Watkins: Povlačenjem iz Avganistana SAD kasno priznale da nisu ostvarile ciljeve

Američko povlačenje iz Avganistana je zakasnelo priznanje nemogućnosti da ostvari svoje ciljeve, kaže za RSE Endrju Votkins (Andrew Watkins), analitičar Međunarodne krizne grupe (International Criris Group).

RSE / 21. Juli 2021

Foto: Ilustracija

 

“Ma koliko SAD i njihovi partneri nastojali da govore o uspesima u Avganistanu i prikažu ih svetu, ako su oni u tako dugom periodu neodrživi uprkos američkom prisustvu u cilju pomoći, onda nisam siguran da se o njima može govoriti kao o uspesima”, ističe Votkins dodajući da je još 2009. postalo jasno da ne može da se dobije rat u Avganistanu ali je proteklo dosta vremena da se donese odluka o povlačenju.

On dodaje da postoji i moralni aspekt.

“Mnogi porede ovu situaciju sa povlačenjem SAD iz Vijetnama ukazujući u kojoj meri je to, ne samo iz istorijske perspektive već i tadašnje, bio promašeni poduhvat. Da li je sve to bilo uzaludno, o tome će mnogi Amerikanci, Avganistanci i ljudi u toj regiji raspravljati decenijama”, kaže Votkins.

On smatra da je ključ uspeha Talibana, koji ubrzano napreduju i kontrolišu polovinu zemlje, slabost, nejedinstvo i klonulost duhom avganistanskih vlasti.

Votkins dodaje da su Talibani još uvek gerilska formacija koja još ne može da zauzme veće gradove, pre svega Kabul.

„Međutim, Talibani kontrolišu ključne saobraćajnice, zatim znatan deo infrastrukture, pre svega energetske, a poslednjih meseci su zauzeli i mnoge najvažnije granične prelaze. Dakle, još nisu krenuli na ključne gradove, ali pojačavaju opsadu i nije jasno da li će avganistanska vlada biti u stanju da spreči njihovo zauzimanje,“ navodi Votkins.

On ističe da ostali akteri, poput Rusije i Kine, sve više nastoje da utiču na zbivanja u Avganistanu jer je to neizbežno zbog stvorenog vakuma vlasti.

„Međutim, nije jasno da li će ove države u regiji pokušati da se mešaju u meri u kojoj pretpostavljamo, jer vide posledice takvog uplitanja SAD, tačnije troškova po njih i NATO partnere. Dakle, mislim da će ove države pre primeniti strategiju obuzdavanja negativnih efekata nego da intervenišu u Avganistanu,“ konstatuje Votkins.

On smatra da su sve manje šanse za dogovor sukobljenih strana te da preti izbeglička kriza globalnih razmera.

Pad morala avganistanskih snaga

RSE: Naređenje predsednika SAD Džoa Bajdena (Joe Biden) iz aprila da se američke snage povuku iz Avganistana do 11. septembra - 20. godišnjice terorističkih napada Al-Kaide koji su pokrenuli američku invaziju na ovu zemlju - poklopilo se vremenski sa velikim napredovanjem Talibana u trenutku kada su mirovni pregovori u zastoju.

Međutim, ne tako davno Talibani su bili u defanzivi. Nakon što su izvojevali velike pobede 2015. i 2016. godine u Kunduzu, Helmandu i drugde, suočili su se sa tri godine velikih gubitaka i vojnih neuspeha zbog udara američkih snaga.

Šta stoji iza uspeha Talibana, vakum stvoren povlačenjem američkih snaga, pad morala avganistanskih trupa zbog političkih podela u zemlji ili podrške koju ova militantna grupa uživa u ruralnim oblastima?

Votkins: Ja bih rekao da teritorijalne dobitke i napredovanje Talibana na bojnom polju možemo pre svega da objasnimo kao nusproizvod slabosti avganistanskih vlasti – i vojne i političke – a ne znatnim promenama u snazi ove militantne grupe. Talibani čine isto kao i prethodne dve decenije.

Kao što ste rekli, tačno je da su američke snage pojačale vazdušne udare na Talibane, naročito 2018. i 2019. u cilju pritiska na njih da pristanu na suštinske mirovne pregovore. Sada više nema tih operacija američkih snaga što je veliko olakšanje za ovu grupaciju. Ali, ni to nije glavni razlog za njihovo napredovanje na terenu.

Kao što sam rekao, ključno je odsustvo efikasne vojne strategije avganistanske vlade kao i političko nejedinstvo u trenutku kada su mnogi klonuli duhom, ne samo pripadnici oružanih snaga, već i građani Avganistana, jer se pribojavaju šta ih očekuje u budućnosti.

 

 
 

 

Avganistanska armija kao neodrživa kopija zapadne vojske

RSE: Kažete slabost avganistanske vlade, oružanih snaga i generalno klonulost duha među građanima, koji su zasićeni jer se ne vidi kraj ratu. Da li je takvo stanje sada još izraženije nego pre nekoliko godina, zašto slabi političko jedinstvo, operativna sposobnost specijalnih jedinica i avganistanske vojske u celini nakon višegodišnje obuke od strane američkih trupa i naoružanja koje su od njih dobili?

Votkins: Vojni deo priče je veoma komplikovan. SAD i njegovi saveznici iz NATO snose znatan deo odgovornosti. Oni su pokušali da uspostave avganistansku vojsku po ugledu na funkcionisanje Severnoatlantske alijanse, što je ekonomski, takođe i politički i kulturni, neodrživo.

SAD i NATO su nastojali da organizuju tehnološki najrazvijeniju, modernu i birokratizovanu armiju u Južnoj i Centralnoj Aziji, što je u velikoj meri bilo uspešno kada je reč o ključnim, specijalnim snagama, zatim avganistanskom vazduhoplovstvu.

Međutim, NATO misije su uvek bile pokušaj da se „kocka ugura u okruglu, rupu“, što je nemoguće. Primer za to je kada je SAD prestao da snabdeva avganistansku avijaciju sa jeftinim ruskim i kineskim delovima za njihove helikoptere i avione, što je bilo racionalno za ovu zemlju.

Međutim, tome su se usprotivili Pentagon, američki Kongres i drugi jer su želeli da se ostvari dobit od prodaje ključnih američkih avionskih komponenti. Dakle, godinama su donošene odluke koje su učinile avganistansku armiju prilično neodrživom kopijom zapadne armije.

Kada je reč o vojnoj strategiji avganistanske vlade, SAD i NATO su je ispravno savetovale da ne koristi oružane snage za kontrolu cele teritorije. Tako su avganistanska armija i policija postale snage za provere na kontrolnim punktovima. One su bile pripravne, smeštene u garnizonima, ali su uglavnom upravljale kontrolnim punktovima na putevima i gradskim centrima širom zemlje.

Avganistanskoj armiji savetovano još ranije da se povlači

To nisu bile aktivne snage koje manevrišu na terenu i efikasno se suprostavljaju protivniku. Dakle, uglavnom se radilo o statičkim snagama fokusiranim na kontrolne punktove. Svake godine je novi američki komandant savetovao vlastima u Kabulu da treba da radikalno reformišu armiju kako bi postala efikasnija i spremnija za borbe, čak i ako to podrazumeva povlačenje sa većeg dela ruralnog područja.

Takav savet je stigao prošle godine i od Ministarstva odbrane Avganistana da bi domaća armija možda trebalo dobrovoljno da se povuče sa dela teritorija koje su, u međuvremenu, u poslednja tri meseca osvojili Talibani.

Savetovano im je da se organizovano povuku, kako bi se spasila oprema i kasnije moglo uzvratiti. U suprotnom, naoružanje će pasti u ruke Talibana. Dakle, to što se sada dešava nije iznenađujuće za dobro upućene u avganistanske prilike. Praktično se ostvaruje scenario na koji je avganistanska vlada bila upozorena, ali nije obraćala pažnju. Ona se fokusirala na to kakve će imati političke posledice povlačenje sa određene teritorije, a veliki deo je u međuvremenu izgubila.

Avganistanski predsednik smanjio uticaj moćnih ličnosti

RSE: Zašto su političke elite u Kabulu toliko podeljene, mnogo je izveštaja o korupciji. Zbog čega ne mogu da se dogovore o osnovnim principima na kojima bi zemlja trebalo da funkcioniše?

Votkins: Korupcija je veliki problem, ali ona je prisutna već 20 godina. No, to tada nije omogućilo napredovanje Talibana, kao što je to sada slučaj. Deo te šire slike je da je aktuelni predsednik Ašraf Gani otkako je stupio na dužnost 2014. odredio kao jedan od prioriteta marginalizovanje moćnih političkih ličnosti i posrednika čija je pozicija osnažila od američke intervencije 2001. pa sve dok je trajao mandat bivšeg predsednika Hamida Karzaija (2001-2014. godine).

Kada je Gani došao na vlast, on je nastojao ne samo da se bori protiv korupcije već i smanji uticaj tradicionalnih centara moći. Nažalost, politička kohezija, pa čak i vojna strategija, u velikoj meri je zavisila od ovih regionalnih političkih moćnika, kao što je bivši potpredsednik države Rašid Dostum (2014 – 2020. godine), doskorašnji moćni guverner provincije Bolh Muhamed Atanur (do 2018. godine kada ga je smenio Gani).

Dakle, ličnosti poput ovih imale su širom zemlje ključnu ulogu u bezbednosnom smislu kao i očuvanju političkog jedinstva – u najmanju ruku protiv Talibana. Stoga ovo što se sada dešava jeste posledica višegodišnjeg nastojanja predsednika Ganija da saseče uticaj ovih ličnosti, uključujući i na vođenje armije i primene vojne strategije.

Talibani raspolažu ogromnim novcem

RSE: Kada je reč o Talibanima, šta je izvor njihove vojne moći. Da li im naoružanje obezbeđuje Pakistan ili ga otimaju od avganistanske armije koja se povlači?

Votkins: Talibani ne bi mogli da opstanu, a kamoli da budu tako snažni, da kroz istoriju nisu imali podršku iz Pakistana kao i utočište u toj zemlji. Međutim, danas Talibani raspolažu znatnim finansijskim sredstvima za nabavku oružja bilo u Avganistanu ili Pakistanu nezavisno od vladine podrške.

Avganistan i pojedine zemlje u toj regiji potenciraju da Pakistan snabdeva Talibane oružjem, ali oni raspolažu ogromnim novcem čije se poreklo ne može sa sigurnošću utvrditi. U svakom slučaju, sada su u stanju da finansiraju svoju vojnu mašineriju, a poslednjih meseci su zaplenili nekoliko stotina vozila, zatim ogromnu količinu naoružanja, municije i ostale opreme na lokacijama koje su napustile avganistanske snage.

Talibani se predstavljaju kao alternativa

RSE: U političkom smislu, odakle Talibani crpe podršku? Da li od običnih ljudi u ruralnim područjima koji su strahuju od neizvesnosti, za svoju bezbednost, ili moćnih plemenskih vođa?

Votkins: Neupitno je da Talibani crpe podršku iz strukutra iz kojih su i nastali, tačnije specifičnih plemenskih i porodičnih veza u južnom Avganistanu u zajednici Paštuna. U međuvremenu, oni su znatno proširili uticaj izvan ovog područja. Takođe, Talibani godinama uspešno koriste korupciju u avganistanskoj vladi za pridobijanje podrške građana koji su nezadovoljni zloupotrebama vlasti kao i zapadnom intervencijom.

U prilog im idu i političke podele. Pomenuo sam da je predsednik Gani nastojao da smanji uticaj moćnih regionalnih lidera, pre svega Dostuma, čelnika uzbečke zajednice na severoistoku zemlje. Kada su se u poslednjih sedam godina sukobljavale centralna vlast u Kabulu i regionalni centri moći, Talibani su to koristili da bi se približili tamošnjim građanima koji su se zbog ovog nadmetanja osećali napuštenim, bez zaštite – postajući alternativa.

RSE: Da li to znači da obični ljudi podržavaju Talibane iz straha ili nezadovoljstva o kome ste upravo govorili?

Votkins: Neki ih podržavaju, ali veoma je teško utvrditi koliko je ljudi prisiljeno da to čini. Poznato je da Talibani koriste metode prisile i zastrašivanja da bi vladali u ruralnim oblastima. To podrazumeva striktna pravila ponašanja ozloglašena tokom 1990-ih, druga su prilagođena sadašnjoj situaciji na teritorijama koje kontrolišu.

Talibani kontrolišu polovinu zemlje

RSE: Talibani tvrde da trenutno kontrolišu čak 85 odsto zemlje. Da li je to tačno? Da li su pod njihovom upravom samo ruralna područja, dok velike gradove i dalje kontrolišu avganistanske vlasti? Da li se situacija može ubrzano promeniti tako što bi Talibani osvojili i veće centre, uključujući čak i prestonicu Kabul?

Votkins: Skoro je potpuno izvesno da je netačna ta brojka o 85 odsto teritorije pod kontrolom Talibana. Poznato je da su oni i ranije često tvrdili da imaju pod svojom upravom mnogo veće područje nego što odgovara istini. Veoma je teško utvrditi koji akteri kontrolišu određenu teritoriju. Ipak, može se reći da su se vladine snage povukle ili su proterane sa više od polovine teritorije, uglavnom ruralnih područja, tačnije više od 200 od ukupno 400 distrikta.

Talibani ne mogu za sada da zauzmu Kabul

RSE: Da li Talibani mogu da zauzmu ključne gradove, saobraćajnice i na kraju Kabul?

Votkins: Ne, kratkoročno. Čini se da Talibani nemaju kapacitete za to, što je ne samo vojno već i političko pitanje. Kao što ste pomenuli, oni su tokom 2015. i 2016. brzo osvojili gradove srednje veličine, poput Kunduza, ali nisu nikada pokušali da ih zadrže, jer su još uvek gerilska borbena grupacija. Oni su pobunjenički pokret koji deluje u ruralnim područjima, ali ubrzo nestane u slučaju kontraofanzive.

Znatan deo snage Talibana proizilazi iz činjenice da ne osećaju potrebu da brane teritoriju u većem delu zemlje, zbog čega često mogu da dopuste avganistanskim snagama bezbednosti takozvane akcije čišćenja terena kako bi mogle da se hvale da su proterali ovu militantnu grupaciju, a onda se ona vrati kad god poželi.

Kada je reč o osvajanju većih gradova, Talibani se još nisu pokazali da su u stanju da to učine. Stoga nema dokaza da su spremni da u narednim mesecima ili do kraja ove godine zauzmu a onda zadrže kontrolu nad većim gradovima, a pogotovo nad Kabulom.

Međutim, Talibani kontrolišu ključne saobraćajnice, zatim znatan deo infrastrukture, pre svega energetske, a poslednjih meseci su zauzeli i mnoge najvažnije granične prelaze. Dakle, još nisu krenuli na ključne gradove, ali pojačavaju opsadu i nije jasno da li će avganistanska vlada biti u stanju da spreči njihovo zauzimanje.

Talibani žele međunarodno priznanje, ali bez povijanja pred Zapadom

RSE: Koji je krajnji cilj Talibana? Da obnove emirat iz 1990-ih, ili umereniji plan da budu ključni igrač u vladi nacionalnog jedinstva koja bi bila međunarodno priznata? Naime, međunarodno izolovani emirat ne bi bio čak ni u interesu Pakistana koji podržava Talibane, niti Kine, Rusije, Irana, Turske i ostalih aktera.

Votkins: Talibani definišu svoju upravu iz 1990-ih kao emirat, a ne kalifat. Oni ne pretenduju na vrhovnu vlast nad muslimanima, već samo u Avganistanu. To je velika razlika između njih i, na primer, Al kaide i „Islamske države“. Kada je reč o Vašem pitanju, Talibani bi želeli i jedno i drugo: oni svakako ne odustaju od karaktera onoga za šta se bore, odnosno istinskog islamskog sistema. Pri tom nije najjasnije šta pod tim tačno podrazumevaju.

Oni žele međunarodno priznanje. Njihovo vođstvo shvata šta su izgubili i od čega su moralu da odustanu zato što nisu bili u stanju da sarađuju sa svetom tokom 1990-ih. Oni uviđaju da bilo koja avganistanska vlada, čak i kada prestane rat, neće biti održiva bez znatne strane pomoći.

Međutim, to ne znači da su Talibani spremni da menjaju prirodu i ideologiju svog pokreta da bi ispunili standarde Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima ili očekivanja Zapada o partnerskoj vladi. Talibani će verovatno pokušati da se umerenije ponašaju, da ublaže svoj politički program tek toliko da bi mogli da zadovolje regionalne sile, kao što su Rusija, Kina, Iran, bez savijanja pred onim što smatraju uticajem Zapada.

RSE: Da li to znači talibansku samostalnu vladu, ili zajedničku sa drugim akterima?

Votkins: Talibani govore već dve godine da su spremni da razmotre aranžman o podeli vlasti sa drugim akterima u Avganistanu. Međutim, njihovo poimanje te ideje se razlikuje od stava ostalih političkih grupacija. Čak i kada je američki izaslanik (Zalmaj) Kalizad početkom ove godine predlagao podelu pozicija u vlasti u proporciji 50 prema 50 odsto – odnosno polovina Talibanima, a druga svim ostalim akterima, oni su navodno odgovorili da je to premalo za njih.

Dakle, to su rekli pre svih ovih teritorijalnih dobitaka u poslednjih nekoliko meseci. Nije poznato kako zamišljaju neku zajedničku vladu, ali sasvim sigurno očekuju da budu ključna snaga u zemlji.

Drugim silama najvažnija stabilnost u Avganistanu

RSE: Kakav interes imaju ostale zemlje, pre svega Rusija i Kina. Da li žele formiranje vlade u kojoj bi bili samo Talibani ili radije zajedničku?

Votkins: Rusija, a pre svega Kina, deluju, uključujući i prema saveznicima poput Pakistana ili Irana, u skladu sa opštim načelom – šta ih najviše brine, šta su spremne da prihvate, te svojim interesima. Svi oni se pribojavaju prelivanja sukoba iz Avganistana direktno preko njihovih granica, ili generalno u region. To prelivanje uključuje terorizam, zatim organizovani kriminal, širenje trgovine narkoticima, krijumčarenje i sveopšte bezakonje.

Kada je reč o Pakistanu i Iranu, bitan faktor su i izbeglice. Postavlja se pitanje šta su ovi akteri spremni da prihvate kao političko rešenje da bi se sprečio pomenuti scenario. U suštini imaju identične poglede i interese. Za razliku od pre više od 20 godina kada su mnoge od ovih država finansirale pružanje otpora Talibanima, ukoliko oni sada postanu dominantna snaga u Avganistanu, svi ovi akteri biće spremni da prihvate takav ishod, iako im se možda ne sviđa.

Naime, njima je najvažnija stabilnost koja bi usledila po okončanju sukoba umesto podsticanja novog građanskog rata koji bi mogao da potraje još jednu deceniju ili više. U idealnom smislu, ove zemlje bi volele neku vrstu zajedničke vlade, zbog čega su u poslednje vreme diplomatski aktivne.

Teheran, Moskva, Islamabad su domaćini raznih mirovnih pregovora jer ne bi želeli da razne političke frakcije u Avganistanu nastave borbe protiv Talibana i da oružani sukobi potraju još 20 godina. Zbog toga ima odgovara zajednička vlada, ali nije jasno na koji način mogu biti uspešnije od SAD u ubeđivanju drugih aktera da prihvate dominatne Talibane.

RSE: Da, u Iranu ima tri miliona avganistanskih izbeglica. Kada je reč o Rusiji, ona je zabrinuta zbog negativnih efekata po Centralnu Aziju i nedavno je bila domaćin delegaciji Talibana, a Kina kako će se to odraziti na ujgursko pitanje. Da li će ove zemlje nastojati da kontrlišu štetu izazvanu vakumom nakon američkog povlačenja, ili da to iskoriste za svoje interese?

Votkins: Naravno, one sve više nastoje da utiču na zbivanja u Avganistanu jer je to neizbežno zbog stvorenog vakuma vlasti, ali nije jasno da li će ove države u regiji pokušati da se mešaju u meri u kojoj pretpostavljamo, jer vide posledice takvog uplitanja SAD, tačnije troškova po njih i NATO partnere. Dakle, mislim da će ove države pre primeniti strategiju obuzdavanja negativnih efekata nego da intervenišu u Avganistanu.

O moralnom aspektu povlačenja SAD iz Avganistana

RSE: O odluci SAD da povuče trupe iz Avganistana, tačnije kakve će to imati posledice, uključujući i po njihov prestiž. Bajden je izjavio početkom jula da „nismo ušli u Avganistan u cilju izgradnje nacije, odnosno države. Okončavamo najduži rat u koji je Amerika bila umešana. Pravo i odgovornost avganistanskog naroda je da sam odluči o svojoj budućnosti i kako žele upravljati svojom zemljom”.

Da li se američke snage povlače zbog drugih, važnijih pitanja za Vašington, pre svega sučeljavanju sa Rusijom, a naročito Kinom, ili sve većeg nezadovoljstva američke javnosti angažovanjem svoje zemlje u raznim misijama širom sveta, koja je u slučaju Avganistana, prema nekim procenama, koštala do tri hiljade milijardi dolara, kao i gubitkom mnogih života?

Šta je u pozadini ove odluke?

Votkins: To definitivno nije učinjeno zbog nezadovoljstva američke javnosti. Šta god američki birači misle o pojedinim spoljnopolitičkim pitanjima, ona se u svim istraživanjima javnog mnjenja veoma nisko na listi njihovih prioriteta. Dakle, odluka je doneta na osnovu određenih stavova i principa. Bajden i njegovi najbliži saradnici su ukazivali na prioritete u spoljnoj politici, a Avganistan nije među njima, a očigledno je i da nije trebalo tako dugo da bude.

Avganistan je prilično dugo bio u fokusu Vašingtona, njegove vojne strategije zbog čega je skretao pažnju sa drugih pitanja. Povlačenje trupa omogućava SAD da resetuje svoj angažman u svetu i fokusira na druga pitanja. Nije jasno kako će izgledati politika Vašingtona u ovoj regiji u budućnosti.

Sve zemlje sa kojima SAD treba da se na neki način angažuje ako želi da se fokusira na Aziju, imaju ulog i interese u Avganistanu – Indija, Pakistan i, naravno, Kina, takođe i Rusija. Regionalne države će najverovatnije morati da se pobrinu zbog prelivanja negativnih efekata krize u Avganistanu.

RSE: Da li će to na neki način naneti štetu američkom kredibilitetu i prestižu, jer uprkos bogatstvu i vojnoj moći sa svoje strane nije uspela ne samo da pomogne u stvaranju samoodržive avganistanske države već i da porazi pobunjenike. Dakle, više neće direktno podržavati svog saveznika, avganistansku vladu, što neće proći nezapaženo kako kod suparničkih režima poput u Rusiji i Kini, tako i prijateljskih.

Takođe, postavlja se i moralno pitanje da li su američke trupe ušle sa ciljem da poraze Talibane, da bi oni sada nakon 20 godina bili u ofanzivi sa rizikom da ponovo dođu na vlast. Da li je to izgubljenih 20 godina i da li je to što je urađeno na neki način bilo uzaludno?

Votkins: Apsolutno postoji moralni aspekt. Mnogi porede ovu situaciju sa povlačenjem SAD iz Vijetnama ukazujući u kojoj meri je to, ne samo iz istorijske perspektive već i tadašnje, bio promašeni poduhvat. Međutim, SAD nisu nužno zbog toga neposredno trpele na globalnoj sceni u smislu umanjenog kredibiliteta i sposobnosti da demonstiraju svoju moć širom sveta. Stoga još nije jasno kako će se neuspeh SAD u Avganistanu odraziti na evenutalnu promenu u pristupu drugim pitanjima, kao i na njegov kredibilitet.

Da li je sve to bilo uzaludno, o tome će mnogi Amerikanci, Avganistanci i ljudi u toj regiji raspravljati decenijama. Jasno je da su SAD odavno znale da nije moguće ostvariti sve ciljeve, koji su na početku zacrtani. Još 2009. godine je bilo jasno da je reč o ratu koji se ne može dobiti, ali je proteklo dosta vremena da se donese odluka o povlačenju.

RSE: Da li će SAD i dalje pružati Avganistanu logističku podršku sa distance kao što su savetodavna, razmena obaveštajnih informacija, vojna obuka izvan ove zemlje kako bi se održavala kakva takva ravnoteža na terenu?

Votkins: Još nije jasno šta američke vlasti i Pentagon misle pod podrškom sa distance. Na osnovu izjava zvaničnika u Vašingtonu sve je očiglednije da to neće uključivati borbenu podršku avganistanskoj armiji, poput vazdušnih udara. Uglavnom se govori o mogućnostima za američku podršku sa distance, a manje ko će biti na njenom udaru, pre svega kada je reč o borbi protiv terorizma. To još nije jasno.

RSE: Kako bi se moglo okarakterisati 20 godina američkog angažovanja u Avganistanu? Deo eksperata smatra da je reč o porazu.

Votkins: Američko povlačenje iz Avganistana je zakasnelo priznanje nemogućnosti da ostvari svoje ciljeve. Ma koliko SAD i njihovi partneri nastojali da govore o uspesima u Avganistanu i prikažu ih svetu, ako su oni u tako dugom periodu neodrživi uprkos američkom prisustvu u cilju pomoći, onda nisam siguran da se o njima može govoriti kao o uspesima.

Sve manje šansi za sporazum

RSE: Da li će na kraju biti postignut neki sporazum, ili će sukob ličiti na one u Libiji i Siriji sa regionalnim silama koje podržavaju različite strane, tako da rat može potrajati godinama, pa čak i decenijama?

Votkins: Moguće je da se postigne sporazum, ali je to sve manje verovatno. Sa jačanjem vojne pozicije Talibana u zemlji, oni će sve više zahtevati a sve manje nuditi ostalim političkim akterima. To onda znači da će druge političke snage biti manje spremne da prihvate sporazum koji bi im ponudili Talibani.

To je neka vrsta začaranog kruga jer da bi se ostali akteri izborili za povoljniji politički aranžman moraće da promene situaciju na terenu, a to može potrajati najmanje do sledeće godine da bi se mogao ostvariti istinski napredak u pregovorima.

RSE: Vašington nastoji da pomogne avganistanskim prevodiocima i ostalima koji su bili angažovani sa američkim snagama u poslednjih 20 godina da dobiju utočište u SAD. Da li preti mnogo veća izbeglička kriza, jer Avganistan ima skoro 40 miliona stanovnika, nego poslednjih godina zbog rata u Siriji zato što će u strahu od nove talibanske vladavine mnogi Avganistanci pokušati da pronađu utočište kako u susednim zemljama, tako i u Evropi i SAD?

Votkins: Apsolutno postoji potencijal za izbegličku krizu globalnih razmera u narednim godinama. Avganistanske vlasti će morati u narednim mesecima da pokažu da su u stanju da kontrolišu situaciju na terenu – i vojno i politički. No, to će, nažalost, značiti da će se borbe samo intenzivirati, zbog čega će civili trpeti.

Dakle, postoje scenariji prema kojima će Avganistanci bežati od moguće talibanske vladavine u budućnosti, ali će sada nastojati da se sklone od sukoba kako bekstvom u druge delove zemlje tako i u susedne države.

RSE

 


Buka preporuka

Reportaže

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.