Vladimir Miladinović (1981) diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Završio je doktorske kurseve na interdisciplinarnim doktorskim studijama na Odseku za teoriju umetnosti i medija Univerziteta umetnosti u Beogradu.
U fokusu njegovog rada su preispitivanje politika sjećanja, medijskih manipulacija, kreiranje i interpretacija istorijskih narativa. Umjetnost shvata kao forum kontra-javne sfere koja postavlja pitanja o ratu, medijskoj propagandi, manipulaciji narativa, istorijske odgovornosti i intelektualnog angažmana. Odnos prema ratnoj i postratnoj traumi i savremena tranziciona ideologija poricanja i brisanja teme su koje propituje u svom radu.
Za crtež 25 naslovnica i integralno objavljenih stranica dnevne štampe objavljene u Srbiji, dobio je 2012. godine prvu nagradu 53. Oktobarskog salona. Ovog ljeta, u beogradskoj galeriji Eugster prikazano je 400 crteža, reprodukcija jednog od ratnih dnevnika Ratka Mladića, a trenutno se bavi iscrtavanjem medijskog sadržaja u tematu širenja pandemije, čija je publika postao ne svojim htijenjem.
„Kad je krenuo prvi lockdown, kad smo svi bili zaključani, anksiozni, uplašeni šta će biti s nama, krenule su da se pojavljuju razne vesti niotkuda. Sediš u stanu po ceo dan, scrolluješ sadržaje koji dolaze sa svih strana, sumanuti, sve gori i gori....Počeo sam da ih beležim, prikupljam, pravim screenshotove na telefonu i s nešto malo slikarskog materijala poput akvarel bloka i seta vodenih boja krenuo sam s iscrtavanjem tog sadržaja, kao nekom vrstom borbe protiv anksioznosti. Nastavio sam to da radim, jer vesti nikad nisu prestale dolaziti“ – priča Miladinović.
U svom radu, Miladinović je posvećen istraživanju i to – kaže – zahtijeva pretragu arhiva i selekciju. No, ova kriza je okrenula tu logiku. „Ništa ne tražim, niti se trudim da išta nađem, već samo beležim ono što mi se prikazuje na telefonu. I što više klikćeš te vesti, one sve više izlaze. Neki od radova koje sam postavio na Instagramu su upravo tako dobili bedž 'vidite za informacije o Covid 1'. Kao da ja sad kreiram vest. Neka nova situacija se dešava i jednostavno sam hteo da na neki način reagujem“ – kaže Miladinović, napominjući da su sumanute lažne vijesti generator krize. „To funkcioniše kao perpetuum mobile: što je kapitalizam nestabilniji, to je kriza veća, pa se kapitalizam utvrđuje. Sumanute vesti upravo tome i služe“ – kaže Miladinović.
Prema mišljenju Vladimira Miladinovića, medij crteža je jako žilav i elastičan. „Iako je anahron i jednostavan, nosi dozu subverzivnosti u vremenu masovnog protoka informacija, gde jedna informacija smenjuje drugu enormnom brzinom. Ako uzmemo u obzir vrstu procesa koju sam ja usvojio, a to je spor i meditativan proces precrtavanja, ispisivanja tog sadržaja, mislim da je to blaga subverzija u odnosu na masovan protok informacija“ – rekao je Miladinović.
Devedesetih godina, u eri bez elektronskih medija, periodu u kome je štampani sadržaj imao veoma veliku moć, Vladimir Miladinović razvio je interesovanje za crtež. „Nije baš da si mogao pokupovati sve stripove koje si želeo, ali mogao si da posudiš neki strip, pročitaš i vratiš. Tada sam krenuo da precrtavam naslovne strane i da, kao većina mojih drugova, pravim kolekciju stripova, tj. crteža koji bi nadomestili nedostatak kolekcije stripova koja je devedesetih bila užasno popularna. Bilo je lepo imati stripove zlatne serije u svojoj kolekciji. Ako niste imali mogućnost da kupujete, uzeli biste A4 papir i krenuli da ih precrtavate. Ja sam čak i cele stripove precrtavao“ – priča Miladinović u razgovoru za BUKU.
Danas je crtež laviranim tušem na papiru prepoznatljv pravac Vladimira Miladinovića. Za 25 crteža naslovnica i drugih integralno objavljenih stranica u brojevima dnevne štampe iz devedesetih, Vladimir Miladinović dobio je prvu nagradu beogradskog Oktobarskog salona 2012. godine.
U razgovoru za BUKU, Miladinović kaže da je na poziv Historijskog muzeja Bosne i Hercegovine dobio uvid u fundus i kolekciju predmeta koje su građanke i građani Sarajeva koristili tokom opsade, a potom ustupili ovoj instituciji. U tom radu, Miladinoviću su posebno interesantni bili napisi Oslobođenja poput ratnog kuvara ili uputstava kako preživjeti od humanitarne pomoći.
„Bilo mi je značajno kako su masovni mediji pisali o stvarima koje su ključne. Ako govorimo o procesu kreiranja sećanja, pogotovo o traumatičnim sećanjima, uloga masovnih medija je znatno veća od alternativnih vidova štampe poput magazina ili fanzina koji nisu imali veliki domet ili nisu imali veliki tiraž“ – kaže Miladinović.
Dvije godine kasnije, prezentovao je seriju crteža ”Knindže-Vitezovi Srpske Krajine”, stripa koji je tokom masovnih mobilizacija u Srbiji bio namijenjen da verbalno i vizuelno objasni djeci šta njihovi očevi rade na ratištu u Hrvatskoj. Tog stripa Miladinović se sjetio pretražujući dnevnu štampu objavljenu u Srbiji devedesetih godina, a specifična katalogizacija i estetika arhiva odvela je Miladinovića u istraživanje likovnosti i periodičnosti izvještavanja štampe u Ujedinjenom Kraljevstvu i Španiji o oružanim sukobima devedesetih.
„Teme koje su mi oduvek bile intrigantne, a tiču se nestalnih prošlosti i narativa iz naše nedavne prošlosti koja je nestabilna i promenjiva, pitanje na koji način se sećam, kako se sećam i čega se sećam, vrlo spontano me odvelo u arhiv dnevne štampe. Tako sam počeo da istražujem priče iz prošlosti oko kojih se vode ozbiljne polemike, i priče kojih se ja sećam, a da je to sećanje na neki način medijski posredovano. Na proces kreiranja sećanja dosta utiču mediji i kultura u širem smislu: film, teatar, književnost. Krenuo sam da pretražujem reference ličnog sećanja i otišao u arhiv, tražeći izvor svog sećanja, naročito kad pričamo o periodu devedesetih čuvenom za ove prostore i pitanje da li smo nešto proživeli lično, empirijski, ili smo to sećanje formirali kasnije (kognitivno), to jest – da li je naše sećanje lično ili kolektivno“ – priča Miladinović, napominjući da su granice ličnog i kolektivnog sjećanja gotovo nevidljive.
Odlazak u arhiv bio je spontan, a postao je rutina Vladimira Miladinovića gotovo na dnevnom nivou zbog specifične katalogizacije i estetike arhiva.
„U jednom trenutku, našao sam se pred arhivom Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. Zanimao me dokazni postupak u predmetu protiv Vlastimira Đorđevića, u vezi s Batajnicom, a potom sam pronašao i radnu beležnicu Ratka Mladića i odlučio da jedan od tih dnevnika provučem kroz postupak koji je već moja rutina“ – rekao je Miladinović. U saradnji sa grafičkim dizajnerom Borutom Vildom, pripremio je artbook koji je svojevrsna kolekcija od 400 reprodukcija crteža iz serije “Beležnica”. Iscrtavanje u crnom laviranom tušu na papiru svojevrsni je pandan katalogizaciji arhiva Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju.
“Originalna beležnica bila je pisana rukopisom i da bi postala validni dokazni materijal morala je biti transkribovana, za šta je sud angažovao tim stručnjaka čiji je zadatak bio da taj rukopis prekucaju i učine ga čitljivim. U tom procesu prekucavanja dosta se toga izgubilo u smislu svojevrsnog čišćenja teksta od nekog ličnog, psihološkog aspekta koji je takođe značajan. Iako je Ratko Mladić svoj dnevnik pisao rukom, koristeći pretežno plavu hemijsku olovku, ja u svom radu koristim sudski dokument, pisan kompjuterskim tekstom u fontu Times New Roman, veličine 12” - kaže Miladinović.
Miladinović nije vizuelni umjentik i crtač koji bježi od hromatskog spektra boja. Iako je crni lavirani tuš primaran izbor, ne bi bilo tačno zaključiti da je to dominantan motiv njegovog rada, a ne sjećanje i memorija. O tome svjedoči serija crteža plakata prizrenskog bioskopa Lumbardhi.
„Nakon 1999. godine, nove kosovske vlasti htele su da poruše bioskop Lumbardhia u Prizrenu kako bi se napravio parking. Grupa mladih ljudi pojavila se da to spreči, a u procesu očuvanja bioskopa dobio sam poziv da odem i da pogledam arhivu tog bioskopa još od pedesetih godina. Napravili smo presek arhive od pedesetih do danas, po dekadama, i bavili smo se, između ostalog, i solidarnim akcijama radnika tog bioskopa“ – rekao je Miladinović.
Radovi Vladimira Miladinovića:
