Uklanjanje kamena iz surove prošlosti

Pedro Sánchez i njegova socijalistička vlada doneli su odluku koja će pomoći Španiji da ostavi za sobom nasleđe građanskog rata i fašističke prošlosti.

The Guardian / 29. August 2018

Prošlog petka u Madridu španska vlada je donela odluku o ekshumaciji posmrtnih ostataka generala Francisca Franca, fašističkog diktatora i pobednika u građanskon ratu. Ne treba odmahnuti rukom na tu odluku kao na puku morbidnu fusnotu koja je zanimljiva samo istoričarima. Naprotiv, taj čin kabineta je živa politička odluka koja ima širi značaj za razvoj moderne demokratske Španije.

Mada je fizički jednostavno ukloniti ostatke iz groba u kom su ležali od Francove smrti 1975. godine, ekshumacija će u svakom drugom pogledu biti krcata komplikacijama i značenjima. Verovatno će se ponoviti profrankističke demonstracije održane na tom mestu u petak, neposredno posle odluke vlade. U međuvremenu, španska manjinska socijalistička vlada s Pedrom Sánchezom na čelu iskoristiće tu odluku da ojača svoj autoritet na levici u zapaljivoj političkoj atmosferi koja ne jenjava još od finansijske krize iz 2008/9. godine. Ova odluka španske vlade podstaći će refleksije i daleko izvan granica zemlje. Naime, ona nas podseća, ako je podsetnik uopšte potreban, na trajni značaj – i osetljivost – istorijskog pamćenja u neprekidnoj evoluciji svake moderne nacionalne države, među ostalima i Britanije.

Španski diktator od 1939. do 1975. godine sahranjen je u bazilici u blizini Madrida koja čini deo monumentalnog memorijala Dolina palih iz fašističke ere. Franco je zamislio memorijal – čija je izgradnja počela 1940. – kao „nacionalni čin iskupljenja“ posle građanskog rata 1936-1939, započetog vojnim udarom u severnoj Africi protiv izabrane republikanske vlade. Na tom mestu sahranjeno je do četrdeset hiljada poginulih u građanskom ratu na obe strane. Mnogi od onih koji su radili na izgradnji memorijala bili su politički zatvorenici; nekoliko ih je umrlo tokom projekta. Mada je memorijal bio izričito zamišljen kao zajedničko obeležje, i jedna i druga strana su u njemu uvek videle nacionalističko svetilište. Činjenica da tu počiva i Franco – jedina osoba sahranjena u dolini koja nije poginula u građanskom ratu – samo je potkrepljivala takvo viđenje. Uprkos zabrani, na tom mestu se još događaju profrankističke demonstracije.

Posle Francove smrti bilo je dopušteno da memorijal i grob ostanu netaknuti u sklopu „pakta ćutanja“ o građanskom ratu, sklopljenog između levice i desnice tokom tranzicije u demokratiju. Ali od početka ovog veka rastao je pritisak civilnog društva da se to promeni. Godine 2007. socijalistička vlada donela je zakon o istorijskom pamćenju kojim su ponovo otvorena pitanja vezana za građanski rat i zvanično osuđen Francov režim. A sad je došla i odluka da se uklone Francovi posmrtni ostaci i da se Dolina palih konačno pretvori u istinski zajedničko obeležje. Kao što je zamenica španskog premijera Carmen Calvo rekla o odluci od petka: „Demokratija je nespojiva s grobnicom koja slavi sećanje na Franca.“

To neće biti lako. Španske partije desnice možda su se odavno udaljile od frankizma, ali su ostale prirodni politički dom mnogih kojima ne odgovaraju demokratizacija Španije, rast regionalne autonomije, slabljenje katoličke crkve (koja je neumorno podržavala Franca) i nastojanja da se revidira nacionalistička verzije španske istorije. Međutim, ne može se pobeći od činjenica o Franku. Cilj rata koji je on poveo 1936. godine protiv demokratski izabrane vlade bio je, kao što je rekao jedan njegov general, da se likvidiraju „bez obzira i oklevanja svi oni koji ne misle kao mi“. U građanskom ratu je poginulo oko 200.000 boraca, a bilo je najmanje još toliko ubistava, što vansudskih što na osnovu montiranih procesa. Najmanje 20.000 republikanaca je ubijeno po završetku rata, a mnogi drugi su umrli u zatvorima i na ropskom radu.

Nesvrhovito podgrevanje starih sukoba je bezvredno. Ekshumacija Franca je, međutim, nužan korak u konačnim fazama španskog istorijskog putovanja od autoritarnog nasilja ka trajnoj demokratiji. Gospodin Sánchez se upušta u politički rizik. Ali smisao te odluke nije samo davanje pravde porodicama onih koji su stradali pod Francom i zbog njega, koliko god to inače bilo važno. Njen smisao je potvrđivanje bodrosti pluralističnije Španije u pluralističnijoj Evropi. Reč je o sadašnjosti, ne o prošlosti.

 

The Guardian, 24.08.2018.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 28.08.2018.

 


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.