BS takođe, a taj će proces biti dodatno intenziviran na najnovijem albumu iz 2010. „Diskretni heroji“, na sebe sve češće preuzimaju vaspitačku i moralizatorsku ulogu omladinskih tribuna koji svojim pesmama upozoravaju mlade na zla koja ih mogu zadesiti na njihovom putu kroz odrastanje skrećući im pažnju na opasnosti od droge, kriminala i raspusnog života uopšte, te ih pozivajući da se obrazuju i intenzivno rade na sebi, umesto da se prepuste ulici i sudbini
Skoro 25.000 ljudi ispunilo je Beogradsku arenu prošle subote, na dugo najavljivanom koncertu srpske hip hop atrakcije, Beogradskog sindikata. Bio je to njihov prvi nastup u rodnom gradu nakon šest godina i na izvestan način kruna trinaestogodišnjih aktivnosti ove skupine koju tek u nedostatku boljeg izraza treba nazvati muzičkom grupom. Za same članove BS-kolektiva, uostalom, kao i za njihovu vernu fan-bazu, Beogradski sindikat je nešto mnogo više od toga. Nešto što se ne da tako lako imenovati – ideja vodilja, jedina ljubav, životni smisao.
Ima toliko toga impresivnog, zaista, u svemu što je za ovih trinaest godina pošlo za rukom ovim samo naizgled prosečnim beogradskim mladićima. Oformljeni u proleće 1999. godine, u sred NATO-bombardovanja Srbije, oni od samog početka nisu imali bog zna čemu da se nadaju. A taj osećaj da postoje i stvaraju za sebe i zbog sebe kao i zbog male grupe odanih fanova dala je preko potrebnu oštricu i snažan osećaj pripadnosti ovom mnogočlanom, ali neosporno kompaktnom kolektivu.
Obe osobine sačuvali su sve do današnjih dana.
Paralelno s njima na prelazu iz devedesetih u dvehiljadite stasavali su i drugi istaknuti reprezenti te tada najnovije, treće generacije srpskog hip-hopa, poput ironičnih zajebanata iz trija Bad Copy ili beskompromisnih Prti Bee Gee. Međutim, od samog početka bilo je više nego jasno da Beogradski sindikat potiče iz drugačijeg socijalnog miljea, kao i da sobom nosi jedan značajno različit senzibilitet.
Dok su Bad Copy repovali o sarmama, parizeru, bureku, grejanju na smederevcu, dosadnim komšijama, debelim ženama, drogiranju tatulama i drugim omladini bliskim i dragim temama, a Prti Bee Gee uglavnom bili posvećeni beskonačnom mitologizovanju heroinske zavisnosti i negovanju jedne posprdne i apsurdne verzije gangsta-rap žanra, BS su od samog početka krenuli u direktni i elokventni atak protiv čitavog srpskog političkog mainstreama. Osim toga, čak i pri ovlašnom poređenju sa spomenutim prigradskim bandama protuva i ozbiljnih ludaka, ovaj jedanaestočlani hip hop kolektiv iz centra je, sa svojim ljutim političkim porukama ali ujedno i clean cut imidžom, te elokventnim i uglačanim javnim narativom, ličio na mokri san svake buduće srpske tašte.
2.
Srbija ne bi bila ono što je danas – pa tako ni BS, svakako – da se vrlo brzo po oformljenju ove skupine čitava realnost nije naglo promenila. Milošević je dočekao svoj neslavni pad u petooktobarskoj „revoluciji“ iz 2000. godine a nakon kratkotrajnog perioda pozitivnog uzbuđenja vrlo brzo postalo je jasno da se sve završilo još jednom monumentalno propuštenom istorijskom šansom koju otad gorko nazivamo „Šestim oktobrom“.
Veliki proboj BS-a pravo u muzički ali i u društveni mainstream dogodio se upravo u to doba, početkom prve decenije novog veka i milenijuma, tokom mračnog perioda vladavine Vojislava Koštunice i njegovog DSS-a, kad su Ratko Mladić i drugi ratni zločinci iz devedesetih bili zaštićeni kao beli medvedi, kad su mafijaši, narko-dileri i sociopatske ubice uživali izuzetan ugled u društvu, dok je ispod žita, uz nežnu brigu vodećih političara, zanesenih pesnika iz kategorije nacionalnih bardova i „patriotskog“ krila Srpske pravoslavne crkve (hm, postoji li uopšte neko drugo?), bujala i sasvim lepo se razvijala današnja srpska ekstremna i konzervativna vanparlamentarna desnica.
Iz te pozicije i u takvom okruženju, verovatno ne očekujući baš ništa, BS su, nakon prvog hita „Divljina“ s debi albuma „BSSST… Tišinčina!“ iz 2002, iste godine objavili i svoj do danas ključni singl – „Govedina“. Tim frontalnim hip-hop napadom bez presedana na čitavu domaću političku scenu ovi mladići potpuno su pomerili nespremnu srpsku javnost. Njihovo lucidno izvrgavanje ruglu većine srpskih političara izazivalo je beskonačno oduševljenje mnogih Srba koji hip-hop baš nikada pre, a verovatno ni posle, nisu slušali. Članovi Beogradskog sindikata postali su rado viđeni gosti na raznim televizijama, posebno najelokventniji među njima – Feđa i Škabo. Vrlo brzo dobili su kult status i kod samih političara, a naročito kod onih koji su, kao, hteli da ostave utisak kako su dosluhu s tim šta i kako mladi misle
Međutim, upravo to „šta i kako mladi misle“ nije zateklo samo političare. Na samom kraju pesme „Govedina“, naime, pažnja Beogradskog sindikata okreće se prema nezavisnim intelektualcima, mirovnim aktivistima i pripadnicima NGO-sektora, dakle onome što smo nekad zbirno zvali Drugom Srbijom (a što danas, izuzev u razasutim tragovima, više praktično i ne postoji).
Bio je to hladan tuš za taj deo srpskog društva koji je tokom čitavih devedesetih godina bio posvećen antiratnim akcijama, protestima protiv Miloševićevog režima i agresivne i destruktivne politike koju je Srbija tada vodila, smatrajući – krajnje neopravdano, ispostavilo se – da bolje razume „šta i kako mladi misle“ od onog drugog, nacionalističkog, turobnijeg dela naše raskrečene javnosti. Kakva teška zabluda!
Beogradski sindikat prvi su im ukazali na samo naizgled neobičan fenomen. Pokazalo se, naime, da su se mnoga naša deca, stasala tokom devedesetih, bez obzira čak i na politički stav samih roditelja ili baš uprkos njemu, daleko prirodnije i lakše vezivala za solidnu i opipljivu konzervativno-patriotsku ideologiju nego za tu nejasnu kosmopolitsku liberalnu zavrzlamu po kojoj iz nekog razloga moraš da voliš pedere a šiptare da zoveš – Albanac.
„Da se odrekneš Guče, kajmaka i radže“, korili su BS nemilice na kraju „Govedine“ sve te „izdajnike“ i „strane plaćenike“ kao da smo i dalje duboko u tami devedesetih godina, „a tolerišeš Hrvate, Borku, gej parade, ma jebeš Levijeve dokumentarce, nije me sramota što poreklom sam odavde“.
Tim svojim možda buntovnički isporučenim ali suštinski nacionalističkim, konzervativnim, pa i umnogome šovinističkim prosedeom koji je „Guču, kajmak i radžu (rakija)“, te pouzdane srpske vrednosti, postavio u večiti antagonizam spram neprihvatljivih „Hrvata (?), Borke (Pavićević) i (prirodno) gej parade“, oni su nam razotkrili jedno bolnu istinu: čudni su, misteriozni su, nedokučivi su putevi generacijskog jaza.
Da nisu, valjda ga i ne bi bilo.
3.
Ispostavilo se, tako, s BS-om ili bez njega, da su mnogi mladi koji su odrastali u Srbiji tokom tih prvih godina prve decenije novog veka i milenijuma stasali u konzervativne i rigidne nacionaliste i desničare. Duga je to priča. Možda će se o tome jednom pisati knjige, a možda i ne.
(Još veći deo njih, istina, odlučio je da politika nema šta da im ponudi, ali ipak iz čistog konformizma prihvata konzervativno mišljenje koje je u društvu i generacijskoj skupini dominantno. Kako to oni sami kažu: ne bi da se smaraju.)
Za takvu omladinu, pogled na svet koji nudi Beogradski sindikat (buntovan i ljut, pravičan i samozadovoljan ali suštinski reduktivan i regresivan) milion puta je razumljiviji od onog koji promovišu svi dosadni matori smarači – znači brate od političara do brate onih što brane pedere brate.
Ni misija Beogradskog sindikata u tom smislu nije statična. Naprotiv. Nekadašnji gnevni beogradski mladići s početka ove priče u međuvremenu su sazreli u po mnogo čemu uspešne i društveno dobro utemeljene trideset-i-kusur-godišnjake. Utoliko se i njihova uloga vremenom prirodno menja. Na drugom albumu „Svi zajedno“ iz 2005. godine, pored uobičajenih načelnih borbenih pledoajea, ničim zauzdane samomitologizacije, ironičnih rekonstrukcija različitih nijansi urbanog žargona i manje ili više uspelih jezičkih kalambura, BS u pojedinim pesmama, poput „Niko ne može da zna“, plasira i svoju patetično patriotsku pravoslavnu političku platformu upakovanu u – o fuzijo svih fuzija! – tvrdi hip hop. O problematici preostalih Srba na Kosovu oni repuju strastvenim, ogorčenim jezikom dostojnim starozavetnih proroka: „pazite na ovom polju koplja su se lomila, pravoslavlje u Srba vera nesalomiva,? jer to je zemlja hranila, to je majka rodila, to je snaga branila, to je vera vodila“. Ili: „na drevnoj zemlji uzurpatori, tuđa ruka nam red zavodi…“ itd.
BS takođe, a taj će proces biti dodatno intenziviran na najnovijem albumu iz 2010. „Diskretni heroji“, na sebe sve češće preuzimaju vaspitačku i moralizatorsku ulogu omladinskih tribuna koji svojim pesmama upozoravaju mlade na zla koja ih mogu zadesiti na njihovom putu kroz odrastanje skrećući im pažnju na opasnosti od droge, kriminala i raspusnog života uopšte, te ih pozivajući da se obrazuju i intenzivno rade na sebi, umesto da se prepuste ulici i sudbini. Neprestan kontakt i rad s fanovima za Beogradski sindikat je od neizmerne važnosti. Nije ni čudo što tako često ističu da se obraćaju „normalnim, običnim likovima – diskretnim herojima, koji poštuju prave vrednosti!“
Ta samouverenost u spoznaju „pravih vrednosti“ osnovna je odlika Beogradskog sindikata u najnovijoj fazi njihovog trinaestogodišnjeg postojanja, skupa s prozelitskim porivom da se spoznaja širi dalje svima onima koji žele da je prime. Utoliko, oni se više i ne obraćaju potencijalnim slušaocima, koliko potencijalnim vernicima.
I nalaze ih, za divno čudo, svuda unaokolo.
4.
„Senores y senoras“, poručivali su 1986. Jane’s Addiction, „nosotros tenemos más influencia con sus hijos que tu tiene.“ („Dame i gospodo, mi imamo više uticaja na vašu decu od vas.“)
Slično bi mogli da kažu i članovi Beogradskog sindikata. Nakon trinaest godina postojanja, ovim mega-koncertom u Beogradskoj areni pred 25.000 vernih obožavalaca BS su i sebi i drugima još jednom ubedljivo dokazali da su svom socijalno i politički angažovanom hip-hopu obezbedili neverovatan prostor i značaj, sviđalo se to bilo kome ili ne.
Njihov uticaj na mlade popriličan je a oni su, iako odvajkada medijski i društveno izuzetno svesni, poslednjih godina razvili svoje delovanje u više različitih pravaca. Pored učestalog aktivističkog delovanja oko organizovanja pomoći Srbima na Kosovu, spomenuti Škabo i Feđa, i od ranije najelokventniji, u javnosti najprisutniji i politički najaangažovaniji članovi ove mnogočlane skupine, počeli su da se pojavljuju i u štampanim medijima u svojstvu društvenih komentatora i opinionmejkera. Feđa je, tako, neko vreme pisao za beogradsku Politiku, dok Škabo i dalje vodi nedeljnu kolumnu u Večernjim novostima. Nisu čak ni tako loši, stilski se donekle razlikuju, Škabo je više razbarušen i razigran, Feđi je svojstvena uredna i srazmerno suva, analitička rečenica, ali na sve druge načine stvarno su usaglašeni za pet. Misle kao jedan. I kod jednog i kod drugog u tekstovima preovlađuje patriotski ton. Treba negovati „prave“ vrednosti, poručuju nam kao hipnotisani, negovati „optimizam, veru, prijateljstvo, ljubav prema narodu i državi“ – da čovek ne poveruje da su to isti oni ljuti reperi od kojih se, šatro, trese i strahuje čitav sistem.
Pa ipak, svo pisanije na stranu, u smislu društvenog angažmana pojedinih članova BS-a mimo benda daleko je najproblematičnije Škabovo angažovanje u okviru Dveri – nekad ultradesne organizacije okupljenje oko časopisa Dveri srpske, a danas ultradesne-samo-pssst! političke partije koja ove godine po prvi put učestvuje na izborima u Srbiji. Sećam ga se kako u vreme ionako osujećene prošlogodišnje Parade ponosa Beogradom predvodi vrstu „kontra-mitinga“ koji su organizovale upravo Dveri, a gostovao je tih dana i na gledanoj TV-emisiji Utisak nedelje uglavnom zamuckujući i nastojeći sebe da predstavi kao konzervativnog porodičnog čoveka koji iz čvrste vere da njegova istina mora da je i opšta propoveda jedinstvenu sreću i blagodet u monogamnoj i heteroseksualnoj od strane crkve i države odobrenoj zajednici (srpski: brak).
Neke stvari se, međutim, vremenom ipak menjaju. Iako je sve do nedavno rado pristajao da bude perjanica Dveri, čini se da ga je odluka ove organizacije da se preregistruje u političku partiju i aktivno se uključi u izbornu utakmicu odbila od dalje saradnje. Što daje određenu dozu nade, čini mi se. Ili sam to samo ja u okolnostima u kojima živimo navikao da budem zadovoljan malim.
Pa me je baš obradovalo kada je ovih dana, u odgovor na medijske spekulacije da BS na predstojećim izborima podržavaju Dveri, Škabo na svojoj FB stranici postavio saopštenje da niti on niti iko drugi iz Beogradskog sindikata ne podržava ni jednu političku partiju ili izbornu listu na predstojećim izborima:
„Ni prikriveno, a kamoli otvoreno!“
Eto, pomislio sam, kad stvari već stoje ovako kako stoje, i to je nešto.
Jutarnji list
