Vladimir Majakovski - Oblak u pantalonama

Svojom ličnom žrtvom, među prvima je upozorio na neostvarljivost ideje o civilizaciji po Staljinovu modelu.

BUKA / 19. Juli 2013

Vladimir Majakovski, pjesnik, dramatičar, pisac filmskih scenarija, slikar, redatelj i glumac, rodio se 19. jula 1893. u Gruziji, u selu Bagdadi, nedaleko od Kutaisija, a umro je na današnji dan 1930. godine.

Bio je jedan od najaktivnijih i najpoznatijih pripadnika pokreta ruske avangarde, koja je željela promijeniti ne samo ruski estetski kontekst, već i onaj izvanestetski, pa prema tome i društvo. Majakovski se bitno razlikuje od prethodnika simbolista i uvodi u rusko pjesništvo futurizam čiji će biti najvažniji predstavnik. U lirskim spjevovima Oblak u pantalonama, Flauta-kičma, Rat i mir i Čovjek Majakovski u obliku monologa oslikava svoje zahtjeve.

Pisao je i dramolete za Studio, pozorište satire, a kao najbolji satiričar pokazuje se u Stjenici u kojoj ismijava radnika-malograđanina i Hladnom tušu, gdje se narugao sovjetskoj birokratiji. Smatrao je svaki književni oblik jednako vrijednim, pa i plakate za sovjetska preduzeća i novinske pjesme - feljtone o dolasku nove civilizacije.

Revolucija, u čije ime je revalorizovao idejne, etičke i estetske vrijednosti života, bila je za njega kretanje ka komuni, pa je njegovo pjesništvo dobilo kolektivističke oznake, s naglašenim elementima "dinamičkog kretanja", "drugog potopa" i "osvajanja neba".

Poslije 1921, kad je revolucionarni ideal sveden na granice SSSR, uporedo s kritikom Zapada i ispisivanjem tekuće hronike sovjetskog života sve više se kloni svođenja bilansa o sebi i vremenu i opredjeljuje za obraćanje mrtvim revolucionarima ("Razgovor s drugom Lenjinom") i potomcima ("Na sav glas").

Znatno je uticao na niz sovjetskih i evropskih pjesnika, kao najznačajnija djela ističu se: zbirke pjesama i poema "Ja", "Vladimir Majakovski", "Oblak u pantalonama", "Rat i svijet", "Čovjek", "Sve što je napisao Vladimir Majakovski", "150.000.000", "Majakovski se smješka", "Majakovski se smije"…

Svojom ličnom žrtvom, među prvima je upozorio na neostvarljivost ideje o civilizaciji po Staljinovu modelu. Drastično je prekinuo svoj život u tom okruženju, počinivši samoubistvo  14. aprila 1930., naznačivši time i nagli kraj ruske avangarde. Taj njegov čin ostao je tajna. Pjesnik je javno izjavio "Mrzim sve ono gde se smrt javlja i snuje! Obožavam život pa ma kakav bio." On je osudio samoubistvo pjesnika Sergeja Jesenjina, ali je u oproštajnom pismu napisao : "Ovo nije način (drugima ga ne preporučujem), ali ja nemam izlaza. "


OBLAK U PANTALONAMA

Vi mislite bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.
”Doć’u u četiri” rekla je Marija.
Osam.
Devet.
Deset.
Evo i veče
u noćnu strahu beži,
veče decembarsko
s prozora
u magli
U staracka leđa smeju se i ržu
kandelabri.
Mene više prepoznati ne moze:
ja sam zgrčena
gomila
žila.
Sta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila.
Jer više nije važno
ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje -
od gvozđa hladnog -
bije.
Nocu i čovek svoj zvek
u nešto zensko, meko,
želi da sakrije.
I ja sam,
ogroman.
na prozoru savijen,
rastapam staklo čelom od čelika.
da li je to ljubav ili nije?
I kakva je -
mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, što se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet
čekam,
zabivsi lice u rošavo lice kise.
I već me je poprskala dreka
gradske plime, sve više.
Ponoć, sa nožem kog pruža -
do đavola s njim! -
došla je,
zaklala.
I kao s’ panja glava sužnja,
dvanaesta ura je pala.
u oknima sumorne kišne kapi,
kreveljeci se,
nakrcale,
k’o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Čujem:
nerv,
tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I , gle -
u početku jedva je posao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrčao.
Sada je sa druga dva
očajno igrati stao.
Pao na plafon spratu niže.
Živci
veliki,
mali,
mnogi -
pomamno skaču
i vec -
gmizu.
Živci pali s nogu!
A noć se po sobi glibi i oko,
otežalo, odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvilese, ko da
krčma zub na zub
ne moze da sastavi.
Ušla si
osorna, kao ”na!”
guzvajuci rukavice kao luda,
i rekla: ”Da,
znate, ja ču da se udam.”
Pa šta, udajte se.
Ništa nije bilo.
Izdrzaću.
Gledajte - ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.
Sećate se?
Govorili ste:
”Dzek London,
novac,
ljubav,
strasti” -
a ja videh samo jedno:
vi ste Đokonda,
koju treba ukrasti!
I ukrali su je.
Opet ću ljubav u terevenkama utući
povije obrva ozarivsi vatrom.
Pa šta!
Ponekad i u izgoreloj kući
skitnice nađu dom!
Izazivate?
”Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja”
Setite se!
Pala je Pompeja
od razdrazenog Vezuva!
Hej!
Gospodo!
Ljubiteli
obesvesćivanja,
zločinstava,
pokolja,
da li ste najstrašnije
videli -
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osećam -
”ja”
za mene je malo.
neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
vaseg sina nesto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je i srce i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
Neces?
Čekas
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu losem,
dodjem
i procedim bezubo
da sam ja danas
”neobicno posten”.
Marija,
vidis -
ja se, već poguren, slamam.
Marija!
Kako u debelo uho zabosti neznu rec?
Ptica
živi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam čovek, Marija,
prost,
koga je sipljiva noć iskasljavala na prljavu
ruku Presnje.
Marija, hoces li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo
zvonca.
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljanja sto bode-
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidiš -
zabili su u oci iz šešira čiode.
Pusti me.
Mala!
Ne boj se
što na mom volovskom vratu
sede kao planine vlažne zene od znoja
gubave.
Ja kroz zivot vučem (i to je zato)
milion ogromnih, cistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se
da cu se opet prilepiti za hiljade lica -
”devojke Majakovskog” -
u izdajničko vreme mraka,
ta to nije ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, pridji!
U bestidnosti nagote,
ili puna plašljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu što jos iscvala nije:
srce i ja nijednom ne doživesmo do maja,
a u prokletom životu
tek stoti april je.
Znaci - opet,
dok mracno sve je to,
uzecu srce,
isplakano grozno,
da ga nosim,
ko sto
u štenaru pseto
nosi svoju šapu preseceno vozom.
Krvlju svoga srca ja radujem put,
uz odeću belu lepi se prašine cvece.
oko zemlje - Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce ce da se okrece.
I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca -
krvlju označice se put što vodi
ka domu moga oca.
Izaci cu
prljav (od jendeka, gde provodih noci)
primaći cu mu se blize,
sagnucu se
i na uho mu reći:
Slusajte, gospodine Bože!
Kako vam ne dosadi
u zele oblaka mreškavih
zamakati oci odebljale, a?
Hajde da organizujemo
vrtešku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Svemoguci, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti -
a zažto nisi izmislio
da se bez muke
moze ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Mišljah - Božanstvo si, svemoguce, staro,
a ti si nedoučeni, majusni bogic samo.
Vidiš, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, sto si tamjanom opijen,
rasporiću odavde do Aljaske!
Pustite me!
Necete me zaustaviti.
lazem li, u pravu li
sam ja,
ali više ne mogu da budem spokojan.
Gledajte -
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
ja dolazim!
Gluho.
Vasiona spava,
položivsi šapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

 

 

Za BUKU priredila Maja Isović

 


Buka preporuka

Tema

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.