Umjeće državnog udara u Francuskoj: Od Napoleona do burmanske hunte

Lakše je izvesti medijski nego državni udar. Prilog objavljen 21. aprila u nedeljniku Valer aktuel (Valeurs actuelles) pokazao je da je za to dovoljan apel koji je potpisalo dvadesetak penzionisanih generala.

Nedeljnik.rs / 21. Juni 2021

Mond Diplomatik -18/06/2021

Lakše je izvesti medijski nego državni udar. Prilog objavljen 21. aprila u nedeljniku Valer aktuel (Valeurs actuelles) pokazao je da je za to dovoljan apel koji je potpisalo dvadesetak penzionisanih generala. I to u jeku obeležavanja smrti Napoleona (kreatora najčuvenijeg državnog udara) i šezdesete godišnjice poslednjeg puča u Francuskoj. Dvosmislenost teksta, koji sumira mnoštvo paranoičnih opsesija krajnje desnice (o „rasnom ratu“, islamizmu, „hordama iz predgrađa“ i razbijačima), vodila je u polemiku. Pozivajući vladu da spreči „građanski rat“, potpisnici su prikriveno pretili vojnim pučem, koristeći zamršen jezik koji dozvoljava raznolika tumačenja: „intervencija naših vojno aktivnih drugova u opasnoj misiji odbrane naših civilizacijskih vrednosti i zaštite naših sunarodnika na nacionalnoj teritoriji“ (1).

FRANCUSKI MINISTAR UNUTRAŠNJIH POSLOVA UČESTVOVAO JE 19. MAJA NA SKUPU POLICAJACA KOJI SU ISPRED NARODNE SKUPŠTINE ZAHTEVALI POOŠTRAVANJE KRIVIČNIH ZAKONA. OVOJ DEMOKRATSKOJ ANOMALIJI PRETHODILE SU DVE PETICIJE KRAJNJE DESNIČARSKOG KRILA VOJSKE. ČINEĆI SE OGORČENIM NAVODNOM MEKOĆOM VLASTI, ONI SE PRIDRUŽUJU TRADICIJI DRŽAVNIH UDARA

U situaciji gde je krajnja desnica u poziciji moći i gde bivši šef kabineta koji je podneo ostavku (general Pjer de Vilije) tvrdi da želi da „popravi Francusku“, ovaj slučaj ne ostaje na nivou anegdote. Stav koji potiče iz određenih marginalnih krugova u vojsci podseća nas da intervencija oficira u politici ima dugu istoriju i da se vojni puč ne može svesti na egzotičnu tradiciju.

Ideja da su hitne mere neophodne usled ozbiljnosti situacije nije nova. Na taj način je pravdan državni udar u 17. veku: u interesu države i u odbrani javnog dobra, suveren može, a ponekad i mora, da upotrebi sva potrebna sredstva, uključujući i najnasilnija. Da bi bili efikasni, ovim ekscesima se mora pribegavati samo u izuzetnim prilikama, objašnjava bibliotekar erudita Gabrijel Node, autor rasprave iz 1639. godine posvećene ovom pitanju: „Retkost mnogim stvarima daje sjaj i boju koje se iznenada izgube ako ih odveć često koristimo (…). Dodajem da, ako se princ uzdržava od ove prakse, ne može se lako okriviti, niti proglasiti tiraninom, perfidnim ili varvarskim, tim pre što se ove karakteristike pripisuju samo onima kojima su postale navika (2).“

Faktori uspeha i neuspeha

S Francuskom revolucijom državni udar menja dotadašnje značenje, koje je podrazumevalo ilegalno oduzimanje vlasti od strane pojedinca ili male grupe ljudi. S tim u vezi, događaji koji su se odigrali 18. i 19. brimera 8. godine republike (9. i 10. novembar 1799. godine) pružaju novi model u ovoj oblasti. U nastaloj zabuni, general Napoleon Bonaparta uspeo je – isprva održavajući privid legalnosti, a potom primenom sile – ne samo da preuzme vlast već i da okonča republikansku fazu revolucije. Slava koju je car Napoleon I kasnije uživao nije u 19. veku prestala da pothranjuje bonapartističku legendu o „dobrom“ državnom udaru. Ona je koristila njegovom nećaku, predsedniku Luju Napoleonu Bonaparti, koji je 2. decembra 1851. godine prekršio Ustav Druge republike i uz oružanu silu ostao na vlasti. „Francuska je shvatila da sam legalnost napustio samo da bih se vratio zakonu“, on slavodobitno izjavljuje nakon za njega povoljnog plebiscita, koji je prethodio obnovi carstva.

Autor zapaljivog dela iz 1931. godine, pod nazivom Tehnika državnog udara, italijanski pisac Kurcio Malaparte smatra da senka 18. brimera i dalje visi nad subverzivnim zapletima njegovog doba (3). Naročito u Nemačkoj, gde su propala dva pokušaja puča: prvi je pokrenuo nacionalista Volfgang Kap i suočio se sa masovnim generalnim štrajkom u martu 1920. godine, a drugi je Adolfa Hitlera poslao u zatvor 1923. godine. Ali je revolucija iz oktobra 1917. godine, smatra Malaparte, nametnula novi pučistički model. Zapravo, boljševici su prvi (pre italijanskih fašista) prepoznali potrebu zauzimanja infrastrukture od suštinskog značaja za industrijalizovana društva: elektrana, železničkih stanica, telegrafskih i telefonskih centrala… Preuzimanje vlasti, do tada u biti smatrano političkim manevrom, postaje i tehnika.

Ova materijalna dimenzija pobune, sve očiglednija sa daljom globalnom industrijalizacijom, u središtu je priručnika o državnom udaru koji je 1968. godine objavio neokonzervativni strateg Edvard Lutvak (4). U kontekstu dekolonizacije, operacije ovog tipa su se umnožavale: između 1946. i 1964. godine autor ih je nabrojao 88 (od toga 62 s potpunim uspehom). Na pomalo provokativan način, u knjizi su navedena pravila koja bi učenik pučista trebalo da sledi. Pritom se pravi razlika između hispanskog pronunsiamenta (koji ne uključuje nužno i preuzimanje vlasti), puča (koji mobiliše samo jedan deo vojske) i državnog udara (u kome se mogu udružiti civili i vojska).

Ako želite na silu da preuzmete vlast, savetuje Lutvak, odaberite ekonomski nerazvijenu zemlju u kojoj politički život nije dostupan većini stanovništva. Izvesne društvene eksplozije ponekad naprave proboj u kojem vojna intervencija postaje moguća – kao 1952. godine u Egiptu, kada je svrgnut kralj Faruk. Bolje je izbegavati zemlje previše zavisne od stranog nadzora – poput Gabona, gde su pučiste porazile francuske trupe 1964. godine. Kada je cilj jednom utvrđen, potajno regrutujte obučene i opremljene agente (brojne u vojsci), kao i pripadnike policije i službe bezbednosti.

Tada se može pokrenuti operacija. Svaki tim mora što pre da prigrabi unapred određene strateške tačke, tako da vlada ne može da uvidi celokupan plan. Preuzmite kontrolu nad telekomunikacijama, radio i televizijskim stanicama i transportnim mrežama. Odmah onesposobite najopasnije opozicione snage (stranke, sindikati, verske vođe…). Na kraju, imobilizujte lojalistička jezgra (po mogućstvu bez pucanja). Jednom kada je sedište vlade pod opsadom i nosioci vlasti uhapšeni, ozvaničite svoje preuzimanje vlasti putem radio-emitera.

Iako zastareo, ovaj model omogućava evaluaciju nedovoljno pripremljenog puča u Turskoj 2016. godine (usredsređen na vojsku), ali i sumornu efikasnost burmanske hunte, koja je od zauzimanja vlasti 1. februara 2021. godine, proširila svoju kontrolu i na društvene mreže. Lutvak se fokusira na zemlje Trećeg sveta, ali insistira da i neke razvijene zemlje Zapada mogu postati mete u slučaju produžene ekonomske krize, vojnog ili diplomatskog poraza ili hronične političke nestabilnosti.

KADA JE REČ O VOJNIM „POBUNAMA“ I „USTANCIMA“, LUTVAK NAVODI PET POBEDA I 40 PORAZA U SVETU, IZMEĐU 1946. I 1964. GODINE. U EVROPI JE OD 1960. DO 2000. GODINE USPEO SAMO JEDAN DRŽAVNI UDAR (GRČKIH PUKOVNIKA, 1967. GODINE), DOK IH JE SEDAM NEUTRALISANO

Takav je slučaj Francuske, 1958. godine, zaglibljene u ratu u Alžiru i nakon pretrpljenog poraza u Indokini. Optužujući predsednika Republike Renea Kotija da ih je napustio, najradikalnije pristalice francuskog Alžira dižu pobunu u glavnom gradu Alžiru. Vojska se pridružila pokretu. Odbor za civilnu i vojnu javnu bezbednost formiran je 13. maja 1958. godine, sa generalom Žakom Masijem na čelu. Cilj je bio primorati predsednika da se obrati Šarlu de Golu, koji je podneo ostavku na mesto predsednika vlade u januaru 1946. godine. Ovaj pak nema šta da doda o uslovima zbog kojih ga smatraju sudbonosnim čovekom. Odbijajući da oficire iz Alžira nazove „frakcionašima“, 19. maja daje izjavu novinarima: „Što se tiče vojske, koja je obično instrument države, to bi tako trebalo i da ostane. Ali država i dalje mora postojati (5).“ Poštujući zakonsku proceduru, Koti popušta pod sve jačim pritiscima vojske (padobranci preuzimaju kontrolu nad Korzikom 24. maja). Omogućavajući De Golu da 1. juna preuzme predsedavanje Savetom, pruža mu priliku da izvrši reformu institucija uz podršku većine poslanika. Tako je rođena Peta republika, čiji je Ustav proglašen 4. oktobra 1958. godine, na svršetku događaja koje istoričari još uvek teško uspevaju da kvalifikuju (6).

Uspeh pobune ovog tipa zavisi od veoma velikog broja faktora koji operaciju čine teško ponovljivom. Tri godine nakon 13. maja 1958, „šačica penzionisanih generala“ (prema čuvenim De Golovim rečima), koja je preuzela vlast u Alžiru u noći između 21. i 22. aprila 1961. godine, nije bila u stanju da se nametne. Ovoga puta, osim čvrstih branilaca francuskog Alžira, pučisti su odmah izolovani, kako u vojsci, tako i od strane civila. Međutim, državni udar u demokratskom režimu ne sme da zanemari manje ili više aktivnu podršku stanovništva. Zamišljen kao puko otimanje vlasti oružjem, takav puč postaje teatralna manifestacija impotentnog nasilja. Kao kada je 23. februara 1981. godine civilna garda u Madridu upala u Kongres pod budnim okom televizijskih kamera. Nadali su se da će time sprečiti demokratsku tranziciju u Španiji nakon smrti diktatora Fransiska Franka 1975. godine. Ali njihovo zarobljavanje talaca propalo je u roku od nekoliko sati.

Teško je utvrditi tačan broj političkih i vojnih udara budući da se ove kategorije preklapaju. Ipak, brojke otkrivaju da je oružanim jedinicama teško da se oslobode uloge u koju uđu kada se odreknu zakonitosti. Između 1814. i 1982. godine, u Španiji je uspelo samo 13 od 55 pronunsiamenta (7). Kada je reč o vojnim „pobunama“ i „ustancima“, Lutvak navodi pet pobeda i 40 poraza u svetu, između 1946. i 1964. godine. U Evropi je od 1960. do 2000. godine uspeo samo jedan državni udar (grčkih pukovnika, 1967. godine), dok ih je sedam neutralisano (8).

Među faktorima neuspeha presudna je sposobnost aktuelne vlasti da ubedljivo stigmatizuje snage koje pokušavaju da je sruše. Prirodno, režim koji brani liberalizam bolje prolazi u ovakvim situacijama, premda se oni koji se predstavljaju kao najprivrženiji slobodama ponekad vrlo dobro prilagođavaju političkom nasilju. To je slučaj s liberalnim ekonomistom Fridrihom Hajekom koji opravdava diktaturu Augusta Pinočea uspostavljenu nakon državnog udara 11. septembra 1973. godine. Tokom drugog boravka u Čileu, 1981. godine, Hajek je izjavio: „Sasvim se protivim diktaturi kao dugoročnoj instituciji. Ali diktatura može biti neophodan sistem tokom perioda tranzicije. (…) Lično više volim liberalnog diktatora od demokratske vlade lišene liberalizma (9).“ U skorije vreme, bivši laburistički premijer Toni Bler podržao je državni udar generala Abdel Fataha el Sisija u Egiptu, u julu 2013. godine, u ime borbe protiv islamizma.

MEĐU FAKTORIMA NEUSPEHA PRESUDNA JE SPOSOBNOST AKTUELNE VLASTI DA UBEDLJIVO STIGMATIZUJE SNAGE KOJE POKUŠAVAJU DA JE SRUŠE. PRIRODNO, REŽIM KOJI BRANI LIBERALIZAM BOLJE PROLAZI U OVAKVIM SITUACIJAMA, PREMDA SE ONI KOJI SE PREDSTAVLJAJU KAO NAJPRIVRŽENIJI SLOBODAMA PONEKAD VRLO DOBRO PRILAGOĐAVAJU POLITIČKOM NASILJU

Ova vrsta legitimacije ima smisla samo na političkom planu. U očima pravnika zakon pruža samo jedan kriterijum na koji se valja osloniti: „otpor ugnjetavanju“, izložen u Deklaraciji o pravima čoveka i građanina od 26. avgusta 1789. godine. Ali je ovaj princip toliko neodređen da se ne može dati precizna zakonska definicija. Prema tome, sa strogo legalističkog stanovišta, svako nasilno oduzimanje vlasti podložno je osudi u jednoj pravnoj državi. Otuda i kritike kojima su izložene levičarske snage, koje osuđuju pobune suprotstavljenog tabora, dok se istovremeno pozivaju na sopstveno revolucionarno nasleđe.

Međutim, državni udar ostaje politički akt, koji stoga treba procenjivati kao takav. Kada ga pokreće vojska, očekuje se autoritarna i konzervativna orijentacija. Ali, istorijski gledano, nije svaki politički angažman vojske nužno krenuo putem reda i reakcije. Na prelomu 1810-ih i 1820-ih godina u Italiji, liberalni oficiri tajnog društva karbonari urotili su se protiv monarhijskog apsolutizma. Neki pronunsiamentos su doprineli napretku liberalizma u Španiji u 19. veku. Pobuna Rafaela del Rijega 1820. godine, prisilila je kralja Ferdinanda VII da poštuje Ustav iz Kadiza iz 1812. godine. U Portugaliji je 1974. godine pučem započela „karanfilska revolucija“, kojom je vraćena demokratija nakon više od četrdeset godina salazarističke diktature. Ma šta zakon tvrdio, nisu sve pobune, pa ni one vojne, jednake.

DOMINIK PANSOL je predavač savremene istorije i kopriređivač, zajedno sa Nikolom Patanom, zbornika radova Déstabiliser l’État en s’attaquant aux flux. Des révoltes antifiscales au sabotage, XVIIe-XXe siècles, Arbre bleu, Nansi, 2020.

PREVOD: Milisava Petković

Preuzeto sa Nedeljnik.rs


Buka preporuka

Reportaže

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.