pod kontrolom republikanskih ekstremista. Druga je Vrhovni sud u koji je pred sam kraj mandata ugurao svoju kandidatkinju Ejmi Koni Beret. Uz određenu modernizaciju, trampizam lako može da se vrati. Za nastavak ove priče, pogledati Balkan.

 

Nedeljnik


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.